Zašto SNP odbija da u Saveznoj skupštini izglasa ono što je u crnogorskoj već izglasao

      Ako se mnogogrešni birač srpski zapita zašto je ovog puta zapelo usvajanje Polaznih osnova (poznatih i kao Beogradski sporazum) u saveznom parlamentu, kada je već izgledalo da je sve dobro krenulo, razlog može potražiti u jednoj pravno-teorijskoj debati aktuelnoj u Crnoj Gori. Po nesreći, veliki deo crnogorske političke elite su pravnici po struci i sa velikom strašću su se bacili na odgonetanje jednog, kako ćemo videti, po mnogo čemu sholastičkog pitanja: da li je buduća Unija Srbije i Crne Gore jedna država ili su to dve države?
      
      
      
       Poslanik ili delegat
      
       Aktuelni spor je u sledećem: SNP predsednika Predraga Bulatovića, bez kojeg nema većine u saveznom parlamentu, odbija da podrži Polazne osnove jer traži da savezni parlament odredi kako izbori za budući parlament Unije moraju biti neposredni. Nasuprot tome, u crnogorskoj skupštini je, inicijativom DPS-a, u toku proces koji će, ako se dovede do kraja, značiti da će Crna Gora poslanike u Beograd birati (“delegirati”) izjašnjavanjem svojih poslanika, onako kako su se dosad birali poslanici Veća republika.
       Drugi bitan zahtev SNP-a je da savezni parlament donese odluku kako, kada Ustavna povelja bude usaglašena, on, dakle savezni parlament, ima usvajati tu povelju, a ne samo je “proglašavati”, kako to smatraju Crnogorci Mila Đukanovića, predsednika Crne Gore i DPS-a.
       Razuman čovek već je odavno odmahnuo rukom odbijajući da se upušta u distinkcije između “usvajanja” i “proglašavanja”, međutim, razlika nije nebitna. Kada je reč o načinu izbora neposrednom ili posrednom, on je i suštinski i kao takav se i nametnuo od prvog trenutka usvajanja Polaznih osnova u Crnoj Gori. Legitimitet poslanika izabranih na neposrednim izborima je veći nego da su samo “delegirani”, pa se to pitanje, dakle, tiče i karaktera same buduće državne zajednice.
       Moguće komplikacije su velike. Na primer, predsednik Vojislav Koštunica je najavio napuštanje funkcije ako se Beogradski sporazum odbije. Drugo, šta ako bi Savezna skupština udovoljila zahtevu SNP-a i proglasila obaveznost neposrednih izbora za skupštinu Unije, a crnogorski parlament to jednostavno odbaci? Prema slovu Beogradskog sporazuma, imao bi na to pravo, jer je način izbora ovih poslanika prepušten republikama, što bi moglo značiti da Srbi i Crnogorci mogu i na različite načine izabrati svoje poslanike u zajedničku skupštinu: jedni neposredno, drugi posredno. Izgleda, međutim, da “glavni sponzor”, Evropska unija, ne bi bio najzadovoljniji ovakvim heterogenim rešenjem. Tako da je, na našu sreću, budan bio Havijer Solana i intervenisao je čim je opazio kako su na Balkanu brljotine na vidiku.
      
      
      
       Ravnoteža krivice
      
       Solana je, kako je potvrdio Vasilije Lalošević, šef poslaničkog kluba SNP-a u Veću građana, imao telefonski razgovor i sa Predragom Bulatovićem i sa Milom Đukanovićem. Bulatović je ukoren zbog “blokiranja Sporazuma”, a Đukanović zbog “prejudiciranja” buduće Ustavne povelje. Utisak je da u SNP-u nisu nezadovoljni ovakvom “ravnotežem krivice”. Na pitanje da li se SNP odlučio na ovakav postupak u Saveznoj skupštini samo da bi skrenuo pažnju na ponašanje vladajuće većine u Skupštini Crne Gore, Lalošević odgovara: “Možete tako reći.” Rasplet se očekuje ove nedelje jer u ponedeljak već stiže delegacija EU ili, kako ih zovu, “Solanini izaslanici”.
       Socijalistička narodna partija se, inače, nalazi u neodrživoj situaciji pošto je odlučila da u Saveznoj skupštini blokira isti onaj sporazum za čije usvajanje je glasala u crnogorskoj skupštini. To im zameraju čak i njihovi koalicioni partneri, Narodna stranka Crne Gore. Predrag Popović, potpredsednik te stranke, kaže da su u toj stranci apsolutno protiv blokade Savezne skupštine, iako potpuno podržavaju stav da izbori moraju biti neposredni. “U Sporazumu jasno piše da se moraju održati savezni izbori a savezni izbori nisu savezno delegiranje.” Uostalom, skreće pažnju Popović, neposredni izbori su međunarodni standard koji postavlja Savet Evrope za svoje članove. “Svoje zahteve SNP treba da formuliše kroz Ustavnu komisiju, a ne kroz blokadu saveznog parlamenta i mi ćemo tada u toj komisiji, podržati njihove zahteve”, kaže Popović koji veruje da će se sve to završiti tako što će Evropska unija biti primorana da napravi neki svoj nacrt ustavnog rešenja a onda ćemo mi biti primorani da to prihvatimo, kako je uostalom i dosad bio slučaj.
      
