Sarađivaćemo na patriotskim temama i zahtevima za vanredne izbore i to je otprilike sve, kažu predstavnici SPS-a, SRS-a, SSJ-a

      Birači opozicije, frustrirani razvojem događaja u zemlji, a pre svega onim vezanim za "saradnju" sa Haškim sudom, nadaju se preokretu, kakvom god, koji bi povratio nacionalno dostojanstvo i zaustavio već odmaklo rastakanje državnog suvereniteta. Najrealniji od svih takvih mogućih događaja bilo bi objedinjavanje svih političkih snaga koje takvu politiku zastupaju, a ima ih. Stubovi takvog pokreta (protivnici su mu već dali ime NOS - Nacionalna opozicija Srbije) bile bi tri parlamentarne stranke takve orijentacije: SPS, SRS i SSJ.
       Na neki način, ove stranke su na takvu zajednicu pozvane i "testamentom" Vlajka Stojiljkovića, koji je, što je zanimljivo, svoju poslednju poruku uputio "Fići", Filipu Stojanoviću, poslaniku radikala i svome političkom prijatelju, dakle, ne čoveku iz svoje partije, uz poruku, "pozdravi tvog šefa, neka ovo moje žrtvovanje maksimalno politički iskoristi".
      
       Tuti-fruti bend
       Vlajko Stojiljković je, kako izgleda, ipak bio specifičan po svojoj spremnosti i sposobnosti da prepozna političke saborce i van svoje partije. Tokom 1998. i '99. godine, kada je Miloševićev režim već ušao u svoju poslednju i verovatno najopakiju fazu obeleženu izmišljanjem, pronalaženjem i likvidiranjem stranih plaćenika, špijuna i izdajnika, Vlajko Stojiljković je prema nekim, veoma neformalnim analizama, bio član - takođe ne baš formalne - međupartijske grupe za "horizontalnu koordinaciju" koju je čaršija nazvala "Tuti-fruti bend", upravo zbog njenog višepartijskog sastava. Činile su je stranke tadašnje vlasti u kojoj su, osim SPS-a, bili i JUL (Milovan Bojić) i SRS (Tomislav Nikolić). Ovaj paralelni centar moći obeležio je jedan od najgorih perioda Miloševićeve vlasti i pokazao da stranke ove orijentacije najlakše uzajamno sarađuju kada su na terenu političkog ekstremizma.
       Situacija je danas, međutim, mnogo drugačija. Stranka srpskog jedinstva, koja pripada "nacionalnom bloku" je, kako kaže Borislav Pelević, predsednik te stranke, otvorena za saradnju sa drugima, ali ipak nema očekivanja da bi takva saradnja mogla daleko da ode. "Ne znam da li će doći do saradnje. U SPS-u postoje dve frakcije", kaže Pelević, uz napomenu da je to "njihova unutrašnja stvar".
       Zoran Anđelković, generalni sekretar SPS-a, mogućnosti saradnje sa drugim strankma definiše kao tematske. "Ako je reč o patriotskoj orijentaciji, sarađivaćemo sa takvim strankama, za očuvanje Jugoslavije borićemo se sa strankama koje su za očuvanje Jugoslavije. Ako je reč o očuvanju nekih preduzeća od pljačke koja im preti, uspostavićemo lokalnu saradnju prema situaciji", kaže.
      
       Birači
       Ono oko čega bi se opozicioni partneri najlakše mogli da dogovore i već su se u stvari i dogovorili, jeste zahtev za prevremene izbore. Taj zahtev je svima podjednako drag. Borislav Pelević smatra da su tekuće ankete o političkoj popularnosti frizirane prema potrebama DOS-a i kao takve nevaljane. Pelević ima donekle pravo da osporava rezultate marketinških agencija pošto su one pred poslednje izbore daleko potcenile rezultate njegove stranke.
       Mogućnost predizborne koalicije svi akteri odbijaju, pozivajući se na već donete partijske odluke. "Naš Peti kongres je odlučio da na izbore idemo sami, i to može da promeni samo novi kongres", kaže Anđelković.
       Organizacije koje se bave ispitivanjem javnog mnjenja nisu istraživale one aspekte koji se tiču ove političke grupacije, tako da se niko ne odlučuje da eksplicitno kaže kako bi se eventualni savez odrazio na popularnost - da li bi se, recimo, zajednički rejting povećao u odnosu na zbir pojedinačnih rejtinga, kao što je to bio i sada je slučaj sa DOS-om, za šta je zaslužan famozni "sinergetski efekat".
       Pretpostavka je, ipak, da se to ne bi dogodilo. "Biračko telo SPS-a pokazuje stabilnost", kaže Svetlana Logar iz agencije "Stratedžik-marketing". Ipak, to je nedovoljno za bilo kakav zaključak.
      
       Mitinzi
       Slično važi i za odnos SRS-a i SSJ-a. Vojislav Šešelj je započeo rat protiv SSJ, što je zasnovano na proceni da se ove dve partije obraćaju istoj ciljnoj grupi. Isto se događalo pred izbore 1993. godine i tada se ova strategija ispostavila kao ispravna - Željko Ražnatović Arkan i njegova stranka nisu ušli u parlament nasuprot radikalima koji su ostvarili vrlo zadovoljavajući rezultat. Sve ovo podrazumeva pretpostavku da birači ove dve stranke rade na principu spojenih sudova - što više jednima, to manje drugima, ali Svetlana Logar kaže da trenutno obe stranke imaju toliko marginalnu podršku da bi bilo potrebno uraditi istraživanje na mnogo velikom uzorku kako bi se bilo šta moglo utvrditi.
       Radikali su, inače, zaveli sankcije novinarima. (Nema mnogo veze sa temom, ali je zanimljivo: nezadovoljni odzivom novinara na njihove redovne konferencije za štampu (četvrtkom), radikali su odlučili da ih kazne tako što odbijaju komunikaciju sa poslenicima javne reči u svim danima koji nisu četvrtak.)
       Uprkos najavi obračuna najtežim sredstvima, izavanog time "što je lider SRS-a shvatio da ga ugrožavamo", Borislav Pelević ipak ne odbacuje mogućnost saradnje sa radikalima o pitanjima od zajedničkog interesa. Jedino, kaže, SSJ neće učestvovati ni na kakvim mitinzima, "jer smatramo to potrošenom formom". "Da bi miting imao smisla, treba da okupite 100-200 hiljada ljudi. Mitinzi po pet-šest hiljada ništa ne znače", ocenjuje lider SSJ-a.
       Zaključak je da politička sloga nacionalne opozicije ne postoji i nije moguća. Niti bi ona, verovatno, išta donela, niti za nju postoji interes kod mogućih aktera, niti postoji dostižan zajednički cilj (osim vanrednih izbora, a i to je pitanje koliko je dostižno). Postoji samo kao želja obeshrabrenih birača koji poslednje utočište vide u gomili, što većoj, to bolje. Neka vrsta kolektivne terapije, što je faza koju su birači stranaka koje su danas na vlasti praktikovali dugo i intenzivno.
      
       SRBOLJUB BOGDANOVIĆ