Ja svoju odluku za odlazak u Hag ne mogu prihvatiti kao "dobrovoljni odlazak", već kao odlazak pod najpovoljnijim uslovima koji mi nudi zakon. Uvek sam radio po zakonu i u interesu naroda i države. To sam učinio i u toku agresije, služeći interesima naroda i države. To činim i danas. Kada su izabrani predstavnici ovog naroda u Skupštini SRJ izglasali zakon, time su obavezali sve nas koji se, osnovano ili neosnovano, nalazimo na toj optužnici, da se tome moramo povinovati i izaći pred lice svetske javnosti da kažemo da li smo krivi ili nismo. Dakle, donošenje zakona je, barem za mene, bila odlučujuća činjenica da ovako postupim. Ne bih mogao da prihvatim da me neko bez valjanog pravnog osnova, možda i za pare, lovi kao kriminalca, vezuje i sa lisicama na rukama vodi u neki zatvor

      Haška priča dobila je proteklih dana novo specifično ubrzanje. A odluka generala Dragoljuba Ojdanića imala je u svemu tome posebno značenje. On se, kaže, samostalno odlučio da pođe u Hag, i - kao što se vidi iz intervjua koji sledi - reč je o svojevrsnom činu ličnog protesta zbog nebrige okoline za situaciju u kojoj se našao nakon objavljivanja "kosovske optužnice".
       Intervju je vođen proteklog vikenda u njegovoj kući u Beogradu i general Ojdanić ga je potom autorizovao. U pismu koje je naknadno dostavio redakciji NIN-a Ojdanić još poručuje: "Nemojte me zaboraviti dok sam u Hagu. Uveren sam, ako postoji pravo i pravda, da ću ja svoju nevinost dokazati."
      
       Vi ste prvi sa liste optuženih koji je rekao da je spreman dobrovoljno da ide u Hag i suoči se sa optužbama koje ga tamo čekaju. Zašto ste tako postupili?
       - Prošlo je već tri godine otkako je podignuta prva optužnica protiv petorice ljudi iz tadašnjeg državnog i vojnog vrha među kojima sam se našao i ja. Ta prva tzv. kosovska optužnica je, kao što znate, podignuta još usred rata. Sve kasnije dopune te optužnice nisu u suštini ništa bitno izmenile. U ono vreme, u maju 1999. godine, kada ova država nije zvanično priznavala Haški tribunal niti prihvatala prisustvo haških istražitelja na našoj teritoriji, dobio sam od ondašnjeg tužioca u Hagu Luis Arbur jedno upozoravajuće pismo. Zbog svoje savesti odmah sam ga prosledio komandantu Treće armije generalu Nebojši Pavkoviću, jer se sadržina tog pisma isključivo odnosila na zbivanja na teritoriji Kosova i Metohije. Tražio sam od Pavkovića da mi odgovori da li u tome što je tamo bilo navedeno, ima bilo kakve istine. Odgovoreno mi je da su svi navodi haškog tužioca bez ikakvog osnova. Naravno, ni ja ni general Pavković nismo bili nadležni da odlučimo o zahtevu Luis Arbur da haški istražitelji dođu na lice mesta i sami ispitaju sve te optužbe.
       Dakle, bez obzira na tadašnji zvanični stav ove zemlje u odnosu na Haški tribunal, ja sam kao odgovoran čovek smatrao da je moja obaveza da proverim da li ima bilo kakve istine u tvrdnjama iznetim u pomenutom pismu... Znatno kasnije, na osnovu izjave Nensi Paterson, autorke kosovske optužnice, objavljene još 23. maja 1999. godine, koja je - kako je prenela i naša štampa - izjavila da je taj dokument sačinila u rekordnom roku od 52 dana, zaključio sam da je Tužilaštvo u Hagu počelo da piše optužnicu protiv nas četrnaestog dana od početka NATO agresije na SR Jugoslaviju.
       Patersonova je u intervjuu britanskom nedeljniku "Obzerver", prenetom u jednom beogradskom dnevnom listu, otkrila razloge zbog kojih je u isto vreme kada i protiv Miloševića podignuta optužnica protiv još četvorice ljudi iz njegovog okruženja. Rekla je, parafraziram, da bi oni mogli da budu idealni svedoci, takozvani insajderi, koji bi u jednom trenutku, pritisnuti optužnicom, pokazali prstom na Miloševića...
       Kad već govorimo o intervjuu Patersonove, ne mogu a da vam ne iznesem još jednu njenu tvrdnju: "Ne postoji nijedan dokument s Miloševićevim potpisom koji se dovodi u vezu sa ubistvima na Kosovu. Ljudi moraju da znaju da mi nemamo dokumenta u kojima stoji naredba tipa - ubij te ljude, u tom mestu, u to vreme.." Inače, Patersonova, autorka kosovske optužnice, američka je pravnica i istražitelj Haškog tribunala.
      
