Bila je to najsramnija režija u dvadesetom veku. Hrvatska strana, velike sile i, naravno, Beograd, perfidno i mimo mog znanja doneli su odluku o povlačenju vojske iz RSK

      Prolazimo poslednje kilometre uoči susreta sa Milanom Martićem, a Strahinja Kastratović me upozorava da ću ga jedva prepoznati. Kako čoveka nisam nikada ranije srela, njegov sadašnji izgled mogu da poredim samo sa onim televizijskim likom predsednika Republike Srpske Krajine od pre sedam godina. Danas je bez brkova, dvadesetak kilograma mršaviji.
       U novembru će Milan Martić napuniti 48 godina. Poslednjih sedam je izgnanik, izbeglica, apatrid, kako govori i za svoje Krajišnike. On, njegova supruga, sin i kći žive na tri mesta u dve države. Često i bolno sanja rodnu kuću u Žagroviću kraj Knina, ali kad mi to kaže, odmah me upozorava da ne brinem, jer on nije od onih što plaču. U Hrvatskoj mu je, u odsustvu, više puta suđeno u raznim gradovima i kaže: “častili su me, kako čujem, sa devedeset godina humanog zatvora, jer kod njih, zaboga, ne postoji smrtna kazna”.
       Za dve nedelje, otprilike, Milan Martić putuje u Hag, a tamošnji Tribunal ga je optužio za granatiranje Zagreba u maju 1995. godine. Nekadašnji inspektor u kninskoj policiji (završio je Višu kriminalističku školu i studirao političke nauke), čovek koji kaže da je i onda nevoljno prihvatio kandidaturu za predsednika Republike Srpske Krajine, ne strahuje od suda. Reklo bi se da je nekog finog traga ostavilo na njega druženje sa akademikom i psihijatrom Jovanom Raškovićem za koga kaže da mu je bio duhovni otac i koga u ovom razgovoru često pominje kao najpametnijeg Srbina. Pomagao mu je u osnivanju njegovog SDS-a, ali nikada nije bio član ove stranke.
       Kad je HDZ došla na vlast, a Martić se usprotivio da se njegova policija preimenuje u redarstvo, a da policajci nose crne uniforme sa šahovnicama kao obeležjem u obliku slova “U”, prozvali su ga šerifom, ali njega to nije mnogo pogađalo. Zanimalo ga je jedino šta kažu njegov narod i Jovan Rašković. A tu je dobro stajao.
       U Hag idete, jer ste optuženi za bombardovanje Zagreba 1995. Sada se moramo prisetiti okolnosti pod kojima ste doneli takvu odluku.
       - Pre toga, pre pada i predaje Krajine, bilo je pet žestokih agresija na Krajinu za koje Hrvatska nikada nije snosila sankcije, a tu su bile međunarodne mirovne snage sve vreme i Hrvati su čak hapsili njihove pripadnike. Tog 1. maja u zoru, 1995. Hrvatska je izvršila brutalnu agresiju i strahovit masakr civila, žena, dece. Hrvati su odsekli severni deo od južnog dela zapadne Slavonije i pobili više od trista civila koji su pokušali da nađu spas s druge strane Save, da pređu u Gradišku. Ja sam, u to vreme, kao predsednik RSK pokušao diplomatskim putem da sprečim tu tragediju, upućivao sam poruke predstavnicima međunarodne zajednice, Ujedinjenim nacijama, Vladi Hrvatske da se prestane sa tim zločinom. Hrvati se na to nisu obazirali i u hvalospevima su govorili o toj akciji hrvatske policije, mada je to bila kombinovana akcija vojske i policije.
       To je bila akcija “Bljesak”?
       - Da. I sledećeg dana opet smo tražili da prestanu sa napadom ali oni su nastavili pa su tog 2. maja pobili još 100-150 srpskih civila. Upozorio sam ih da ću gađati vojne ciljeve u Zagrebu ukoliko ne prestanu, i kada sam dobio izveštaj o ovim novim ubistvima, naredio sam da se ispale rakete na Ministarstvo odbrane i na Banske dvore gde su donošene sve ove odluke.
