“Tamilski tigrovi” su proglasili Indijce neprijateljima i krenuli u rat protiv njih. Rođeni u tim džunglama, uz podršku stanovništva koje nije imalo izbora i čija su deca milom ili silom bila mobilisana, gerilci su se uspešno nosili sa elitnim jedinicama indijske armije gotovo dve godine

      Ne mnogo upadljivo, kako i dolikuje malenoj zemlji i njenom gotovo zaboravljenom dvadesetogodišnjem ratu, svetski mediji su ovih dana preneli izjavu vođe srilančanskih pobunjenika Velupilaija Prabakarana da će se njegova organizacija ubuduće “posvetiti miru”. Među
       bezbrojnim mirovnim i ostalim inicijativama, ova izjava može privući pažnju samo onih koji znaju da su Oslobodilački tigrovi tamilskog Ilama, kako je celovit naziv Prabakaranove organizacije, najstrašnija gerilska organizacija sveta, jedina koja ima formacijske pomorske i
       vazduhoplovne jedinice i one po kojima se bitno razlikuje od svih ostalih - posebne odrede žena i, takođe zasebne, Crne tigrove - jedinice samoubica. Vreme će pokazati kako će se ovakva organizacija “posvetiti miru”, a zasad se ni bolji poznavaoci južne Azije ne usuđuju da pretpostave na šta će to da liči.
       Velupilai Prabakaran je pre ovoga valjda jedini put u životu govorio o miru kada ga je 1987. godine tadašnji indijski premijer Radživ Gandi prak- tično zatočio u delhijskom hotelu “Ašok” i nije ga pustio sve dok nije potpisao sporazum o prekidu pobune Tamila u Sri Lanki. Gandi je bio uveren u mogućnost zajedničkog života Tamila i Sinhaleza u Sri Lanki, a na pitanje ovog novinara šta misli o Prabakaranovom zahtevu da mu Indija pomogne u stvaranju zasebne tamilske države na ostrvu, indijski premijer je odgovorio pitanjem: “Šta mislite, na koliko se delova može podeliti jedan kikiriki?”
       Sri Lanka na geografskoj karti doista liči na “kikiriki”, koji kao da je lancem malih ostrva “okačen” o Indijski potkontinent. Ova država ima oko 64.000 kvadratnih kilometara i dvadesetak miliona stanovnika. Tamila, koji potiču iz južne Indije, ima oko 18 odsto. Oni su se, s dosta razloga, smatrali diskriminisanim još od sticanja nezavisnosti 1948. godine, pa njihovom sadašnjem vođi, kome je to jedina zvanična titula, nije bilo teško da organizuje pobunu 1983. godine.
       Prabakaran je počeo da “stiče slavu” još 1975. godine kada je iz već zaboravljenih razloga, ili bez njih, ubio Alfreda Durijapaha, gradonačelnika svog kasnijeg najvažnijeg uporišta, grada Džafne na krajnjem severu ostrva. Ni tada ni kasnije nije svim Tamilima bilo do rata. Naprotiv, sve tamilske organizacije sem “Tigrova” bile su za pregovore, ali su jedino “Tigrovi” bili spremni da ubiju svakoga ko im se protivi. Nezvanične su procene, koje nikada ne mogu biti potvrđene, da su oni dosad poubijali najmanje 5 000 svojih zemljaka koji su želeli da žive u miru sa Sinhalezima.
       Čim se vratio iz Delhija u Srilančanske džungle, Prabakaran je odustao od sporazuma i optužio indijskog premijera da mu je iznudio potpis. Radživ Gandi je trinaest godina kasnije, zajedno sa još dvadesetak ljudi, raznet eksplozivom koji je na svom telu aktivirala jedna pripadnica odreda samoubica, koja mu je prišla da ga, tobože, pozdravi. Agenti indijske službe bezbednosti tada su piscu ovih redova rekli da je zaštita od ove vrste atentatora praktično nemoguća. To se potvrdilo u mnogim samoubilačkim akcijama “Tigrova” i drugih fanatika.
      