       Da se još jednom vratimo na početak: zašto ste se vi lično baš sada odlučili da dobrovoljno putujete u Hag?
       - Prvo moram da kažem da ja svoju odluku za odlazak u Hag ne mogu prihvatiti kao "dobrovoljni odlazak", već kao odlazak pod najpovoljnijim uslovima koji mi nudi zakon. Uvek sam radio po zakonu i u interesu naroda i države. To sam učinio i u toku agresije, služeći interesima naroda i države. To činim i danas. Kada su izabrani predstavnici ovog naroda u Skupštini SRJ izglasali zakon, time su obavezali sve nas koji se, osnovano ili neosnovano, nalazimo na toj optužnici, da se tome moramo povinovati i izaći pred lice svetske javnosti da kažemo da li smo krivi ili nismo. Dakle, donošenje zakona je, barem za mene, bila odlučujuća činjenica da ovako postupim. Ne bih mogao da prihvatim da me neko bez valjanog pravnog osnova, možda i za pare, lovi kao kriminalca, vezuje i sa lisicama na rukama vodi u neki zatvor.
      
       Ipak, neki vam zameraju što ste tako postupili. Čak kažu da ste izdali svoje saborce i da ćete na taj način i mnoge druge oficire VJ "povesti sa sobom". Kako reagujete na takve optužbe?
       - O tome sam već govorio. Zaista me pogađa i boli tvrdnja "visokog oficira koji je želeo da ostane anoniman" da sam izdao svoje saborce. Dobro prepoznajem tog "anonimnog", koji je ovakvu moju odluku proglasio za izdaju saboraca. Ja sam mu se zahvalio što mu se nakon tri godine probudila savest i što je zaželeo da mi "pomogne". Pitao sam ga da li takva pomoć, s obzirom na moje ranije brojne inicijative, nije možda zakasnila i da bi, kako to on kaže za sebe (parafraziram), mogao odlučno da brani svoju čast ovde, pred nacionalnim sudovima, a ne u Hagu. Podsetio sam "anonimnog" da je to bila moja molba i predlog još 2000. godine predsedniku SRJ dr Vojislavu Koštunici prilikom razgovora sa njim povodom mog zahteva za odlazak u penziju. Isto tako, podsetio sam ga da sam ja jedini od optuženih koji je tražio da se na bazi haške optužnice još 2001. godine, a u skladu sa našim krivičnim zakonodavstvom, Statutom međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju i Rezolucijom Saveta bezbednosti UN broj 1329 od 30.11.2000. godine, protiv mene pokrene krivični postupak. Nažalost, od toga nije bilo ništa.
       Istovremeno, izrazio sam svoje čuđenje što mi taj "anonimni" upućuje poruke preko lista "Nacional" iako sam ja još tu, živ sam i nisam u Hagu. Pitao sam ga - kako on shvata da posle usvajanja zakona i korišćenja mog prava da u odnosu na zakon izaberem za sebe najpovoljniju varijantu, takav moj postupak predstavlja "najteži udarac odbrani države"? Tvrdnja "anonimnog" da ovo nije samo moj lični čin, već - kako kaže - "povlačenje noge", verovatno je navela i pomenuti list da tekst o tome objavi pod naslovom "Sa Ojdanićem u Hag ide još 200 oficira VJ". Otkud ovakve procene baš sada, nakon tri godine od objavljivanja kosovske optužnice, ne znam. Tako nešto ja nikad nisam poželeo. No, "anonimni" može da zna da je moje pravo i obaveza, ako se pojavim pred sudom, da moram predložiti i svoje svedoke, pa mi nije jasno čega bi se svi oni, kao i "anonimni", ako budu govorili istinu, trebali bojati?!
      
