NASLOV: “Isključivo lično”
AUTOR: Milenko Karan
IZDAVAČ: B 92, Beograd 2001.

      Ovo je knjiga svedoka i izgnanika. Napisao ju je univerzitetski profesor, psiholog Milenko Karan, izbeglica sa Kosova, nastanjen u Crnoj Gori do nedavne smrti. Našoj javnosti su poznata njegova istraživanja srpskog nadrealizma, krvne osvete, političke psihologije i surovosti boljševičkog kažnjavanja. Njegovo dugogodišnje etno-psihološko proučavanje srpskog i albanskog običajnog ponašanja bilo je pouzdano iskustvo za razumevanje skorašnjih kosovskih događanja.
       Ovaj spis nastao je u uslovima nepriličnim za pisanje jer je autor bio neprestano suočen sa strepnjom da neće biti u prilici da započeto beleženje dovrši. Dani bombardovanja do Kumanovskog sporazuma i odlaska naše vojske sa Kosova čine prvi deo knjige. Dolazak druge vojske i Karanov odlazak sa Kosova čine njen nastavak. Nije mu bilo stalo šta će o tim dramatičnim i tragičnim događajima reći istorija, ali mu je bilo veoma stalo da o njima “ostane svedočanstvo jednog čoveka koji nije prošetao pored njih, nego su oni prošli kroz njega”. To bliže određuje i podnaslov dela: “Kosovo posle svega”. Zapisi o smutnim vremenima - o poništavanju i ponižavanju ljudskog postojanja, o čovekovom stradalništvu i patnji - nastali su iz nastojanja da se ne zaboravi plitkoumnost zla i mržnja kao apsurdna strast i antropološka greška, kao vrsta afektivne pomerenosti.
       To je svakako moralo da zaokupi pažnju lucidnog psihologa koji je bio blizak uverenju da u dvadesetom veku kao “stoleću zlih”, političke kategorije postaju sve više psihološke i patološke kategorije. Nažalost, naša država pridružila mu se na kraju stoleća - iracionalno i bezumno. Kao nikad, dogodilo se ovde sunovratno kretanje istorije i unižavanje njenog smisla.
       Ustaljeno je mišljenje da zlo i dobro imaju podjednake mogućnosti da se razmahnu u svakom čoveku. A kad zlo dobije prevagu nad dobrim, a to se gotovo neprestano događa u politici bez moralnog temelja, onda dolazi ne samo do poremećaja na tasu dobra i zla već i do politike koja je organizovana isključivo na zlu. Tako organizovano zlo lako sklizne u zločin. Milenko Karan je kosovsku atmosferu prepoznao kao kruženje iracionalnosti i destrukcije - od mržnje do nasilja, od mržnje do ubistava. “Tanatos je bio jači od Erosa, ili možda lukaviji od njega, ali je u oba slučaja uradio svoje: sirovo i surovo. Govorim samo o Prištini jer ne znam šta je sve bilo na drugim prostorima. O tome sam dosta slušao a sve je bilo kako ne treba: rušenje albanskih kuća i njihov progon, a potom paljenje srpskih kuća i njihov pogrom. To se nazvalo revanšizmom za ono što je njima već učinjeno.” Ovo je jedna od opaski autora knjige.
       Na drugom mestu ovog spisa, autor je obrazložio šta se zbilo sa pokrajinom: “Kosovo je izgubljeno zbog politike koja se kockala oko njega i s njim. U tom riziku neko mora da dobije, a neko da izgubi, ali ne mora da izgubi sve. Po tome, kruta politika uveliko liči na okorelog hazardera koji na svaki gubitak dodaje novi ulog a uvek sa nekom suludom nadom da će mu se baš tog puta posrećiti.” Čitav tamošnji život odvijao se u izrazitim ekstremizmima i najdrastičnijim krajnostima. Jedna mržnja izazivala je drugu, jedno zlo omogućavalo drugo. Teško je bilo do kraja se odrediti i prema društvenom haosu i prema nasilju bez granica i prema sumraku patološkog ponašanja.
       Karan je imao veliko iskustvo sa dugogodišnjim propadanjem civilizacijskih pretpostavki na kosovskim prostorima. Od vremena velikih demonstracija s početka osamdesetih godina, on je ukazivao na to da se žestoke frustracije mogu završiti bezumnom agresijom. Međutim, gotovo niko nije hteo da ga čuje, niti da razmišlja izvan zvaničnog većinskog mišljenja koje je sledilo interese vladajućih političkih elita.
       Beleženjem svojih misli i zapažanja, autor se, izgleda, oslobađao užasavajućih prizora iz svakidašnjeg života. I pored toga što su ga vrebale opasnosti od afektivnih reakcija, on je uspevao da dobro vidi, da bude razborit, iskren i kritičan. Svoj gnev znao je da obuzda jer nije pristajao da mu bilo koja slabost zatamnjuje razum. Piše samo o onome što mu je postalo jasno, što nije mogao da prećuti. Prizivao je iskustvo iz prošlosti ako je ono moglo da pomogne u razjašnjavanju sadašnjosti. U vreme bezobzirnosti i surovosti, Karan je ispričao svoju istinu i svoj čemer, ali sa merom i veštinom opservatora koji zna šta su ljudska patnja i čovekova nesreća. On nije bio samo verbalni zaštitnik vrline nego i njen sledbenik.
       Iz smutnih vremena svedočio je i o lošim i o dobrim delima čovekovim. Hteo je da bude svoj svedok. I da misli svojom glavom i da misli drugačije. Nije gubio ni strpljenje ni prisebnost duha. Bilo mu je jasno da je teže tragati za onim što je istinito nego zaluđivati se onim što je bilo poželjno. Zato nije bio ni propovednik ni moralista. Ima se utisak da mu nije bilo ništa mučnije od nadmoći bestijalnosti, banalnosti i gluposti. I kad je pokazao kako je mutni vrtlog vremena proizvodio bezgraničnu energiju destrukcije koja je poništavala sve vrednosti čovekovog postojanja, njemu je bilo važnije da se domogne osmišljenog rezonovanja o stranama u sukobu nego da osuđuje bilo koju stranu.
       Ipak, najupečatljivija je slika izgnanika. Njima se dogodilo sve najgore - pogibije, surova poniženja i golema patnja. Odbačeni, bespomoćni i raspamećeni, ostajali su bez vekovnih ognjišta, bez najbližih, bez zavičaja. Donedavno se o njima saznavalo kao o brojevima u medijskoj računici, izostajali su savest i moralno čulo. To je verovatno bio i jedan od razloga što je Karan smatrao da je nevolje izbeglica i kosovsku tragediju neophodno videti ne samo kao političko pitanje, nego i kao etički problem. Taj prelazak od političke do etičke paradigme trebalo bi prepoznati kao nastojanje da se odredi pravednost i moralnost ljudskog postojanja.
       Raspon relevantnih tema koje autor pokreće veoma je širok. One se uvek dokrajčuju originalnim i lucidnim poentama. Ovi nadahnuti a često i duhoviti zapisi kristalno su jasni i uverljivi.
      
       RATKO BOŽOVIĆ