NASLOV: “Credo et cogito” - Srednjovekovna filozofija
AUTOR: Ratko Nešković
IZDAVAČ: “Zavod za udžbenike i nastavna sredstva”, Beograd 2001.

      Ratko Nešković, autor ove obimne i značajne knjige, posvećene srednjovekovnoj filozofiji pod naslovom “Credo et cogito”, profesor je na Katedri za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Tehničko rešenje na koricama omogućuje, međutim, i drugačije čitanje knjige “Cogito et credo”, što pokazuje da proces značenja nije apsolutno determinisan nego arbitraran, čime već ulazimo u problem jezika i njegove moći, što je postmoderni problem i perspektiva iz koje se onda može čitati i ovaj udžbenik ili pedagoško delo.
       Kada sam rekao udžbenik, mislim, da povodom toga treba istaći dve stvari.
       Najpre, to da je ovde u pitanju problemski pristup koji je ovako formulisan u epilogu: “Da li lik srednjovekovnog čoveka”, pita se Nešković, “može jasno i razgovetno da se vidi samo u ravnom ogledalu teologije i crkvene zvaničnosti i izlomljenim ogledalima koji nastaju ukrštanjem raznih likova Cogita sa osnovnim tokovima koji se grade oko Creda, ili se taj lik mora sagledavati u brojnim krivim ogledalima srednjovekovlja?” Neškovićev odgovor je potvrdan.
       Tako je ovaj pregled srednjovekovne filozofije, koliko je meni poznato, prvi u domaćoj filozofiji, u metodološkom smislu obeležen ovim deredukcionizmom i desupstancijalizmom što mu daje dragocen atribut savremenog metodološkog pristupa. Kao istoričaru filozofije, Neškoviću je jasno da cogito i credo nisu supstancije ili metafizički atributi, čak ni u ovom ontološkom okviru koji određuje teološka, statična transcendencija koju je tek Hegel stavio u kretanje.
       To je druga vrednost ovog ogleda napisanog veoma jasnim pismom. Jer, ovaj ogled nije analiza njegovih osnovnih pojmova creda i cogita, nego njihovog međusobnog odnosa. U filozofskom smislu srednji vek nije bela ili “crna legenda”, kako bi rekao Le Gof, već neizdiferencirano filozofsko polje i pored ovog statičnog teološkog okvira. Možda je to njegov osnovni paradoks. I u tom smislu, srednjovekovni život, iako ograničen sacra transcendencijom (doctrina sacra), ne može biti redukovan na ove pojmove. To je bio i osnovni unutrašnji impuls ovog istraživanja. Filozofija je, drugim rečima, oscilirala između creda i cogita stvorivši misaono neizdiferenciran prostor. I to radi i danas. Život, u svakom slučaju, ne može biti redukovan na pojmove. Iako filozofi i ne rade drugo nego “izmišljaju pojmove”, kako su to napisali Delez i Gatari u delu “Šta je filozofija”. Ono što ovde postaje problem je istorijska činjenica da je tzv. srednji vek trajao skoro petnaest vekova, i to u ovoj “filozofskoj neizdiferenciranosti”, kako je to rekao Nešković. Potrebno je zamisliti šta bi za filozofiju značilo da je iz ovog stanja, ili međustanja omeđenog credom, uspela da izađe ranije
      
       NENAD DAKOVIĆ