       Suočeni sa haškim optužbama, razni ljudi će reagovati na različite načine. Jedni će, recimo, sebi pucati u glavu, kao Vlajko Stojiljković, drugi će bežati i skrivati se, kao general Mladić, treći će možda otići u Hag i tamo pokušati da trguju, ili da spasavaju svoju kožu tako što će svu krivicu svaljivati na nekog drugog. Da li se plašite da bi neko od optuženih ili "insajdera" mogao pokušati da vam natovari i odgovornost za ono što niste učinili?
       - U pitanju su različiti morali i karakteri ličnosti, a i svi ovi slučajevi su različiti. Zato o tome ne mogu da govorim. Ali, ukoliko bi neko pokušao da pred tim sudom govori neistinu i da sebe sačuva tako što bi lažima napadao drugog, to bi bilo zaista neprimereno i za tako nešto bi morali da postoje dokazi.
       Ja sam ispunjavao svoju zakletvu datu narodu i otaxbini, strogo se pridržavajući Ustava, zakona, pravila za borbenu upotrebu jedinica i to uz potpunu primenu odredaba konvencija iz oblasti međunarodnog ratnog i humanitarnog prava. Ne mislim da moj narod treba sada meni posebno da zahvaljuje, ali kada uporedim to što se meni i drugima dešava sa onim što rade Hrvati ili Muslimani, mogu reći da sam tužan i razočaran. Uzmite samo primer onoga hrvatskog generala Norca, koji je dokazani koljač srpskog naroda, a preko noći je od konobara postao general. Kada se njegovo ime pojavilo na optužnici, odmah se diglo
       150 000 ljudi i uspeli su da mu se sudi u Rijeci... A za mene niko nije mrdnuo prstom, iako ja nisam tražio ništa drugo osim prava da mi se ovde sudi, po svim elementima haške optužnice, u prisustvu ili bez prisustva predstavnika Haškog tribunala.
       Da je ovde protiv mene, kako sam tražio, bio blagovremeno pokrenut postupak, do sada bi se mogla utvrditi osnovanost optužnice, a pravo je Haškog tribunala da u skladu sa svojim Statutom može i da preuzme taj predmet u svoju nadležnost. I to je, po meni, oblik saradnje. Nažalost, naš narod, njegovi zvaničnici i vojska nisu pokazali nikakav interes da se sve moguće optužbe protiv mene na takav način blagovremeno rasvetle i raščiste. A sad se, nažalost, u novinama pojavljuje nekakav anonimni "visoki oficir" koji iznosi zamerke na moj račun...
      
       Iz svega što govorite mogao bi se, izgleda, izvući zaključak da niste baš u najboljim odnosima sa svojim naslednikom i prvim komšijom, generalom Nebojšom Pavkovićem?
       - Ne znam otkud vam takav zaključak. I da ima nešto, ja o tome ne bih želeo da govorim. Dosta nam je afera i senzacionalističkih pisanja. Pravi ljudi sve sporove rešavaju direktnim kontaktima...
      
