Da li je Bog čoveku dao pravo da stvori drugo ljudsko biće načinom koji nije prirodan? Ako nije, hoće li ga u tome sprečiti?

      Dramatična priča o kloniranju ljudi samo je nastavak jedne istorijske kalkulacije: koliko je, u stvari, čoveku dozvoljeno da ubira plodova sa drveta saznanja. Jer, ako je Bog jedini i pravi Tvorac on je, ipak, od svih živih bića odabrao čoveka i dao mu da “bude sredstvo Božjeg pojavnog stvaranja u ovom svetu”. Na hrišćaninu je, ipak, da veruje da će krajnji cilj, svakako, biti Božje delo: to je novi raj, nova zemlja gde će “Bog otrti svaku suzu od očiju njihovije, i smrti neće biti više, ni plača, ni vike, ni bolesti neće biti više; jer prvo prođe”. (Otkrovenje Jovanovo, 21:4)
       Pošto mi još živimo u vremenu kad “prvo nije prošlo” namera čoveka da klonira ljudski embrion izaziva opravdanu bojazan. Kuda to vodi? Rizik takvog eksperimenta nosi strah i proteste. Uglavnom će se teško naći neko, ko nije “ludi naučnik” i neodgovorni avanturista, a ko neće imati manje-više ozbiljan, ali svakako oštar prigovor. Crkveni ljudi i teolozi su tu izričiti. Ne! Ne mogu se ozbiljno ni razmatrati takve stvari. “Čovek se igra Boga”, a to je nedopustivo.
      
      
      
       Rusi i papa
      
       Pošto bi za suštinski razložno razmatranje stava o tome trebalo poznavati genetski inžinjering i brojne slične naučne discipline, naši sagovornici (iz SPC, Jevrejske opštine i Islamske verske zajednice) uglavnom su se izjašnjavali - baš tako: načelno i jednoznačno. Što opet nije problem, jer postoji klima za to. A, inače, najtvrđi stavovi zauzeti su već u Moskvi i Rimu.
       Ruska pravoslavna crkva je zapretila da će “svako ko se upusti u kloniranje ljudskih embriona, ili odluči da se koristi plodovima takvih eksperimenata radi poboljšanja zdravlja, biti izopšten iz crkve”. Vatikanski “Oservatore romano” je objavio “da će onaj ko se igra vatrom od ognja i poginuti”. Slično misle i ostali u svetu. Veliki izraelski rabin Meir Lau objavio je da je kloniranje “suprotno jevrejskim religioznim kanonima”. Ugledni profesor teologije na Egipatskom univerzitetu Abdelmoti Bajumi objasnio je da “islam zabranjuje kloniranje”.
       To što neko traži logičku grešku u takvoj tvrdnji, jer kad se islam pojavio pre trinaest vekova, o kloniranju se nije znalo ništa, neće bogzna šta promeniti. Ako je verovati novinama, nekakvog razumevanja za kloniranje ljudi imaju tek prezbiterijanci i Jevreji reformisti. I - paradoks. Nešto u Americi što se zove Realijanska crkva, reklo bi se u inat, osnovalo je “prvo društvo za kloniranje čoveka”. Oformiće “laboratoriju u jednoj od zemalja koje nisu zabranile kloniranje čoveka”, zaposliće stručnjake “naročito one koji su odlukom odgovornih ostali bez sredstava za svoje istraživanje”, a usluge kloniranja “naplaćivaće se dvesta hiljada dolara i ova cena će biti predložena bogatim roditeljima širom sveta”.
      
      
      
       Dete za dolar
      
       Tu smo, dakle, kod “oltara” savremenog sveta. Kod - tržišta. Ono se dosad pokazivalo kao sila u zapadnom svetu koja je uspevala da se izdigne iznad vere i morala. Predsednik američkog lobija za kloniranje Randolf Viker smatra da se izdvajaju tri grupe potencijalnih kupaca: “Neplodni parovi koji žele bebu sa genetskim nasleđem jednog od njih, homoseksualci i ljudi koji ne mogu da se oporave zbog smrti deteta.”
       Ako se tome još doda morbidna ideja po kojoj bi klonovi mogli da služe za rezervne delove, onda nije ni čudo što se crkvenom mišljenju priklanja znatno veći broj građana nego što se izjašnjavaju kao vernici. Recimo, samo dva odsto Nemaca smatra da kloniranje treba dozvoliti. U tome se slažu manje-više svi, od američkog predsednika, do poljskog Sejma i bolivijskog parlamenta.
       Objašnjenja su slična: čoveče, misli na granice. “Čovek, kao zavisna slika, kao da je osetio da mu je mali (uzak i plitak) prostor istraživanja sveta”, kaže dr Dimitrije Kalezić, pravoslavni teolog, “pa hoće da te konstrukcije probije i strukture preuredi. On podvrgava svojoj reviziji i prekrajanju i idejni plan sveta koji je stariji i od sveta i od čoveka, jer ga je Bog imao u svome umu pre no što je, po svojoj volji, tu ideju opredmetio”.
      