       U trenutku kada sam to naredio, imali smo daleko razornija sredstva od “orkana”, bile su to “lune”, kojima smo mogli da zbrišemo sve nekoliko stotina metara unaokolo, a ja sam rekao da ih ne gađamo time. Žao mi je što je stradalo i nekoliko civila u tom našem odgovoru na hrvatske zločine, jer to ni u kom slučaju nije bila naša namera. Hrvati su tako od dželata postali žrtve, ali je činjenica da su tek nakon našeg protivnapada pristali na pregovore. Tim potezom mi smo spasili najmanje 15-20 hiljada ljudi. Međutim, zbog onih zverstava koja su počinili nad tih nekoliko stotina Srba, Hrvati nisu snosili nikakve sankcije, a zbog naše odbrane svog naroda oni su bili prikazani žrtvama a mi okupatorima. Zamislite, okupatori vlastitih kuća?!
       Može se zaključiti da vojska i policija RSK nije napadala već zapravo branila svoj narod.
       - Isključivo. U javnosti je plasirano da je to radila nekakva vojska iz Srbije, što nije tačno. Mi smo branili vlastite kuće. Naša jedina ideja je bila da ostanemo da živimo tu gde su živeli i naši preci.
       Koliko vam je poznato da je bilo zločina nad Hrvatima u Kninu gde ste vi imali odlučujući uticaj i gde je bilo samo desetak odsto hrvatskog življa?
       - Hrvate sam masovno spasavao. Mogu nabrojati stotinu njih koji su dolazili kod mene i koje sam štitio. Krajem 1991. i početkom 1992, ne sećam se tačno, dogodio se jedan jedini zločin nad Hrvatima. U selu Ervenik pobijeni su članovi jedne hrvatske porodice. Insistirao sam da se počinioci pronađu i kada su uhvaćeni, osuđeni su na dvadeset godina zatvora. Dakle, nisam dozvoljavao zločine i verujem da ima mnogo Hrvata koji bi mogli to da potvrde.
       Kada ste se prvi put sreli sa Slobodanom Miloševićem?
       - Nemojte, molim vas, o imenima. Ja ne želim da ih spominjem. Neka to bude: “zvanični Beograd”. Bilo je to u julu mesecu 1991. i već je buktao rat.
       Jedan od najtragičnijih događaja u srpskoj istoriji ostaće, bez sumnje, taj egzodus Srba iz Kninske Krajine u avgustu 1995. godine. Kako je vama, kao predsedniku RSK, moglo da se dogodi da o tome ne budete obavešteni?
       - To je nešto što me najviše boli. Desila se najsramnija režija u 20. veku. Režirano je da izađemo iz Krajine na taj način, da budemo proglašeni za kukavice, kakvim nas sve epitetima nisu častili u to vreme...
       Ko je to režirao?
       - Dogovor je bio između hrvatske strane, velikih sila i naravno, Beograda. Na perfidan način, i mimo mog znanja, povučena je vojska iz RSK.
       Govorilo se da ste zapravo vi to naredili?
       - Mnogo se mahalo sa tom naredbom koju niko nije ni video. A ja sam, poučen iskustvom iz zapadne Slavonije gde su stradali mnogi civili, doneo naredbu u 17,30 tog 4. avgusta da se u sela povuče neborbeno stanovništvo - žene, deca i starci, a svi ostali da se bore. Dakle, za tu famoznu naredbu o povlačenju vojske nisam znao, ali sam kasnije čuo od nekih oficira da su je dobili.
       Vaša ideja je, u tom trenutku, kada su Hrvati u ranim jutarnjim časovima bombardovali Krajinu, bila da ostanete i da se borite?
       - Da. Mislio sam da je to moglo da se izvede pod uslovom da nije bilo te sramne režije. Bio sam u svojoj kući i slučajno su me mimoišle dve granate. Otišao sam odmah u komandu da vidim šta ćemo raditi. Moja famozna civilna zaštita i vlada već su davno zbrisale u Beograd, Novi Sad, u egzil. Poslao sam apel zvaničnom Beogradu, da ne spominjem ime, da se uključi u odbranu po obavezi iz Vensovog plana, jer je bio dužan da pruži zaštitu, ukoliko to ne urade međunarodne snage. Nisam dobio nikakav odgovor, ali mi je Milan Babić, predsednik Vlade RSK u izbeglištvu, posredno poručio i to pet puta: nemoj slučajno tući Zagreb! To je bila jedina pomoć koja mi je stigla.