       Stiče se utisak da je vaš stav prema Haškom tribunalu zavisio isključivo od zvanične politike, a da su vaši lični motivi ovde ipak u drugom planu?
       - U ovoj zemlji, čak i nakon promene vlasti, dugo nije bilo jedinstvenog mišljenja u vezi sa postojanjem i radom Haškog tribunala, već su stalno pojedini zvaničnici i političke stranke o tome zauzimali različite stavove. Ja sam to pomno pratio i kao načelnik Štaba Vrhovne komande i kao vojnik koji se zakleo svome narodu i svojoj otaxbini sve vreme sam nastojao da imam na umu svoje obaveze i svoju dužnost. Pitao sam se - šta meni valja činiti u takvoj situaciji? Sve vreme sam bio rukovođen isključivo osećanjem obaveze da moram da ispunjavam svoju zakletvu i da radim i izvršavam samo ono što je Ustavom, zakonima i pravilom službe predviđeno.
       Znam, takođe, u kakvim sam uslovima primio dužnost načelnika Generalštaba. To će vreme istorija jednoga dana podrobnije rasvetliti, a biće prilike da i sam o tome na egzaktan način nešto više napišem. Osećam da je to moj dug prema narodu, koji mora pisati što objektivniju istoriju jednog teškog perioda, a u kome je vojska aktivno učestvovala. To, kako i u kojim uslovima je VJ izvršila svoj zadatak, mora se objektivno oceniti. Ne smemo dozvoliti da oni koji imaju najmanje pravo da daju ocene o vojsci, i to vojsci na koju sam ja ponosan i kojoj se uostalom i tada i danas divi i odaje priznanje ceo svet.
      
       Mislite li pri tome na stanje u Vojsci Jugoslavije kakvo ste nasledili od svog prethodnika na čelu Generalštaba, od generala Momčila Perišića?      
       - Da, ja sam bio apsolutno svestan podvale, ili neke vrste igre koju je odigrao moj prethodnik. No, mnoge stvari već su ugledale svetlo dana ili će ga uskoro ugledati. Ali, našavši se pred dilemom šta da uradim, kao vojnik i kao patriota, kada se moja zemlja našla u nezavidnoj situaciji, pitao sam se da li ja imam moralno pravo, a tada sam već imao više od 41 godine staža, da se zahvalim na takvom poverenju i da svoju vojsku i svoj narod u najtežim trenucima ostavim na cedilu? Neskromno je da se poredim sa vojvodom Mišićem, ali on je moj vojnički uzor, te mi se sve vreme vrzmalo po glavi kako je on, bez razloga, bio tri puta penzionisan, a, kad je trebalo, bez povređene sujete ponovo se vraćao. Vojnički briljantno izvršio je zadatak u prvom i drugom balkanskom ratu, da bi ga potom ponovo penzionisali... Kad je izbio Prvi svetski rat, pozivaju ga ponovo i on se opet odazvao, bez pogovora i kao vojnik i veliki strateg opet briljantno obavio svoj posao... To je bio motiv na kome sam i ja zasnivao uverenje kako nemam pravo da odbijem da prihvatim dužnost koja mi je poverena. Izvući se onda kad je najteže predstavljalo bi najsramniji čin za jednog vojnika, na koga narod računa u svako vreme.
      
