Dosad su pitanja na kojima je desnica pobeđivala u svim zapadnoevropskim zemljama bila ista ili slična. Desnica je svuda za "red, mir i zakon", ali i protiv dosadašnjeg načina prihvatanja imigranata, osobito izbeglica i došljaka iz vanevropskih zemalja

      Evropa dosta jasno u poslednje vreme pokazuje da skreće udesno, ali se niko zbog toga nije previše uzbuđivao, sve dok vođa ekstremne desnice, kakav je Le Pen, nije na predsedničkim izborima u Francuskoj teško porazio jednog uglednog političara levice, kakav je Žospen, i tako izazvao politički zemljotres.
       Ne tako davno, na austrijskoj političkoj sceni uspon je doživeo krajnji desničar i populista Jerg Hajder. Svojim šovinističkim stavovima i pretenzijama na reviziju austrijske nacističke prošlosti zastrašio je Evropsku uniju, koja inače, sa dosta razloga, sebe smatra uzorom političke kulture i zrele i odgovorne demokratije. Austrija je bila mesecima bojkotovana, tretirana kao bela vrana i potom prinuđena da Hajdera praktično isključi iz političkog života. U silini političkog pritiska na Austriju prednjačila je Francuska. Ali, pošto je život pun ironije, sad je i Francuska ispod kože krvava. Znatan deo francuske javnosti to doživljava kao nacionalnu sramotu.
       Posle decenije socijaldemokratske vladavine u većini zapadnoevropskih zemalja, prošle godine klatno je krenulo udesno. Od Pirineja do Skandinavije - u Španiji, Portugaliji, Italiji, Austriji, Danskoj, Norveškoj - levičarske vlade ili levičarske koalicije zamenile su vlade sastavljene od stranaka koje po svojim programima stoje desno od centra.
       Možda u zemljama u kojima često padaju vlade, kao što je Italija, sama smena i ne bi bila upadljiva da premijer Berluskoni nije protežirao čak i ljude sa reputacijom neofašista, kakav je lider Nacionalne alijanse Đanfranko Fini. Ali u zemljama sa jakom liberalnom tradicijom i značajnim materijalnim socijaldemokratskim tekovinama, kao što su Danska ili Norveška, skretanje udesno je već ozbiljna stvar. U Norveškoj, koja nije u Evropskoj uniji, ali diše zajedno s njom, vladajuća Radnička partija je čak doživela najteži poraz za poslednjih 80 godina.
       Trend će, po svemu sudeći, biti nastavljen. U Belgiji je u usponu "Vlaams blok" koji Le Penove pristalice naziva "drugovima po oružju", u Holandiji je, u kampanji pred izbore idućeg meseca, vrlo glasna desničarska "Druželjubiva Holandija". A iz Nemačke, najveće zemlje Evropske unije, u kojoj su socijaldemokrati glavna vlast, stižu signali - posle pobede koju je CDU izvojevala na pokrajinskim izborima u Saksoniji - Anhalt - da kancelaru Šrederu neće, na izborima u septembru, biti osigurano produženje mandata. Čak i britanski laburisti strepe od zaraznog dejstva francuske desnice na druge desničarske stranke i pokrete u Evropi, pa i u Britaniji.
       Nesporan je politički uticaj Francuske u Evropi. Međutim, koliko uspon francuske desnice može da deluje na druge desničarske stranke i pokrete širom Evrope, posebno u Evropskoj uniji, zavisi prevashodno od toga koliko su politički, ekonomski i društveni problemi u drugim zemljama slični, a koliko različiti od onih u Francuskoj. (Zemlje u tranziciji su zasad po strani, što pokazuju izbori u Mađarskoj).
       Dosad su pitanja na kojima je desnica pobeđivala u svim zapadnoevropskim zemljama bila ista ili vrlo slična. Desnica je svuda protiv dosadašnjeg načina prihvatanja imigranata, osobito izbeglica ili došljaka iz vanevropskih zemalja, koji su druge vere ili rase, ili je za ograničenje imigracije. Navala stranaca povezuje se sa porastom kriminala, gubitkom socijalne sigurnosti i opasnošću od gubitka radnih mesta. To raspoloženje se izražava u različitim formama i u različitim stepenima netrpeljivosti - od spontane ksenofobije do neskrivenog rasizma. Uz to, vlada uverenje da vlasti ne čine dovoljno za očuvanje nacionalnog identiteta i za umešnije prilagođavanje ekonomskoj globalizaciji. Evropska krajnja desnica želi "Evropu nacionalista".
       Analitičari uočavaju i neke prirodne razloge za desna skretanja. Kad privreda stagnira i kad politički život deluje razbarušeno, kod ljudi se javlja potreba za uvođenjem "reda, mira i zakona", a desničarske stranke upravo to nude. Kad mnogo šta izgleda neizvesno, pored ostalog i zbog istrošenosti levih ideologija i odsustva novih levičarskih vizija, konzervativni predlozi za izlaz iz teškoća mogu da se učine uverljivijim i pouzdanijim. Naravno, ne zabrinjava uspon umerene, nego uspon ekstremne desnice. Ekstremi na jednoj strani obično podstiču stvaranje ekstrema na drugoj. A tek to ne vodi stabilnosti.
       U Evropskoj uniji odavno nije bilo tako dramatičnog iznenađenja u politici kao što je uspon Le Penove desne ideologije. Mi, sa evropske periferije, možda idealizujemo Evropu. Sad možemo da vidimo da ona ima i jedno drugo, skriveno i manje trpeljivo lice. Na našem ulasku u Evropu javljaju se nove prepreke. Prirodno je da Evropa ljubomorno čuva ono što je stekla, ali nije prirodno što je netrpeljiva i prema onima bez kojih više ne može. U toj situaciji, koja teče mimo nas, za nas je najvažnije da u Evropi imamo tretman vrednih radnika koji umeju da cene njene vrednosti i gostoprimstvo. Inače ćemo biti uljezi.