Ako ne pomaže gramatika, pogledajte u Bibliju...
       “Potomci Nojeovog sina” glasio je naslov jednog članka u “Glasu” od 29. aprila. U članku je iscrpno prikazana knjiga “Vlasi kroz vekove”, koja je navodno “uzburkala duhove i srpsku čitalačku javnost”.
       Saznajemo tako da je “najveće nacionalno blago Vlaha to što su Jafetovi potomci”, a “Jafet je treći Nojeov sin koji je u vreme potopa imao 96 godina”. Nešto kasnije, autoru knjige pripisuje se sledeća tvrdnja: “S obzirom da vlaški govor pripada jeziku romanskog porekla (zahvata oko jedne trećine ljudske populacije na zemlji), pretpostavlja se da je to narod Jafetovog potomstva, najmlađeg Nojeovog sina.”
       Rečenica je rogobatna i prilično nerazumljiva. Neće biti da trećina ljudi na Zemlji govori vlaški, a svi romanski jezici zajedno, prema podacima u stručnoj literaturi, obuhvataju nepunu desetinu stanovništva naše planete. Ali ovde nas zanima oblik “Nojeov”. Zvuči kao da je Noje bio neki Francuz, pa se menja Nojea, Nojeu, Nojeov, onako kao što govorimo o Šarlu Boajeu, o Monteskjeu, o Šabrijeovim kompozicijama i Kartjeovom nakitu.
       Kod nas se poslednjih meseci mnogo raspravlja o opravdanosti uvođenja veronauke u škole. Iz jedne gramatičke greške, naravno, ne možemo izvoditi nikakav zaključak ni u prilog veronauke ni protiv nje. Jedno mi se ipak čini neosporno: novinar koji je u stanju da tri puta napiše “Nojeov sin” nije nikada čuo za Nojev kovčeg, iliti Nojevu barku. Nikada u životu nije čitao Bibliju - bar ne od početka. Da jeste, već posle nekoliko strana (Prva knjiga Mojsijeva, glava 6 i dalje) shvatio bi da se ime Noje menja kao Radoje ili Miloje. U prevodu Đure Daničića, pročitao bi:
       “I reče Gospod Noju: uđi u kovčeg ti i sav dom tvoj; jer te nađoh pravedna pred sobom... I Noje učini sve što mu zapovedi Gospod... Uđe u kovčeg Noje i Sim i Ham i Jafet, sinovi Nojevi, i žena Nojeva i tri žene sinova njegovijeh... A Bog se opomenu Noja i svijeh zvijeri i sve stoke što bjehu s njim u kovčegu...” i tako dalje.
       Koliko li je novinara čitalo Novi zavet? Ne mnogo njih, ako je suditi po onoj drugoj i mnogo češćoj grešci: svaki čas čitamo o nekome ko se zvao “Isus Hrist”, ili, što je još gore, o “Hristosu”, “Hristosovom životu”, “rečima Isusa Hristosa” i slično.
       U srpskom jeziku, ime Hristos zadržava grčki nastavak u nominativu, ali ga gubi u ostalim padežima (Hrista, Hristu, Hriste, Hristom) i u prisvojnom pridevu (Hristov). To je jedina imenica koja se tako ponaša, pa bismo očekivali da bude pomenuta u svakoj gramatici. Nažalost - gramatičari su je zaboravili. Nema je ni kod Mihaila Stevanovića, ni u drugim gramatikama koje danas koristimo.
       Kad ne pomaže gramatika, otvorite jevanđelja. Naći ćete: “Gdje će se roditi Hristos?” (Matej 2:4); “Evo ovdje je Hristos” (Marko 13:21); “Nije li to trebalo da Hristos pretrpi?” (Luka 24:26); “Ja nijesam Hristos” (Jovan 1:20). Ako vas zanima genitiv, Pavle se na početku svake od svojih poslanica predstavlja kao “sluga Isusa Hrista” ili “apostol Isusa Hrista”, a poslednji stih u celoj Bibliji (Otkrivenje Jovanovo 22:21) glasi “Blagodat Gospoda našega Isusa Hrista sa svima vama. Amin.” Lako je naći primere i za lokativ, odnosno dativ (“javljajući mir po Isusu Hristu”, Djela apostolska 10:36; “jer ste svi jedno u Hristu Isusu”, Galati 3:28), i za prisvojni pridev (“u tajni Hristovoj”, Efesci 3:4; “riječ Hristova”, Kološani 3:16) i tako dalje. Ili samo uzmite prvu Poslanicu Korinćanima: u prvih dvadesetak redova naći ćete Hristovo ime izmenjano kroz sve moguće padeže. Prevodilac nigde ne kaže “Hrist”, niti “Hristosa”, “Hristosu” i tako dalje. U njegovo znanje jezika ne treba sumnjati. Zvao se Vuk Stefanović Karadžić.
       Rečeno je već mnogo puta: ne može se, u evropskoj zemlji, smatrati za kulturnog čoveka neko ko ne poznaje bar osnovne pojmove iz hrišćanstva. Samim uvođenjem veronauke taj problem se verovatno neće rešiti - pogotovu ako udžbenici budu nalik na mnoge današnje udžbenike za osnovnu i srednju školu. Treba se ipak nadati da će biti bolje. Valjda smo ipak malo odmakli od one epohe kad su u nastavnim programima počasno mesto zauzimali Vukovarski kongres i Peta ofanziva.
      
       IVAN KLAJN