       Postoji li neka veza između tog uverenja o kojem govorite, da kao vojnik uvek morate da izvršite ono na šta ste se zakleli, i vaše odluke da se dobrovoljno suočite sa optužnicom pred Haškim tribunalom?
       - Te dve stvari su apsolutno u korelaciji. Sem toga, meni je savest potpuno mirna i čista zbog svega što sam radio i kako sam radio. Tvrdim da je Štab Vrhovne komande na čijem sam čelu bio, radio visokoprofesionalno i visokoetički.
       Istorija separatističkog pokreta dobro mi je poznata, a posebno njegovi ciljevi koji su imali podršku velikih sila. Imao sam preciznu spoznaju o tome šta se moglo očekivati s obzirom na dugogodišnje sukobe i mržnju između srpskog i crnogorskog naroda i drugog nealbanskog življa, na jednoj, i kosovskih Albanaca, na drugoj strani. Shvatao sam da je najvažnije da se do perfekcije poznaju i dosledno poštuju i primenjuju sve konvencije iz oblasti međunarodnog ratnog i humanitarnog prava. Štab Vrhovne komande je to pitanje digao na pijedestal, što potvrđuje njegova borbena dokumentacija. Izvršili smo pravovremenu edukaciju komandnog kadra, od Generalštaba do najnižeg nivoa komandovanja, iz poznavanja međunarodnog ratnog i humanitarnog prava. Kad je došlo do agresije na našu zemlju, čak u osnovni dokument koji ima usmeravajuću i dugoročnu snagu, u takozvanu Direktivu za odbranu od NATO agresije, ugradili smo i taj odnos prema konvencijama o ratnom i humanitarnom pravu, odnos prema civilnom stanovništvu, ranjenicima, bolesnima, što inače nije uobičajeno... Izdato je i bezbroj drugih instrukcija, podsetnika, naređenja, kako bi spoznaja o bezuslovnom poštovanju svih odredaba međunarodnog ratnog i humanitarnog prava doprla do svakog pripadnika VJ i celokupnog našeg boračkog sastava.
      
       U Hagu ćete se, svakako, suočiti sa optužbom da je albansko civilno stanovništvo sistematski proterivano sa Kosova. Čak i sa tvrdnjom da je postojala odluka da se svi Albanci proteraju u Albaniju ili Makedoniju. Kako ćete se od toga braniti?
       - Kategorički tvrdim: to nije istina! Takozvana humanitarna katastrofa na Kosovu je ciljno i svesno inscenirana od strane albanskog separatističkog pokreta. Pored drugih scenarija, kakav je, na primer, bio onaj u slučaju Račka, trebalo je naći povod da bi se opravdala nelegitimna i nelegalna agresija na SRJ, a koja je bila isplanirana još u oktobru 1998. godine.
      
       Na Kosovu su u proleće 1999. godine praktično vođena dva paralelna i različita rata: sa NATO-om i sa OVK. Nisu li jedinice VJ pod vašom komandom ponegde ipak pokušavale da očiste teren od OVK i toj formaciji naklonjenog civilnog stanovništva kako bi se efikasnije pripremile za odbranu u slučaju kopnene intervencije spolja?
       - Takva logika kod nas nije vladala. Međutim, taj rat je bio još složeniji nego što ste ga vi opisali, jer je on imao ne dve, nego tri komponente i po tome je u istoriji možda bio bez presedana. Mi smo istovremeno vodili borbu sa albanskim terorizmom, koji je ponovo oživeo dolaskom misije OEBS-a na Kosovo i Metohiju, pošto je - suprotno potpisanom sporazumu - uz pomoć te misije izvršena regeneracija prethodno već razbijenih terorističkih formacija, koje su ponovo naoružane i reorganizovane, zatim smo se suočili sa strašnim pritiskom iz Albanije, odakle su hiljade naoružanih boraca stalno atakovali na našu teritoriju, pokušavajući da uđu u Jugoslaviju i tu ostvare taktičke i operativne osnovice i, konačno, imali smo stalna dejstva NATO-a iz vazduha i sa distance...
      
       Na čiju dušu pada to što je na Kosovo i Metohiju godinama sistematski stizalo oružje iz Albanije? Jedni kažu da VJ nije dobro čuvala granice, drugi da policija nije dobro radila svoj posao. Koje je vaše objašnjenje?
       - To bi trebalo pitati mog prethodnika. Međutim, činjenica je da nijedna granica ne može biti potpuno hermetički zatvorena. Mi nismo mogli imati toliko snaga i sredstava da zatvorimo svaku stazu i bogazu u kontinuitetu od 24 sata. Takođe nismo imali finansijskih sredstava da nabavimo najsavremenija optoelektronska sredstva kojima bismo opremili naše granične jedinice. Ako se tome doda embargo na uvoz naoružanja, onda stvar biva još jasnija. Inače, u sistemu obezbeđenja državne granice u nas postoji trojna odgovornost: Vojske, MUP-a i carine. Takođe, granični pojas od jednog kilometra, za koji je bila odgovorna VJ i u njemu mogla intervenisati, veoma se dugo zadržao, sve do trenutka dok nije - odlukom savezne vlade na predlog GŠ VJ - bio uvećan na pet kilometara. Mislim da sada prepucavanje oko toga ko je kriv ne vodi ničemu, jer krivi su svi.
      