       Ne znajući i dalje za režiju iza mojih leđa, nisam se složio sa generalom Mrkšićem da se vojna komanda povuče do Srba u Lici. Malo kasnije, objasnili su mi da pet-šest kilometara iznad Knina ima jedno dobro komandno mesto i da treba tamo da se povučemo sa čitavom infrastrukturom. I tako su oni otišli u to čuveno selo Pađine. Ja sam tek pred zoru otišao iz Knina da vidim šta oni tamo rade i usput sreo civile na putu. A tamo je bila neka druga komanda koju ja nisam poznavao. Kako sam bio umoran i neispavan, a već odranije imao problema sa šećerom, legao sam da se odmorim i zaspao. Kad sam se probudio, komanda je već utekla.
       Kasnije sam shvatio da je i to bilo režirano kako bi me ustaše uhvatile na spavanju i otuda je bila lansirana ta famozna priča kako sam izvršio samoubistvo. Krenuo sam i pešice prošao dvadeset kilometara sa kolonom ljudi da bi sustigao mog famoznog komandanta Mileta Mrkšića. Bio je iznenađen kad me je video, valjda je mislio da sam gotov, i kazao mi kako njega čeka helikopter, pa mogu i ja sa njim. Tada mi se sve srušilo...
       Mora da ste bili nezgodni i nepodobni za saradnju i nagodbu kada je sve to urađeno mimo vas?
       - Ona strana koja me je nagovarala da se kandidujem za predsednika RSK očigledno me nije dobro poznavala. Mislili su da ću poslužiti svrsi da me jednokratno upotrebe, da budem krivac za ono što su oni smislili. Kad je gospodin zvanični Beograd video da sa mnom ne može onako kako je hteo, on je mene veoma brzo otpisao. Otprilike, nakon mesec dana i uzeo je za zvaničnog predsednika vlade čoveka koji u Knin nije ni dolazio, već je samo izvršavao njegove potpise. Ja sam zastupao narod i mi smo delili istu sudbinu i isto mišljenje. Mi nismo hteli da idemo u Beograd, Kragujevac, Niš ili Novi Sad, jer su nama bili dobri Knin, Benkovac, Obrovac i Korenica. Samo smo hteli da sačuvamo živu glavu i ostanemo na svome.
       Mislite li da se vašim odlaskom u Hag može nešto promeniti kad je reč o onome što se događalo leta 1995. i neslavnoj ulozi tadašnje vlasti RSK?
       - Najviše me peče što je nama koji smo hteli da ostanemo i borimo se prikačena etiketa kukavica. Boli me sudbina tog mog naroda koji je doživeo status gori od apatrida. Da nemaju državljanstvo, da su ljudi trećeg ili petog reda, obespravljeni, jer nemaju čak ni pravo glasa, ni u Hrvatskoj, ni u Republici Srpskoj pa ni u Srbiji danas, što je veoma sramno.
       Kada sam se odlučio na ovaj korak, nisam razmišljao o svojoj sudbini, jer je ona takva kakva je i nije ni trebalo da bude bolja od sudbine naroda na čijem čelu sam bio. Odlazak u Hag mi na neki način predstavlja zadovoljstvo, pa makar tamničio do kraja života, ako bilo šta uspem da pokrenem, kako bi se sa mrtve tačke pokrenuli problemi mog obespravljenog naroda.
       Na čiju savest računate?
       - Računam na bilo čiju savest, ako su hrišćani. A većinom jesu hrišćani oni koji bi trebalo da isprave te katastrofalne greške koje su počinili i boli koje su naneli mom narodu. Kada sam odlučio da idem u Hag, najvažnije mi je bilo mišljenje mojih ljudi, sunarodnika. Oni su smatrali da je sada vreme da se neke stvari pokrenu.