      
      
       Lav i srce
      
       Hrišćanski etičari vole da zamišljaju čoveka pred tom tajnom kao onog dečaka koji je jedan dan gledao kako vajar čekićem i dletom udara u mermer i - dosadilo mu. Nije u tome video nikakav smisao. Kad se vratio nekoliko nedelja kasnije, video je velikog mermernog lava na mestu onog mermernog bloka. “Kako si znao da se u onom mermeru krije lav?” pitao je zadivljen. “Sine, znam da je on u bloku zato što sam ja lava pre toga video u mom srcu. I to je tajna: u mom srcu je bio taj koji je video lava u mermernom bloku.” Pitanje je da li jedna takva tvorevina kao klon može iskreno biti u nečijem srcu?
       Mi nemamo pregled igre, veruju hrišćani, i naše namere imaju manje-više očigledna ograničenja. “To ne znači da su nauka i tehnologija neprijatelji hrišćanske vere”, objašnjava američki verski pisac Rasel B. Konors. “Razum i vera nikad ne treba da se sukobljavaju. Oboje imaju svoje poreklo u Bogu. Ovo, naravno, ne znači da svaki naučni i tehnološki pomak treba automatski smatrati delom ljudskog napretka.”
       Hrišćanske crkve su ponekad bile tako revnosne u istrajavanju na svojim protivljenjima da se posle ispostavljalo da je upravo ovakva tvrdnja bila smetnja - ljudskom napretku. Setimo se Galilea Galileja.
      
      
      
       Nema pomoći
      
       Uvek ostaje pitanje: da li je kloniranje nešto što sad odbacujemo iz normalnog ljudskog straha od svake novine. Jer nam prete da bi neki “zli naučnik” mogao klonirati milion Hitlera, ili nas, isto tako neodgovorno, odobrovoljavaju kako se može napraviti ništa manji broj Ajnštajna. Obe priče su, naravno, isprazne fantazije. Jer, zapostavljaju svaki značaj društvenog uticaja na ljudsku jedinku. Šta će Hitler nekom društvu koje nema probleme Nemačke iz tridesetih godina, a uostalom, izgleda da kad nekom društvu tako šta ustreba ono sebi nađe “firera”. Ili: “Klon Alberta Ajnštajna istrgnut iz Nemačke 20. veka i ubačen u Kaliforniju 21. veka bio bi verovatno pametan i imao razbarušenu kosu, ali niko ne može sa sigurnošću da tvrdi da bi postao fizičar”.
       Verski konzervativizam koliko god da ima jake argumente i široku podršku, teško može da spreči dalje “opasne eksperimente”. “Ova tehnologija se, u principu, ne može policijski nadzirati: ne zahteva onu vrstu ogromnih mašina koje su potrebne za cepanje atoma”, podseća profesor etike sa Univerziteta u Misuriju Ronald Menson.
       “Beskorisno je donositi zakone na nacionalnom ili evropskom nivou”, ističe francuski naučnik Žan Fransoa Mate. “Oni koji hoće da kloniraju ljude naći će mesto gde će to da učine, podrazumevajući i brod u međunarodnim vodama.”
       Pred tom činjenicom, naizgled razuman zaključak magazina “Tajm” - da je “na nauci da odredi da li kloniranje čoveka može da bude obavljeno, a na svima nama da odlučimo da li to treba da bude učinjeno” - gubi na uverljivosti. Možda “mi” (ma na koga “Tajmov” komentator mislio) ipak, nećemo odlučivati ni o čemu. Društvena kretanja se često više pojavljuju kao stihija nego razumne odluke koje se donose preglasavanjem, posle ozbiljne rasprave.
       Avantura je, izgleda, tu pred vratima. Da li je onda sve tako crno? Profesor Etike na Filozofskom fakultetu u Beogradu dr Jovan Babić veruje da “nova mogućnost neće učiniti svet boljim, ali ni gorim, već drukčijim, kao što su to, verovatno, učinila i neka druga otkrića”.
       “Preuzimanje uloge Tvorca, takođe, nije konačan argument protiv kloniranja. Ne može biti preuzimanja nečega što je već naše - mi tu ulogu oduvek vršimo i to, štaviše, svakodnevno: kad god bilo šta odlučujemo”, podseća Babić.
       Dalje: “Ako je ta mogućnost već sadržana u prirodi života, onda je ona morala biti sadržana u Tvorčevoj zamisli o svetu i prirodi, inače, ne bi postojala.” Konačno: “Ako se, pak, pod mogućnošću misli da možemo nešto što Tvorac, iako takođe može, sam ne bi učinio, to je onda moralno pitanje, kao i svako drugo. Mogućnost izbora zla je neizbežan sastojak slobode.”
       S tim se mora živeti. I živelo se oduvek. A Crkvi, vernicima, i svim ljudima dobre volje ostaje da odgoje što više dobrih i moralnih članova društva da ono što se već mora - ima malo šansi da ne krene u pravcu u kome mi ne bismo voleli da ide.
      
       SLOBODAN RELjIĆ