       Pretpostavljam da sada žalite što vama nije bilo dopušteno da se sa albanskim teroristima na Kosovu obračunavate na način kao što su, recimo, Amerikanci postupali sa talibanima u Avganistanu, ili izraelska vojska u borbi sa palestinskim teroristima-samoubicama?
       - Ovo pitanje je opet upućeno na pogrešnu adresu. Naime, protivterorističke operacije su vođene za vreme dok je načelnik GŠ VJ bio general Perišić. Čak je u oktobru 1998. godine bilo saopšteno da su albanski teroristi razbijeni. Posle toga je došla misija OEBS-a, koja je - umesto da nadgleda poštovanje sporazuma - to činila jednostrano i pred njihovim očima ponovo se rađala ojačana tzv. OVK, koja će se kasnije aktivirati u toku agresije.
       Ja sam u pismu Vesliju Klarku 22. marta 1999. godine, napisao da ne vidim nikakvo rešenje problema na Kosovu u vojnoj opciji, već isključivo pregovorima, mirnim putem, diplomatskim sredstvima. A rekao sam, ako se albanski separatizam i terorizam ne suzbije na Kosovu i Metohiji, on će se proširiti na susednu Makedoniju, Grčku i Crnu Goru. Nažalost, za relativno kratko vreme nakon završetka agresije na SRJ, albanski terorizam se zaista proširio i na Makedoniju.
      
       I vašim jedinicama i jedinicama MUP-a zamera se da niste baš bili mnogo obazrivi prema civilima i da je u borbi sa teroristima stradalo i mnogo nevinih ljudi.
       - Mislim da je to notorna neistina. Naš profesionalni vojnik i starešina je upoznat kako se postupa sa civilnim stanovništvom koje nije naoružano. Sve takve žrtve postradale u ratu bile su uzrokovane stavovima i postupcima albanskog ekstremnog terorizma.
      
       Ti civili, čija će se smrt sutra u Hagu i vama stavljati na teret, mogli su da budu taoci. Zar nisu policajci i vojnici pod vašom komandom morali da postupaju obazrivije kako bi se izbegle neželjene posledice sukoba?
       - O tome se i radi. Albanski teroristi su njih tamo držali kao živi štit. Hteli su time da pokažu da imaju civilne žrtve, da opravdaju sve ovo što čine i što je učinjeno.
      
       Kakav je - po vašem mišljenju - bilans te "kolateralne štete" na Kosovu i Metohiji prouzrokovane dejstvom VJ po albanskim teroristima i njihovim bazama? Koliko je tu bilo civilnih žrtava?
       - Ne raspolažem u ovoj prilici egzaktnim podacima te vrste. Ali, i takvih žrtava je sigurno bilo. Tačno je, takođe, da je civilno stanovništvo bežalo kad dođe do sukoba između OVK, vojske i MUP-a. Ne samo da su bežali, nego smo ih i mi, shodno konvencijama, pozivali da se sklone i da izađu sa prostora gde je, kako se to kaže vojničkim rečnikom, "vojišna prostorija". Inače, ljudski razum ne može prihvatiti da oni koji nisu bili aktivni učesnici sukoba na strani OVK nisu jednostavno bežali ili se premeštali iz jednog prostora u drugi prostor koji nije bio zahvaćen sukobima. Međutim, veliki pokreti albanskog civilnog stanovništva usledili su tokom NATO napada, a pre svega su inicirani od strane NATO-a u sporazumu sa vodećim liderima OVK da bi se prikazale velike izbegličke kolone i pokazalo kao postojanje navodnog plana od strane srpskih vlasti u cilju etničkog čišćenja Kosova i Metohije od kosovskih Albanaca. Dakle, to nema veze sa istinom već su izbegličke kolone bile uzrokovane dejstvima NATO-a iz vazduha i sa distance, borbom sa tzv. OVK i planiranim aktiviranjem albanskog secesionističkog pokreta i NATO-a.
      
       Ali, vi ste im u tome, u najmanju ruku, zdušno pomagali. Zar niste obezbeđivali vozove, autobuse, kamione da te ljude što pre ispratite preko granice?
       - U zvaničnom dokumentu Štaba Vrhovne komande stoji direktiva da u slučaju pojave izbegličkih kolona njih treba, uz pomoć organa vlasti, prihvatiti i zbrinuti. Niko nije unapred želeo da te izbegličke kolone usmerava u Albaniju, Makedoniju ili bilo gde drugde. Komandanti i komandiri nisu mogli da spreče te hiljade ljudi da odu ukoliko su oni to stvarno naumili, te su učinili sve da im pomognu koliko su mogli, da im olakšaju patnje, i da u toj radnji budu bezbedni, a da bi - kad se situacija na terenu normalizuje - mogli da se vrate u svoje domove... Takav poziv je Štab Vrhovne komande, preko komande armije i preko Prištinskog korpusa uputio preko sredstava informisanja.
      
       Šta je činjeno sa ubijenim teroristima? Zašto su leševi sa Kosova prevoženi u druge delove Srbije i sahranjivani čak i u okolini Beograda?
       - Što se tiče grobnica u Beogradu i nekim drugim mestima van Kosova i Metohije, za njih sam saznao isto kada i vi. O tome zaista ne znam ništa. Ali, znam da smo mi kao vojska, u skladu sa važećim konvencijama o međunarodnom ratnom pravu imali uputstvo o asanaciji bojišta. To uputstvo je do perfekcije predvidelo i propisalo šta se radi sa ranjenima, sa poginulima, kako se sprovodi postupak identifikacije, kako se sačinjavaju zapisnici i izveštaji, kako se vrši pojedinačno i kolektivno sahranjivanje da bi se taj težak čin obavio kako dolikuje. U početku je rađeno po uputstvu iz 1991. godine, a 15. maja 1999. godine Štab Vrhovne komande izdao je i novo uputstvo.
      
       Gde je sada ta dokumentacija o ubijenim i sahranjenim pripadnicima OVK? Da li je to nekome predato i da li su to te grobnice koje se sada otkopavaju na Kosovu?
       - Ta dokumentacija, prema naređenju načelnika Štaba Vrhovne komande, koliko se sećam, od 25. avgusta 1999. godine trebalo je - shodno postojećim propisima - da se arhivira u Vojnom arhivu u Beogradu.
      
       Kako je moguće da ništa ne znate o masovnim grobnicama kod Beograda, ako je i policija tokom rata bila zvanično pod vašom komandom?
       - Ne kažem da je te leševe prevozila i sahranjivala policija. Ja ne znam ko je to činio. Onaj ko vodi istragu, dužan je da utvrdi ko je to, po čijem naređenju i zašto činio.
      
       Da li je između vas i Nikole Šainovića i Vlajka Stojiljkovića tokom rata bilo nekih nesporazuma? Kako ste vi sarađivali s obzirom na to da su i sve jedinice MUP-a, formalno, bile pod komandom VJ, mada svi znaju da u praksi nije uvek bilo tako?
       - Sa Nikolom Šainovićem nisam bio ni u kakvom komandnom niti sarađivačkom odnosu. Kad je reč o pokojnom Vlajku Stojiljkoviću, ja takođe nisam imao nikakve komandne kompetencije nad MUP-om Srbije, na čijem je čelu bio on. Međutim, postojali su odnosi saradnje, koliko je to situacija na ovom nivou zahtevala. Tačno je, inače, da po Zakonu o odbrani organi i jedinice MUP-a u ratu mogu da se prepotčinjavaju komandantima jedinica VJ u zoni odgovornosti pri izvršenju borbenih zadataka, no to u praksi nikad nije dosledno poštovano.
      