       Očekujem da se nateraju Hrvati da omoguće Srbima da se vrate na svoja ognjišta i da ih obnove. Hrvati se bogzna kako diče demokratijom, a svaki čas hapse Srbe. Sad su mi uhapsili kuma, a kriv je samo zato što sam mu ja krstio decu. Niko se ne vraća u Knin osim starijih osoba jer njih hrvatska vlast ne maltretira pošto očekuje da umru. Niko mlađi nije došao, a niko nije nazad dobio stan niti će ga dobiti dok je ovakva politika u Hrvatskoj.
       Vi to, pre svega, apelujete na vlast u Srbiji?
       - Očekujem mnogo više od naše diplomatije, a ne samo da se izvinjava Hrvatima, jer nema zašto da im se izvinjava. Ako neko treba da se izvini, onda su to Hrvati, ako mora biti ikakvog izvinjenja. Najbolje bi bilo da oni pokažu kako su nešto spremni da urade. A naša diplomatija da se na dostojanstven način bori za naša prava kod onih država u svetu koje mogu da nateraju Hrvate da se ponašaju zaista u skladu sa svojim humanim zakonima koje je Hrvatska donela.
       Reklo bi se da o novoj vlasti u Hrvatskoj ne mislite mnogo bolje no o onoj prethodnoj koja je nanela toliko zla Srbima?
       - Ova vlast je perfidnija i lošija od Tuđmanove. Tuđman nam je otvoreno govorio da bi nas davio i to je i radio. A ovi glume demokrate, a rade gore nego što je radila prethodna vlast.
       Bojite li se mogućnosti da vaša odbrana u Hagu bude iskorišćena kao optužba na račun onoga kome ne želite da spominjete ime, a koji je već u Hagu?
       - To mi ne pada na pamet. Ne bih svedočio protiv nekoga pre svega zarad svoje dece. Moja optužba bi, u stvari, bila njegova odbrana.
       Očekujete li pomoć od SRJ kada je reč o vašoj odbrani u Hagu?
       - Već dugo vremena sam odmaknut od politike. Vlast u Jugoslaviji nije ništa kriva za moju sudbinu i nemam nameru ni da je hvalim ni da je napadam. Za sebe lično ne očekujem ništa, ali očekujem od ove vlasti da se prvenstveno založi za rešavanje statusa mog naroda ovde i u Hrvatskoj.
      
       RADMILA STANKOVIĆ
      
      
      

Dokazi za Hag Milan Martić je odlučio da sarađuje sa Tribunalom onog časa kada je SR Jugoslavija donela Zakon o saradnji - kaže za NIN advokat Strahinja Kastratović i dodaje:        - Moj klijent odlazi u Hag mirno, bez prigovora i roptanja, bez pratnje i sirena, bez pompe i parade. Bio je spreman da odmah ide u Hag, ali sam ja tražio tri nedelje za pripreme.        Strahinja Kastratović dodaje da još uvek nije dobio novu optužnicu protiv Milana Martića već samo onu staru od pre sedam godina, ali pretpostavlja da je ta više puta inovirana. Na pitanje kako će se braniti njegov klijent, naš sagovornik kaže:        - Milan Martić je hrabar, dostojanstven, porodičan čovek, otac dvoje dece i njegova porodica mu daje ozbiljnu podršku. On nije čovek suza, sete niti tuge, već ozbiljna ličnost koja će pred sudom u Hagu pokazati svu ozbiljnost onoga što je radio za svoj narod u Kninskoj Krajini. On neće nikoga da tereti kako bi sebi obezbedio bolji položaj, ali će učiniti sve da rasvetli istinu o egzodusu ljudi iz Krajine i koliko su tome doprineli Srbi a koliko Hrvati, koliko međunarodna zajednica.        Moj klijent će, takođe, reći zbog čega se saglasio, ako se saglasio, da njegovi vojnici torpeduju vojne objekte u Zagrebu. Isključivo vojne. Mi ćemo dokazati koliko je ljudi iz Krajine pobijeno dok su bežali u Bosnu, ponudićemo dokaze kako je međunarodna zajednica bila obaveštavana o tome da Hrvati ubijaju Srbe iz dana u dan, a da pri tom ništa ne preduzima. Martić će u Hagu braniti interese srpskog naroda kao što je svoje Krajišnike branio u vreme dok je bio na funkcijama u Kninu.