      
      
       Suzbijanje eksperata
      
       Ovo mišljenje je prilično u skladu sa onim što se može razaznati kao stav EU o ovim stvarima. Naime, prema izjavama njihovih zasad neimenovanih funkcionera, očigledno smatraju kako suštinski deo posla u vezi sa izradom Ustavne povelje treba da obave timovi stručnjaka Srbije i Crne Gore, a ako bi političari u skupštinama doneli obavezujuće odluke, time bi ekspertima prostor bio sasvim sužen. I to je, takođe, situacija kakvu smo već imali i iz koje se izašlo tako što je Havijer Solana nametnuo rešenje, što će Evropska unija svakako učiniti ponovo, ako bude morala, ali bi ipak radije to da izbegne.
       Treći akter u ovoj priči je, osim Crne Gore i EU, Srbija, predstavljena kroz svoju koaliciju DOS koja, kada je u pitanju odnos prema zajednici sa Crnom Gorom, ostvaruje mnogo veću saglasnost nego što je to inače slučaj. Kao najlogičnije ponašanje DOS-ovih poslanika bilo bi da im “pukne film” zbog držanja SNP-a, pošto samo što su se završila duga i mukotrpna natezanja sa tom partijom u vezi sa izglasavanjem Zakona o saradnji sa Haškim sudom. Srbija je, međutim, sa budističkim mirom primila ovu novu napast. Istina, Slobodan Vučetić, sudija Ustavnog suda Srbije, ocenio je zahtev Bulatovićeve partije kao “pravno neutemeljen i čisto politički zahtev” pošto se, u ovoj fazi, samo “usvaja sporazum”, a “modaliteti mogu da se otvore tek kada se sporazum usvoji”.
      
      
      
       Šta kaže DOS
      
       DOS, zapravo, nije imao usvojen stav o tome kako Srbija treba da bira svoje poslanike. Pošto je ova tema definitivno sada uspela da se nametne, čuju se mišljenja da Srbija nije daleko od onoga što SNP traži. To je razlog za zadovoljstvo Vasilija Laloševića: “Video sam da su se u korist neposrednih izbora izjasnili Boris Tadić, koji je potpredsednik Demokratske stranke, zatim savezni ministar Zoran Živković, predsednik poslaničkog kluba DOS-a Slobodan Gavrilović, u ekpozeu su se u prilog tome izjasnili predsednik SRJ Vojislav Koštunica, zatim potpredsednik DSS-a Zoran Šami... to su predstavnici dveju stranka za koje mislimo da su u Srbiji dominantne.”
       U SNP-u, razložno je zaključiti, nisu nesvesni neodrživosti svoga sadašnjeg stava, i raduju se dolasku predstavnika EU koju vide kao neku vrstu policije koja suzbija Đukanovićeve “manipulacije” i “krive interpretacije”. Njihov cilj je bio da se “minira” inicijativa DPS-a koji pokušava da izbegne neposredne izbore i, kako smo videli, SNP je u tome imao uspeha. A Savezna skupština može samo da se sekira što se opet našla u makazama unutarcrnogorskih odnosa.
       Što se tiče druge crnogorske struje, trenutno dominirajuće i okupljene oko Đukanovića, oni su se već izjasnili da je Beogradskim sporazumom crnogorska državna samostalnost samo odložena na tri godine. Odatle logično sledi da njihov politički interes nije u tome da budućoj trogodišnjoj uniji nešto konstruktivno doprinesu, već naprotiv, da biračima pokažu tu državu što gorom i najgorom.
       A Beograd? On samo misli o tome kako da to bude što manje njegova briga, a što više briga Havijera Solane.
      
       SRBOLjUB BOGDANOVIĆ
      
      
      
      

Pseudobikameralizam U sporovima na temu “Srbija i Crna Gora - jedna ili dve države” predstavnici zvanične Crne Gore, razumljivo, smatraju da je reč o državnom dvojstvu. Filip Vujanović, premijer koji je “vratio mandat”, kao argument broj jedan u prilog tome govori da država nije federacija, jer ima samo jedan skupštinski dom, nego je, dakle, konfederacija, a ako je konfederacija to su, znači, dve države, jer konfederacija je savez država.        Ako se, međutim, pažljivije pročitaju Polazne osnove, vidi se da će budući parlament unije (koji doista ima samo jedan dom) odlučivati većinom glasova (Srbija bi trebalo da ih ima više), ali da se zaštita od majorizacija utvrđuje tako što će odluka biti važeća tek ako glasa više od polovine poslanika koji predstavljaju pojedinačnu republiku. To praktično znači da je zadržan dosadašnji oblik odlučivanja kroz Veće građana i Veće republika, samo što su ta dva skupštinska doma “pomešana” u jedan.        - Reč je o rešenju u teoriji poznatom kao pseudobikameralizam, to jest da su u jednom skupštinskom domu izmešani oblici odlučivanja svojstveni dvodomnim parlamentima. To uopšte nije neobično u političkoj praksi. Jedan od takvih primera imamo u Norveškoj. To znači da iz ovakve strukture parlamenta ne sledi da je reč o konfederaciji ili o savezu država, kaže Zoran Krstić, asistent na predmetu Savremeni politički sistemi sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu.