NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Magični geto<br>Zoran Ćirić
Otmičari i otimači

      Sve češće čujem komentare iz tabora upućene a socijalno razvlašćene javnosti, da su otmice viđenijih ljudi postale najunosniji posao u postoktobarskoj Srbiji. A u pozadini tog “predanja” nije teško prepoznati eho prizivanja starozavetne pravde: jare za pare, samar za magare. Ipak, lično ne bih toliko insistirao na biblijskoj simbolici. Ponašajmo se malo reformistički-pragmatično; naravno da ne mislim da se masovno prekvalifikujemo u otmičare - ionako se u ovoj zemlji skoro da i nema više šta oteti osim nekolicine ljudi - već da taj svojevrsni “fenomen” sagledamo u svetlu tranzicijskog mraka.
       Dakle, učestalost i tržišna verodostojnost akcija “privremenog oduzimanja slobode radi naplate iste” (ovo mi vrlo poreski zvuči!) može da posluži kao najpreciznija provera REJTINGA javnih ličnosti, kao i onih tajnih što funkcionišu kao sive eminencije ovih prvih. Nek izvine statističari i ostali PTT alatničari iz “Stratedžik marketinga”, ali tek preko buđelara može se doista (“egzaktno”) utvrditi kolika je kome CENA. A ovde govorimo o narodnom buđelaru. Pa, ajde da malo prošetamo kroz jedinu berzu rada i kapitala u Srbiji.
       Prirodno je da polazeći od pitanja “ko je najdragocenija ličnost u državi” dođete do njenog vrha. Hm, samo ideološki fanatik može pomisliti da bi se finansijski ovajdio kidnapujući predsednika Voju. Zamislite i sami, braćo i sestre, na šta bi TO ličilo! Pregovori između otmičara i vlade začas bi se pretvorili u žučnu debatu o tome koji je akt legalističkiji: otmica ili davanje državnih para za otkup pojedinca-predsednika koji ne prihvata nikakvo oslobađanje dok se taj pravni mutljag ne razbistri. Na kraju bi siroti otmičari (da, oni bi postali medijske žrtve, i junaci novog dokumentarca Gorana Markovića) bili presrećni ako bi uspeli da zamene Voju za Amfilohija - ali i to ne bi zavisilo od njih već od visine obeštećenja koje bi Skupština izglasala (i isplatila) Svetom Sinodu - a možete se kladiti da bi bogobojažljivi Voja, u ime pravoslavnog asketizma, insistirao na nebeski visokoj ceni! Pa vi sad vidite kuda bi to odvelo: morao bi lično general Šaron da ponudi svoje usluge, s tim što bi se zauzvrat istočna Srbija prozvala “zapadni pojas Gaze” i primila na svoje zatravljene oranice vredne palestinske zemljodelce... Molim? Đenge, kakve đenge? Besplatni tretman u Toponici je najviše što se u ovom slučaju može zaraditi...
       Idemo dalje, od vrha naniže, i... A, ne, nemojte ni da pomišljate na Đikija. Ne zbog njegovog, nemački odgajanog, dijalektičkog materijalizma, već zbog dedinjske stvarnosti: u obezbeđenju srpskog Baje Patka nalaze se sve sami interpolski legionari, između ostalih - terenski general Ratko i štapski nervodoktor Radovan, a svaki Nicović među nama i svaki Spasić među njima zna šta to znači u bezbednosnom smislu.
       Ako neko pomisli da je logično da u doba tranzicije (koje je stoletno po definiciji) ministar privatizacije bude solventni lik - onda je jasno da dotični, potencijalni otmičar, očigledno ne živi u ovoj zemlji. Jer, da živi znao bi da je gospodin Vlahović već privatizovan (u prevodu na dešifrovani srpski: otet!). Zato se procesi tenderizacije i odvijaju na postojeći način - valja prikupiti sredstva za ministrov otkup: ne zato što je nekome u vladi mnogo stalo do otetog već da bi se zadovoljila civilizacijska procedura EU, to jest da se ne dozvoli kompromitacija postkomunističkog liberalizma kome, sasvim razumljivo, treba vremena da kriminogenost dirigovane privrede transformiše u kriminogenost tržišne privrede.
       Sa Đelićem je stvar još specifičnija: em u sebi ima piroćanske krvi, em mu je žena Francuskinja koja živi u Francuskoj za mnogo višu platu od slavoljubivog joj muža, em je tek od pre koju nedelju postao državni podstanar. Pobrojani fakti obećavaju intelektualno-porodičnu melodramu, al’ od toga keša ne biva!
       Kao po običaju, najzamršenije (sa stanovišta otmičarskog preduzetništva, a i šire!) stoji stvar sa mlađanim Dinkićem, koji i dalje umišlja da ga sve veća fizička sličnost (obojica su podgojeni na isti, mrgodan način) sa Jugoskandik Jezdom čini glavnim pretendentom za zvanje Glavnog Gazde. E, vidite, kada bi njega neko oteo (kakvo hipotetičko razmišljanje!) ne bi mogao da izvuče ni “žutu banku” za njegovo oslobađanje; ali bi zato mogao da zaradi odistinski velike pare jerbo bi narod smesta krenuo u skupljanje samodoprinosa, a vlada raspisala bespovratni državni zajam - samo da ga otmičari nikada više ne puste na slobodnu teritoriju Srbije! Međutim, to ne bi prošlo kod onih koji nam daju milostinju, a iz koje je jedino moguće motivisati otmičare na doživotno druženje s Dinkićem. I, šta biva? Usled budžetske dekintiranosti od ambiciozne guvernante koja sebe naziva “guvernerom” stvorićemo mučenika. A to bi već koštalo više i od najuranijumskijeg bankrota! Za TOLIKO čak i mi imamo dušu!
       Slično stanje je i u nevladinom sektoru. Za otmicu Sonje Biserko ne postoji ekonomski rezon - osim da nam neko, iz razloga specijalnog rata, traži u zamenu Azema Vlasija s pionirskom maramom i tako nas, po ko zna koji put, stavi pred svršen čin! Kao što bi otmica Pere Lukovića značila našu obavezu da otmemo generala Gotovinu i besplatno ga izručimo hrvatskoj vladi. I tako u matericu Istorije...
       Jedina isplativa akcija, sa stanovišta nacionalnih interesa, bila bi otmica dopredsednika Labusa. Tako bi na najdirektniji način proverili spremnost i dobru volju MMF-a, i ostalih klubova pušača lula mira (i rata): ako ne žele da plate za svog čoveka, čemu onda mi ostali da se nadamo? Naročito ako smo se prethodno već “ugradili” u cenu otkupa.
      
       ZORAN ĆIRIĆ


Copyright © 2000 NIN - redakcija@nin.co.yu