Glavni problem kojim se ovde bavimo je povratak Srba u Hrvatsku i politička poruka da vraćanje izbeglih osoba nije pretnja za većinsku naciju. Od ukupnog broja Srba koji su napustili Hrvatsku vratilo se 89 hiljada, ali je u zemlju istovremeno došlo 170 hiljada Hrvata iz BiH koji su u međuvremenu dobili hrvatsko državljanstvo

      Kad je organizacija za bezbednost i saradnju u Evropi (OEBS) odlučila da produži mandat svojoj misiji u Hrvatskoj, mnogi domaći političari objašnjavali su da to i nije neki posebno loš znak za zemlju koja je tek izašla iz jednopartijskog sistema i ratom osvojila svoju državnu i političku nezavisnost. U takvom istorijskom kontekstu nacionalizmi, ksenofobije, kulturne i verske isključivosti, pa i etničko preseljavanje stanovništva smatraju se, ako ne prirodnim, a ono barem očekivanim, pa i nužnim pojavama. Upravo zato aktuelna politička nomenklatura u Hrvatskoj zaključuje da se OEBS njihovom zemljom bavi samo sporadično. Nažalost, ne zato što je u Hrvatskoj sve u redu, nego zato što postoje zemlje u kojima je još gore. Razgovor sa ambasadorom Peterom Semnebijem, šefom Misije OEBS-a za Hrvatsku, pokazao je nešto drugo. Da “stranci”, pa i onda kada, kao što je slučaj sa ambasadorom Semnebijem, dolaze iz “uzor-zemalja” poput Švedske, veoma dobro znaju o čemu se ovde zapravo radi, zašto je stanje takvo kakvo jeste i na koji način mora da se promeni ukoliko Hrvatska zaista želi da postane deo zajednice evropskih naroda koje poštuju neka opšta načela ljudskih prava i sloboda. U Misiji OEBS-a u Zagrebu ne kriju da su veoma zainteresovani za čitanje beogradske štampe i nejasno im je zbog čega ona još legalno ne stiže u Hrvatsku. Veoma su dobro upućeni u “regionalne konflikte”, ali i zajedničke probleme malih sredina, od slobode štampe do kršenja ljudskih prava. Iskustva iz Banjaluke, Sarajeva, Zagreba, Vukovara, Knina i mnogih drugih neuralgičnih tačaka šireg domaćeg prostora ostavljaju utisak da je, kada stvari krenu loše, sve zapravo veoma slično. A kada krenu nabolje, na putu im se brzo ispreči ono što cinično može da se nazove “narcizmom malih razlika”.
       Gospodine Semnebi, koliko je Republika Hrvatska, po vašim prvim utiscima, različita ili slična ostalim evropskim zemljama u tranziciji koje su pre desetak godina napustile komunistički poredak ili socijalističko društveno uređenje?
       - Jedna od specifičnosti Hrvatske je da se radi o zemlji koja je u ovom trenutku suočena sa dvostrukim izazovom. Jedan je popravljanje štete učinjene za vreme rata, a drugi je priključivanje onome što se zove “ekskluzivni krug” u Evropi. Rekao bih da Hrvatska tu ima i neke prednosti u odnosu na ostale zemlje centralne i jugoistočne Evrope. Mnogi ljudi odavde su živeli i radili u Evropi, pa je samim tim i perspektiva evropske integracije za Hrvatsku - bolja.
       Kao šef Misije OEBS-a ranije ste boravili u Letoniji. Nosite li odatle neka pozitivna iskustva koja bi mogla pomoći Hrvatskoj?
       - Vidim neke sličnosti. Glavni problem OEBS-a u Letoniji bilo je dobijanje državljanstva putem naturalizacije velike ruske populacije. A kao što znate, glavni je problem ovde, a njime se bavi i naša Misija, povratak Srba u Hrvatsku. Jedan od naših primarnih zadataka u Letoniji bio je da se lokalnom stanovništvu prenese poruka da naturalizacija ruske populacije nije nikakva pretnja narodu Letonije. Mislim da je nešto slično veoma važno učiniti i ovde. Treba poslati poruku da povratak izbeglica nije pretnja za većinsku naciju. Upravo suprotno, to je jedini put ka stvaranju jedinstvenog, integrativnog društva. Većina pitanja kojima smo se bavili u Letoniji odnosila su se, zapravo, na apstraktni politički nivo, ali na svakodnevnom, temeljnom nivou, situacija je bila puno bolja. Naime, ne mogu reći da sam za vreme svog boravka tamo uočio neke prave međuetničke probleme, pogotovo ih nije bilo na onim najnižim, lokalnim nivoima tamošnje zajednice. Nije bilo nijednog slučaja pravog etničkog nasilja. Ne bih želeo reći da je baš sve bilo u redu, ali ipak bih rekao da se iz letonskih iskustava mnogo može naučiti o zajedničkom životu u multietničkim zajednicama.
       Mandat OEBS-a u Republici Hrvatskoj produžen je do kraja ove godine. Većina domaćih političara na vlasti, a pogotovo u opoziciji, smatra da to nije bilo potrebno. Delite li njihovo mišljenje?