      
      
       Indijska intervencija
      
       Kada je Prabakaran odustao od sporazuma potpisanog u Delhiju, vlada Sri Lanke je odlučila da skrši pobunu Tamila onako kako je nešto ranije ugušila pobunu sinhaleških maoističkih ekstremista - potpunim uništenjem. Sve vojne i policijske snage poslate su na severoistok i “Tigrovi” su se našli pred ambisom. Indijski premijer tada najpre vrši pritisak na predsednika Sri Lanke Džunijusa Džajevordenea da prihvati indijske mirovne trupe kao garanta razoružavanja i smirivanja Tamila. Predsednik to nevoljno prihvata, a Gandi šalje najpre nekoliko hiljada, a kasnije i čitavih sto hiljada indijskih vojnika na severoistok ostrva.
       Po samom početku “razoružavanja” Tamila mogla se naslutiti bliska budućnost. Ovaj novinar je bio u Džafni na dan kada je počelo “razoružavanje”. Regionalni komandant “Tigrova” došao je u vazduhoplovnu bazu “Palali” džipom iz kojeg je bez reči iskočio, bacio na sto pred grupom indijskih oficira svoj revolver i isto tako bez reči uskočio u džip i otišao. Nekoliko tamilskih boraca doneli su prastare puške, neupotrebljive minobacače malog kalibra i dva-tri pokvarena puškomitraljeza.
       To je bilo sve.
       Malo zatim “Tamilski tigrovi” su proglasili Indijce neprijateljima i krenuli u rat protiv njih. Rođeni u tim džunglama, uz podršku stanovništva koje nije imalo izbora i čija su deca milom ili silom bila mobilisana, gerilci su se uspešno nosili sa elitnim jedinicama indijske armije gotovo dve godine. U odbrani Džafne, gde je godinama bila smeštena njihova administracija, “Tigrovi” su izgubili valjda dve trećine boraca, čiji se broj pre toga procenjivao na oko 15 000. Džafna je izgubljena, ali je rat nastavljen da bi tek sada, u aprilu 2002. godine, Prabakaran ponovo izgovorio čarobnu reč - mir. Procenjuje se da je za ovih dvadeset godina u tome ratu izginulo pedeset do sedamdeset hiljada ljudi.
       Nekoliko meseci pre dolaska Prabakarana u Delhi o plemenitim pobudama svoga vođe pričao je piscu ovih redova jedan od njegovih više-manje zvaničnih predstavnika u Indiji, Rameš, kome je to svakako bilo samo “ratničko” ime. On i još jedan Tamil došli su bez najave tada i još dva-tri puta u biro agencije Tanjug, koja je krajem osamdesetih godina još uživala ugled u čitavom svetu i posebno bila cenjena u manje ili više oslobodilačkim pokretima.
       Rameš je bio visok, vitak i lep. Drugi, zdepast i tajnovit, progovorio je samo nekoliko reči prećutavši i svoje ime. Rameš je rekao da oni pripadaju organizaciji Oslobodilačkih tigrova tamilskog Ilama, da se bore za slobodu svoga naroda koji srilančanski Sinhalezi ugnjetavaju i da su doneli dokumente i fotografije koje ilustruju zlodela vladinih trupa u severnoj Sri Lanki. Nisu ostavili adresu ni broj telefona - mi ćemo vas zvati, ako bude potrebno, rekli su.
      
      
      
       Predstavnik za demantije
      
       Rameš je govorio dosta dobrim engleskim jezikom, a obojica su delovali gotovo isto onako civilizovano kao njihov u Engleskoj školovani evropski predstavnik Anton Balasingam, čiji je glavni zadatak bio da - demantuje. Balasingam je u povremenim saopštenjima svoga biroa, čas iz Pariza, čas iz Londona, potvrđivao samo jedno - da će se “Tigrovi” do kraja boriti za slobodu tamilskog naroda u Sri Lanki i stvaranje nezavisne države nazvane Ilam. A demantovao je sve ostalo pa, prema njegovim saopštenjima i izjavama, “Tigrovi” nisu bili među onima koji su ubacili bombu gotovo u krilo tadašnjem predsedniku Sri Lanke Džajavordeneu za vreme sednice vlade; oni nisu ubili njegovog naslednika Ranasignea Premadasu, miroljubivog budistu spremnog na svaki kompromis radi mira u zemlji; ništa nisu imali sa atentatom na Premadasinog ministra odbrane Ranđana Viđeratnea, čiji je oklopljeni “mercedes” od nekoliko tona jednog vrelog dana u Kolombu pretvoren u gomilu zgužvanog čelika dok je većina zgrada naokolo bila oštećena; sa njima nikakve veze nisu imale ubice Radživa Gandija u maju 1991. godine iako je atentatorka prepoznata kao pripadnica “Tigrova”, jer joj je eksplozija poštedela lice; njihovi ljudi nisu bili ni oni koji su se sa kamionom eksploziva u leto 1994. godine zaleteli u zgradu centralne Cejlonske banke srušivši čitav prednji deo 36-spratnog zdanja i ubivši gotovo stotinu, a ranivši oko 1 500 lica; Balasingam nije priznao ni to da su njihovi ljudi zapalili rafineriju i skladišta goriva blizu Kolomba ubivši usput dvadesetak ljudi...
       Balasingam je samo demantovao i, verovatno, strepeo za svoju suprugu Adelu, Australijanku, o kojoj je indijski list “Telegraf” u broju od 9. juna 1991. godine objavio podužu reportažu pošto je ona u to vreme već imala višegodišnji borbeni staž u jednoj od ženskih jedinica srilančanskih “Tigrova”.
      