       Kakva je bila uloga jedinica VJ u slučaju Račak?
       - Mislim da je nemački film o tome, koji je predsednik Milošević pokazao u Hagu, dobro izveo celu istinu o tim događajima, baš kao i u slučaju Dubrave, Igrališta, Rugovske klisure i sl. Neke jedinice Prištinskog korpusa Treće armije u to vreme nalazile su se na obuci i na terenu. Bile su raspoređene na nekim dominantnim visovima u okolini. Prema borbenim izveštajima Treće armije, vojska nije učestvovala u bilo kakvim dejstvima u Račku, ali su - kada su snage MUP-a krenule u akciju - albanski teroristi iz okolnih sela otvarali vatru i po položajima naših jedinica, na šta su one adekvatno odgovorile.
      
       Ipak, sutra, u Hagu vi ćete - po principu komandne odgovornosti - verovatno morati da odgovarate za sve što se zaista zbivalo na Kosovu, pa i za sve što su činile jedinice MUP-a, ili neke paravojne jedinice?
       - Paravojne i dobrovoljačke jedinice u ovom ratu nisu postojale. Nije bilo opšte mobilizacije, već je sprovedena samo delimična mobilizacija, a sve dobrovoljce koji su nam se javljali, podvrgli smo prethodno detaljnom psihijatrijsko-psihološkom pregledu. Želeli smo da utvrdimo da je svaki od njih pre svega psihički zaista zdrav i da nam sutra u jedinici neće činiti nešto što bi se kosilo sa postojećim normama međunarodnog ratnog i humanitarnog prava. Svi ti dobrovoljci su bili raspoređeni po različitim jedinicama.
      
       Nećete valjda reći da su se svi pripadnici VJ u tom ratu ponašali isključivo kao anđeli i humanitarci. Postoje ubedljivi dokazi da se tamo dešavalo i ono što nikome ne može služiti na čast.
       - Prema borbenim izveštajima, bilo je svakako i takvih pojava. Svi ti slučajevi su procesuirani pred vojno-sudskim organima, A dominantna krivična dela su bila neodazivanje na mobilizacijski poziv i pljačke. Ali, rat je, sa stanovišta načina rada pravosudnih organa, relativno kratko trajao i ti postupci nisu mogli svi odmah da budu okončani. Zato su kasnije, shodno zakonu, preneti u nadležnost civilnih pravosudnih organa. Naknadno sam pokušavao da utvrdim u kojoj su fazi ti ustupljeni predmeti i, na moje veliko razočaranje, otkrio sam da je veoma mali broj njih okončan, a od jednog dobrog broja civilnih sudova nemamo podatke...
      
       Da li ste imali mogućnosti i uslova da pripremite svoju odbranu za Hag?
       - Relativno. Ja sam o svojoj odbrani i kritičkoj analizi rada Štaba Vrhovne komande razmišljao sve vreme i svaku sam stvar do tančina izanalizirao da bih video da li je tu bilo nekih objektivnih ili subjektivnih slabosti. Došao sam do sigurne spoznaje koja me je ohrabrila. Zato smatram da nijedna tačka optužnice koja se meni stavlja na teret nije osnovana. Jednostavno, ja u tome ne mogu da nađem sebe.
      
       Kako ćete se braniti? Da li ćete postupiti kao Slobodan Milošević, ili ćete angažovati advokate?
       - Angažovaću advokate. Kad je reč o poznavanju vojne struke i problematike, ja bih to verovatno najbolje radio. Ali, zbog procesnih razloga koristiću advokate i sa njima sarađivati.
      
       STEVAN NIKŠIĆ