       - Još ima veoma važnih zadataka za čije je rešavanje prisustvo OEBS-a u Hrvatskoj veoma dobrodošlo i korisno. Naše prisustvo bilo je opravdano već i time što je Hrvatska potpisala sporazum o stabilizaciji i pridruživanju Evropskoj uniji. U tom je sporazumu mnogo pitanja koja treba da budu rešena do trenutka kada se Hrvatska bude pridružila Evropskoj uniji, a mnoga od njih spadaju i u delokrug našeg rada. Iz tog razloga naše prisustvo ovde, osim humanitarnog aspekta kojim se bavimo, može biti veoma korisno i kao potpora Hrvatskoj u procesu njenog pridruživanja Evropskoj uniji.
       Dokle se stiglo u pokušajima vaše misije i vlade u Zagrebu da barem ublaže, ako ne i reše, probleme ljudi različitih nacionalnosti koji su otpočetka rata bili prisiljeni da napuste Republiku Hrvatsku ili da je prihvate kao privremeno boravište?
       - Od ukupnog broja Srba koji su napustili Hrvatsku, vladine statistike pokazuju da se u ranija prebivališta vratilo 89 hiljada, a taj se trend nastavlja. U isto vreme, u Hrvatsku je došlo otprilike 170 hiljada ljudi. Među njima je najviše Hrvata iz Bosne koji su u međuvremenu postali hrvatski državljani. Ono što je ovde posebno važno je princip da bi svako, nezavisno od nacionalnosti, morao da ima pravo da se vrati u svoje ranije prebivalište, ukoliko se na to odluči. Svakome bi morala biti pružena bezuslovna mogućnost da se vrati u svoje prebivalište. To je, naravno, načelo na onoj apstraktnoj političkoj i humanitarnoj razini. Ali ovo pravo mora biti potkrepljeno i pravom da se dođe u posed svoje bivše imovine. Kako je većina te imovine uništena, pravo na povratak mora uključivati i pravo na obnovu. To su načela koja bi morala vredeti za sve zemlje regije koje su bile pogođene ratom. Ovde, u Misiji OEBS-a u Hrvatskoj, zadovoljni smo što su vlade Hrvatske, Savezne Republike Jugoslavije i Bosne i Hercegovine, pozdravile inicijativu misije OEBS-a u tim zemljama koja precizira načine povratka prognanih, izbeglih i raseljenih ljudi. Još je ostalo mnogo da se ovde učini. Vrlo je pozitivno što je vlada Hrvatske usvojila program o vraćanju imovine izbeglih Srba, ali on mora biti potkrepljen i određenim sredstvima iz hrvatskog budžeta. Veoma je važno da se ljudima vrati i ona imovina koja se nalazi na područjima koja nisu bila obuhvaćena ratom. To se prvenstveno odnosi na ljude koji su živeli u stanovima sa tzv. stanarskim pravom.
       Smatrate li da Srbi koji su za vreme rata napustili Republiku Hrvatsku, a nisu učestvovali u ratnim operacijama niti su odgovorni za ratne zločine, imaju razloga za strah prilikom povratka u zemlju?
       - Mislim da nema razloga za to. Zasad ih nisam video. Ono što sam video su pozitivni pomaci u odnosima između dve etničke zajednice. Vreme rata i ratnih rana mora se promatrati kao deo prošlosti, a to moraju shvatiti sve etničke grupe ovog područja. Normalan život se mora nastaviti. Naravno, ova tendencija biće uočljivija i lakše sprovodljiva, ako postoje ciljevi koji su zajednički i prihvatljivi za obe nacionalne zajednice. Mislim da treba priznati da je ekonomska situacija u delovima čitave regije koji su bili pogođeni ratom i dalje strašna, ali s druge strane, mislim da napredak neće izostati ako sve nacionalne zajednice svoje napore usmere i na unapređivanje svakodnevnih životnih odnosa, a ne samo na integraciju u Evropu svake od njih. Situacija je, naravno, veoma različita u različitim delovima zemlje, ali globalno govoreći, ne vidim razloga zašto bi se neko morao bojati povratka.
       Koliko ste zadovoljni slobodom štampe u Hrvatskoj?
       - Što se štampanih medija u Hrvatskoj tiče, situacija je sasvim u redu. Štampa je veoma raznolika, a postoji i tradicija izlaženja opozicionih novina. To smatram vrlo zdravim za javni i politički život zemlje. Deo koji zahteva najviše pažnje su elektronski mediji. Učinjeno je mnogo. Pogotovo u sprečavanju direktnog političkog uticaja na kreiranje programa televizije i radija. Ali, na tome treba raditi i dalje. Takođe bih spomenuo veoma glasnu reakciju javnosti na određene probleme vezane za slobodu štampe u Hrvatskoj, što sve pokazuje da ovde postoje snažne snage koje će braniti slobodu štampe i kojima, dakle, nije svejedno kakvo će biti stanje u medijima. Ali, u svakom slučaju stvari se ipak kreću u dobrom smeru.
       Dolazite iz zemlje koja je na samom vrhu civilizacijskih vrednosti moderne Evrope kada je reč o poštovanju prava pojedinca. Koliko je Republika Hrvatska blizu ili daleko od takvog političkog ideala?
       - Radije ne bih upoređivao svoju zemlju sa zemljom u kojoj radim. Ali je pozitivno to što je Hrvatska sebi postavila ciljeve koji odgovaraju višim evropskim standardima.
      
       ZORICA STANIVUKOVIĆ