      
      
       “Poniranje u plamen na žrtveniku...”
      
       U verovatno jedinom intervjuu koji je dao u svom životu, objavljenom povodom njegovog 41. rođendana u biltenu organizacije - pošto je on za novinare bio nepristupačan - Prabakaran je, govoreći o svome detinjstvu, rekao: “... Dok sam bio đak i dok su se moji vršnjaci igrali, ja sam provodio vreme pokušavajući da napravim bombe od bilo čega što mi je bilo pri ruci i trudeći se da ih aktiviram.”
       Kao i većina Azijata, Prabakaran je opčinjen vatrom. Ta se opčinjenost ovako izrazila kada je govorio o slobodi tamilskog naroda za koju se bori: “Sloboda je krštenje vatrom, putovanje preko vatrenih reka i poniranje u plamen na žrtveniku... Borac za slobodu mora biti čestit, nesebičan i spreman da se žrtvuje za narod...” Iz te filozofije verovatno potiče i njegovo najstrašnije “čedo” - Crni tigrovi.
       Ne uspevši da završi osmi razred osnovne škole, Prabakaran dospeva u logor Narodnog fronta za oslobođenje Palestine Žorža Habaša, gde se uči gerilskom ratovanju. Ovu veštinu “diplomirao” je kasnije u Libiji kod instruktora pukovnika Gadafija.
       Prabakaran je kasnije stvorio čvrstu organizaciju nemilosrdnih, dobro istreniranih boraca, kadrih da se suprotstave svakom neprijatelju. Disciplina je gvozdena - “Tigrovi” ne piju, ne puše, ne drogiraju se, žive u celibatu i ne padaju u zarobljeništvo, jer svako nosi kapsulu cijankalijuma oko vrata da se ubije ako je u izgledu zarobljavanje. Većinu regrutuje lično vođa - to su neretko deca od dvanaestak godina.
       Prabakaran je “izmislio” Crne tigrove, čije pripadnike uglavnom sam bira i odgaja. Za koju godinu on od njih stvara savršene ubice apsolutno odane vođi. Pre polaska na svoj prvi i poslednji zadatak pripadnik ovih jedinica ima čast da večera sa vođom i da se posle toga sa njim fotografiše. Ta fotografija je jedino što preostaje ojađenim roditeljima, pošto se niko od Crnih tigrova ne vraća. Oni su, međutim, ubeđeni da se bore za Ilam i ne vide da se njihova organizacija od oslobodilačke pretvorila u terorističku. To je, uostalom, i normalno pošto su sve što znaju - naučili od Prabakarana i njegovih ljudi.
       Doista je veliko pitanje kako će se ovi borci, od detinjstva učeni samo da ubijaju, sada najednom “posvetiti miru”. Nije, međutim, isključeno da ih Prabakaran usmeri i u tome pravcu, mada zasad nema ni najmanjeg nagoveštaja koji bi ukazivao na prirodu mira koju vođa “Tigrova” ima u vidu niti išta ukazuje na njegovu spremnost da se odrekne sna o nezavisnoj tamilskoj državi u Sri Lanki, sna zbog kojeg Rajskim ostrvom već gotovo dve decenije teku reke krvi.
       A sigurno je, s druge strane, da vlada neće prihvatiti dosad često postavljan zahtev Tamila da osnuju svoju državu na ostrvu.
      
       BOŽIDAR FRANCUSKI