(“Lament nad Aristotelom”, NIN br. 2676; “Žestoka obmana”, NIN br. 2677)

      Kako takoreći sve u vezi sa filozofijom biva sporno, mnogi prostodušno veruju da je filozofija područje proizvoljnosti. Tako, primerice, možebiti sporno shvatanje po kome ontologija spada u temeljne filozofske discipline kojima se ne može u ime nekakve “racionalizacije” uskratiti mesto u školskom studiju filozofije. Može biti sporno i shvatanje po kojem između (studija) ontologije i (studija) Aristotela postoji tako tesna veza da bi izbacivanje ontologije iz studija filozofije praktično značilo i izbacivanje Aristotela. U raspravi o ovakvom shvatanju ne pomažu izgovaranja da Aristotel ostaje “čvrsto i duboko” u nastavnom programu, budući da se biva proučava u okviru drugih predmeta.
       Kako u celom ovom slučaju stoji stvar sa razložnošću, po kojoj se raspravljanje spornih stvari uopšte nekako razlikuje od proizvoljnih natezanja? Ilustracije radi navešću samo obrazloženje za spornu odluku: “da se izbaci predmet Ontologija (zbog toga što je sva literatura predviđena za ovaj predmet već sadržana u literaturi za druge predmete)”. Da li to treba da razumemo tako kao da Ontologija, a s njom i Aristotel, izbacivanjem ostaje “čvrsto i duboko” prisutna u studiju filozofije, budući da je zastupljena “u literaturi za druge predmete”? Ili nam se, ipak, nameće elementarno pitanje ne samo da li ovakvo nešto može biti dovoljan razlog, nego da li takvo nešto uopšte može biti razlog za izbacivanje bilo koje (ne samo filozofske) discipline iz studija na univerzitetu. Zar takvo nešto ne predstavlja puko proizvoljno brkanje “predmeta” i “literature” kojom se služimo u njegovom izučavanju? Zar o proizvoljnosti koja je u celoj ovoj stvari na delu ne svedoči i sklonost potpisnika da se u raspravi o ovakvim spornim pitanjima spremno pozivaju na “apsolutnu većinu” onih koji ovakvu proizvoljnost podržavaju?
       Ako iz prethodno rečenog čitaocima NIN-a ne mora nužno biti jasno zašto bi se smatralo da Miloš Arsenijević, Živan Lazović i Nikola Grahek ovom prilikom nisu na nivou sporne stvari, ostaje mi da se nadam da je i bez ikakvih razjašnjenja vidljivo kako je sporan njihov ton. Naime, ako već nisu spremni da se svaki o svom trošku upuste u razložnu raspravu o spornoj stvari, i ako se oglašavaju kao školski dužnosnici - kao upravnici Odeljenja za filozofiju, dekani Filozofskog fakulteta, i izvestioci Nastavne komisije - onda javnost bar zbog toga mora smatrati neumesnim njihov idiosinkratički podignuti ton zagriženog parničenja sa onima čiji stavovi eventualno impliciraju dovođenje u pitanje načina na koji oni odgovaraju dužnostima koje su im poverene. Zato mi, nadam se, neće biti odveć zamereno ako svoje temperamentne mlađe kolege, pedagoški blago, pozovem na red.
       A što se tiče Nenada Cekića i Ivana Vukovića (“Žestoka obmana”, NIN br. 2677), koji bi da se umešaju u ovu raspravu, pedagoška blagost bi inače morala da se podrazumeva. Žestoki momci ove vrste više spadaju u turbo-folk kulturu mutnih vremena tzv. tranzicije. Imam mnogo razumevanja za iskušenja kojima su mladi izloženi u ovakvim vremenima. To naravno ne znači da sam sklon da u njihovim liliputanskim igrama preuzmem ulogu Gulivera.
      
       MLADEN KOZOMARA,
       Beograd