NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Štap i šargarepa<br>Dragoslav Rančić
Gnevna Italija

Sindikati strepe da bi Berluskonijeva vlada, menjajući samo jedan član zakona o radu, mogla da izazove eroziju radnog zakonodavstva, a to je već udar na tekovine radništva, sindikata i levice koje su sticane tokom puna dva veka

      Italija je, nedavnim generalnim štrajkom, podsetila na jedno vreme koje je Evropa počela da zaboravlja: na odnos između rada i kapitala kakav je uspostavljen uz pomoć nekada jake levice. U prvom generalnom štrajku posle dve decenije, privredni život bio je paralisan osam sati, dok su milioni ljudi na ulicama i trgovima protestovali protiv vlade premijera Berluskonija koja, tvrdilo se, želi da radničkoj klasi oduzme nešto što ona smatra svojom, teško izvojevanom, tekovinom.
       Scenografija je bila klasična: zbijeni redovi pod crvenim zastavama, premijerove karikature i lutke od slame, levičarske parole na transparentima. Svi kao da su se iznenada našli na požutelim dedinim fotografijama sa prvomajskih demonstracija. Bilo je, posle prvih protesta, i vedrine i pevala se “Bella ciao”, a mnogi su posle, u prazničnom raspoloženju, otišli na more - jer u Italiju je stiglo proleće - ali je osnovno raspoloženje bilo prkosno i gnevno. Demonstriralo se i protiv revizije radnih odnosa i protiv samog premijera Berluskonija, najbogatijeg Italijana i strogog poslodavca.
       Bio je to, u stvari, veliki politički štrajk, kakvih u Evropi, u kojoj se sukobi između rada i kapitala odavno rešavaju nagodbama između sindikata i poslodavaca, odavno nema, ali i test za samog Berluskonija - da spozna domete svoje moći. Bunt je bio kratak i efektan: vlada je obećala da će nastaviti da pregovara sa sindikatima, ali da neće odustati od planirane reforme u oblasti radnih odnosa.
       Premijer tvrdi da italijanska privreda postaje manje konkurentna pored ostalog i zato što postojeći zakon o radu sprečava poslodavce da otpuštaju slabe radnike. Vlada se nalazi pod pritiskom poslodavaca, među kojima je jak uticaj “tačerizma”, da se taj zakon izmeni. Sindikati, koji ističu da im je zadatak da šire, a ne da sužavaju prava radnika, nisu u dosadašnjim šestomesečnim pregovorima sa vladom i poslodavcima popustili ni za dlaku.
       Problem se naglo politizovao posle ubistva profesora Marka Bjađija, savetnika vlade za zakonodavstvo, od strane terorista “Crvenih brigada”. Takva atmosfera nije bila pogodna ni za nastavak pregovora, a ceo problem je, tvrde vođi sindikata, javno bio prigušen, jer je Berluskoni vlasnik više uticajnih medija u Italiji. Zato sindikati nisu imali drugi izbor nego da nezadovoljne radnike izvedu na ulice.
       Izmena zakona koju premijer traži prilično je, na prvi pogled, bezazlena. Član 18. zakona o radu nalaže poslodavcu da vrati na posao otpuštenog radnika ako se na sudu dokaže da je radnik otpušten “iz neopravdanih razloga”. Takav zakon, tvrdi vlada, pogađa čitavu politiku zapošljavanja i čini je najrigidnijom u Evropskoj uniji. Poslodavci se ustručavaju da zapošljavaju nove radnike, ako ne mogu nesposobne da otpuste.
       Sem toga, šta znači “otpuštanje iz neopravdanih razloga”, ako se radnik iskaže kao tehnološki višak zato što nije u stanju da se prilagodi modernizovanoj proizvodnji? - pitaju se zagovornici reforme radnog zakonodavstva. Oni smatraju da ovaj zakon najviše koči razvoj malih i srednjih preduzeća - koja su inače svuda najbrža u prilagođavanju novim proizvodnim i tržišnim uslovima - jer u njima okamenjuje strukturu zaposlenih. Vlada je predložila da se otpuštenima iz preduzeća koja imaju manje od 15 zaposlenih isplati iz državnog fonda nadoknada u visini njihovih dvogodišnjih primanja, ali da im se ne garantuje posao. Time se, pored ostalog, želi suzbiti uključivanje malih preduzeća u crnu i sivu ekonomiju, bezmalo pod državnom zaštitom, što je rasprostranjena pojava u siromašnijim južnim oblastima.
       Sindikati, u kojima je uticaj levice po tradiciji znatan, strepe da bi vlada, posle malog prsta, kasnije radnicima mogla da zgrabi celu ruku. Berluskoni, po njima, želi zapravo da izazove eroziju radnog zakonodavstva, a to je udar na tekovine radništva, sindikata i levice koje su sticane tokom puna dva veka.
       Naravno, u ovakvim prilikama uvek padaju teške reči, ali slučaj nije obična ilustracija živog italijanskog političkog folklora. Događa se zapravo nešto što se tiče i svih drugih Evropljana koji pamte borbu za radnička prava.
       Zakon o radu, koji Berluskoni vidi kao prepreku poslodavcima da slobodno biraju i otpuštaju radnike, usvojen je još 1970. godine, dakle u vreme kad je italijanski politički i parlamentarni život u znatnoj meri odlikovalo delovanje jake levice na čelu sa Berlinguerovim evrokomunistima. Možda je 18. član tog zakona stvarno uzeo u zaštitu i neradnike, ali on svedoči o nekadašnjoj moći italijanske levice.
       Istorijski gledano, suočeni smo sa apsurdom: u pola Evrope i širom Azije urušio se sistem koji je pravo na rad smatrao neprikosnovenim i sad u bivšim komunističkim zemljama niko više i ne zna od koga da traži zaštitu kad izgubi posao, a Berluskonijeva vlada ima teškoća sa sindikatima zato što traži da se otpuste radnici koji nisu u stanju da slede dinamiku modernijeg privređivanja.
       Čudni su putevi politike, a još čudniji putevi sticanja profita.
      
       DRAGOSLAV RANČIĆ
      
      


Copyright © 2000 NIN - redakcija@nin.co.yu