Bondstil će postojati u nedoglednu budućnost. Čitave generacije kosovskih Albanaca i Srba, oba pola, će opsluživati tu bazu i te vojnike, na ovaj ili onaj način

      Šetam se kroz bogati tržni centar u gradu Jokosuki, oko 60 kilometara južno od Tokija, u kome se apsolutno sve može kupiti. Kupujem minijaturne ušećerene pomorandže i neke druge skupe stvarčice i izlazim na terasu koja je kao paluba broda. Nije čudno da se arhitektura tržnog centra uklapa u ono što čini Jokosuku neobično važnom.
       Rano je veče. Pale se svetla. Nalevo je mali molo s kojeg peca usamljenik - ali na kilometar preda mnom, sivkasti obrisi gorostasnih ratnih brodova. Nadesno, brdašce načičkano ogromnim antenama. Očigledno je da glavna industrija nije turizam.
       Jokosuka je grad od gotovo pola miliona stanovnika koji se nalazi na zapadnom boku ulaza u Tokijski zaliv. U tom zalivu je, takođe, industrijska Jokohama. Dakle, očigledno je da ko ima Jokosuku, ima prst na aorti Japana. Zavrneš slavinu petroleja koji monstruozno velikim tankerima stiže u Tokijski zaliv i...
       Kad šetam Jokosukom, mada Japanci u početku misle da sam američki oficir u civilu, nema neprijatnosti. Ni mržnje u očima. Znam Aziju, znam te situacije, reskiram, pomalo izazivam. Nema mržnje. Amerikanci su ili bili mnogo pristojniji prema stanovništvu nego što su mogli biti tokom proteklih 57 godina ili su ovdašnji ljudi obuzeti religioznom (životnom?) rezignacijom i željom za profitom. Nedostatkom ponosa? Sumnjam - ipak je to Japan. Ili se, možda, vojni ponos već davno pretvorio u trgovački, postmodernog tipa?
      
       Zen budizam kao razlog za dobronamerni stav i smireno ponašanje stanovništva Jokosuke može se odbaciti kad čovek pažljivo posmatra ovdašnje srednjoškolce. Razgovaram sa tim mladim ljudima, pitam, provociram. Tragam za skrivenim kutkom mržnje u oku, ali ga ne nalazim. Smejemo se. Dok razgovaramo, američki mornari u šetnji dobacuju devojkama. I mladići i devojke to ignorišu, ali bez srdžbe.
       Kad bi samo Srbi stekli tu japansku celovitost ličnosti i pogleda. Samouverenost i samodostojanstvo bez oholosti, bez inata kao životne motivacije - ali i bez podaništva. Američka baza je tu, ali nije važno jer se ne može izbeći ... kažu mi Japanci. Svaki Amerikanac koga sretnemo je drugačiji, ne može se uopštavati, kažu. Tvrde i da se mnogi od Amerikanaca zaljube u Japan i počnu da ga cene čak više od svoje zemlje.
       Nagasaki i Hirošima su bili i jesu mahom trgovački gradovi. Da li je Truman razmišljao o tome? Umesto njih, Amerikanci su mogli da atomskim bombama razore najsvetije hramove u Kjotu i Nari, ali nisu. Srpski manastiri na Kosovu su gotovo isto stari, ali je to, izgleda, Amerikancima malo važno. Američka štampa, političari i generali ih retko pominju, naročito ne u smislu vanredne lepote, kulturne vrednosti i srpskog istorijskog bića. Ili se Amerika promenila nagore, u pravcu arogantnosti i cinizma, ili je Srbija, od vremena Prvog svetskog rata, stekla neverovatno malo ugleda i prijatelja.
       Američka baza Bondstil kod Uroševca na Kosovu je najveća vojna baza koju su Amerikanci sagradili od vremena Vijetnamskog rata. Nalazi se na više od 400 hektara konfiskovane zemlje, po pravu jačega i pobednika. Obezbeđivanje američkog prodora ka kaspijskom petroleju i raznih naftovoda otuda je jasan cilj - kao i nastavak gušenja Rusije. U toj velikoj igri šaha smo mi samo piončići — i to oni već pojedeni. Umesto se rugati “humanitarnoj” misiji, ili bar uz to, treba pogledati realnosti u oči. Kao i Jokosuka, Bondstil će postojati u nedoglednu budućnost. Čitave generacije kosovskih Albanaca i Srba, oba pola, će opsluživati tu bazu i te vojnike, na ovaj ili onaj način.
       Da li se možemo nečemu naučiti od Japanaca - tog starog i umnog naroda? Šta učiniti da situacija bude podnošljivija, oko Bondstila i šire, s bar nekom dozom pristojnosti i čovečnosti? To su velika pitanja za Srbe, ali i za Albance. Kao prvi korak treba učiniti sve moguće da postepeno dođe do pomirenja Srba i Albanaca, jer će postojeća tragedija biti veća ako se oni koji opslužuju još više ponižavaju, mrzeći se.
      
       VLADIMIR KONEčNI
       (Autor je profesor psihologije Kalifornijskog i Beogradskog univerziteta)