NAZIV: Rizično društvo u susret novoj moderni AUTOR: Ulrih Bek IZDAVAČ: Filip Višnjić, 2001.

      Dijagnozu savremenog društva iz naslova knjige, po kojoj je postao poznat, minhenski sociolog Ulrih Bek izneo je neposredno nakon černobiljske katastrofe.
       U prvom delu knjige date su odredbe rizičnog društva, drugi deo se bavi individualizacijom socijalne nejednakosti, dok je treći posvećen refleksivnoj modernizaciji. “Rizično društvo” je plodna sinteza, a ne eklektička kombinacija različitih opštih socioloških pristupa. Bek spada u nove teoretičare modernizacije koji ističu ekološki uslovljeni samorazarajući potencijal zapadne moderne. Kod analize politike ne proučava konkretne odnose moći, nego funkciju i strukturu politike. U isto vreme on je predstavnik jedne verzije socijalnopsihološke teorije politike koja ističe značaj medija za politiku, a naročito njihovo manipulisanje osećanjem ugroženosti. Takođe je i predstavnik teorije društvene promene, jer se bavi dubljim strukturnim uzrocima promena.
       Oslanjanje na raznolike idejne preteče Marksa, Vebera, Dirkema i Zimla i njihovu analizu procesa moderne kao procesa individualizacije, nije protivrečno, već svedoči o promišljenom čulu pisca za inkluzivnost. Osim toga, Bek je uspešno kombinovao uočavanje globalnih zakonitosti sa hermeneutičkim smislom za posebno.
       Bek je sličan Čomskom po tome što je ozbiljan naučnik koji nije u medijima, ali izražava sud o aktuelnim temama pristupačnim jezikom. Služi se tekućim pojmovima (globalizacija, neoliberalizam, individualizam), sklon je iznenadnim provokacijama, ruši šablone, uzdržava se od paušalnih jednosmernih odgovora i zadržava u kritici savremenog razvoja skoro začuđujući optimizam. Dok je krajem osamdesetih pisao o opštem rizičnom društvu, desetak godina kasnije upozorava da je neoliberalna nirvana dospela u sumrak “neokapitalističkog totalitarizma” u kojem je liberalnost izobličena u sveopštu potkupljivost. Uprkos načelnom optimizmu Bekov pogled na vrli novi svet zapadnog kapitalizma i kosmopolitizma jeste i skeptičan upravo zbog neopažljivosti opasnosti u njemu.
       Premda su u globalu rizici podjednaki, ipak je ugroženost delova društva različita. To stvara novu klasnu strukturu. Nejednaka ugroženost se uočava na nivou bogatih i siromašnih u vlastitoj zemlji i na međunarodnom planu. Rizici koji najpre pogađaju siromašne vraćaju se kao bumerang bogatima, npr. preko uvoza jeftinih sredstava iz Trećeg sveta. Svest o riziku stiže tek posle nesreće. Ipak u društvu postoji razvijena svest o riziku koja mobiliše i ujedinjuje ljude. Politika još nije razvila valjane koncepte za sagledavanje globalnih rizika, a bori se samo protiv pojedinih aspekata i to najčešće posle katastrofe.
       Ipak, rizici nisu gole opasnosti nego i šansa za profit. Uverljivo je pokazano na koji način jačaju napetosti između onih koji profitiraju od rizika i onih koji su njima pogođeni, a u užem naučnom pogledu, između onih koji definišu rizike i onih koji koriste ova određenja. Vodi se borba oko definicija rizika, a nema sistematske prevencije rizika. Nema ni političkog subjekta koji bi se toga prihvatio kao što je bio slučaj sa proleterijatom u klasnom društvu, jer svako prebacuje odgovornost na drugog. Rečju, na delu je prelaz iz klasnog u rizično društvo. U klasnom društvu ideal je jednakost, u rizičnom to je sigurnost. Pogonska snaga klasnog društva je slogan “gladan sam”, ovoga drugog “nesiguran sam”. “Zajednica iz straha” obeležava epohu “solidarnosti iz straha” koja postaje politička snaga. Ove globalne ocene zaslužuju pažnju iako nisu lišene neutralizacije klasnih suprotnosti postfordističkog kapitalizma. Pisac je još pre petnaestak godina dobro uočio značaj černobiljske katastrofe za raspad SSSR-a i anticipirao novu epohalnu svest koja počiva na drugačijim kriterijima solidarnosti i ugroženosti.
       Angažovani sociolog Ulrih Bek (rođen 1945) direktor je Minhenskog instituta za sociologiju i savetnik Šrederove vlade. Krajem devedesetih on tvrdi da globalni kapitalizam ugrožava kulturu demokratskih sloboda zato što zaoštrava društvene nejednakosti i ukida načela društvene pravde i sigurnosti. Zato i jača nacionalizam koji može da učini opasnim kulturu političkih sloboda 21. veka i ojača ekstremizam. Bek se zalaže za demokratizaciju Evropske unije i osnivanje jedne svetske građanske partije koja bi kontrolisala konflikte globalizacije. Dakle, kosmopolitizam je odgovor na savremenu krizu. Ipak, po njemu, ne može se formirati zajednička evropska samosvest poput francuske i nemačke. Ali, može biti stvorena evropska svest o građanskim pravima skopčana sa nacionalnokulturnim tradicijama.
       Koliko god prodorna, Bekova vizija rizičnog društva u istoimenoj knjizi iz 1986. nije zbog naglašenog tehnološkog determinizma i globalnog plana mogla da predvidi međunacionalne sukobe u poslesocijalističkim režimima. Teško je, međutim, reći da je to bio samo njegov propust. Beku se ne može prigovoriti to što nije predvideo ovu vrstu rizika (npr. od sloma SSSR-a i potonjeg prodora iracionalnog nacionalizma), jer ne treba zaboraviti da je slom evropskog socijalizma bio crni petak društvenih nauka u celom svetu, tj. krah njihove prognostičke vrednosti. Kada je u pitanju domaća javnost, upozorenja izneta u Bekovoj knjizi koju je izdavač dobro odabrao, a pažljivo prevela Ljiljana Glišović, mogu, između ostalog, pomoći kod otrežnjenja od nirvane koju uvek iznova nameće sugerisanje novog nultog časa i konačnog oslobođenja.
      
       TODOR KULJIĆ