Joseph Stiglitz. “Globalization and its Discontents”, Nenj Džork 2002.
Autor knjige je Klintonov glavni ekonomski savetnik u najuspešnijim godinama američke ekonomije (1993), glavni ekonomista Svetske banke (1997), prošlogodišnji dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju (uz to, od ove godine, počasni savetnik srpske vlade za pitanja ekonomske strategije)

      Knjiga Džozefa Stiglica, posvećena teškoćama i protivrečnostima globalizacije, predodređena je da postane bestseler. Sama tema je moderna i kontroverzna, naročito posle niza žestokih antiglobalističkih demonstracija, kraha energetskog giganta Enrona i turbulencije na svetskim berzama. Uz to, autor je in, u svakom smislu te reči. Klintonov glavni ekonomski savetnik u najuspešnijim godinama američke ekonomije (1993), glavni ekonomista Svetske banke (1997), prošlogodišnji dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju (uz to, od ove godine, počasni savetnik srpske vlade za pitanja ekonomske strategije).
       Primerak knjige dobio sam uz napomenu da je to sjajno stručno utemeljenje antiglobalizma i bespoštedno demaskiranje svetskih finansijskih institucija kao glavnog uzročnika svetskih finansijskih kriza iz poslednjih nekoliko godina.
       Moje interesovanje za temu počiva delom na teškoći da razumem opravdanost antiglobalističkih argumenata, a delom na potrebi da razumem karakter svetskih finansija.
       Ako neko iz sličnih motiva odluči da pročita Stiglicovu knjigu, neće biti sasvim zadovoljan.
       Kao prvo, fenomen globalizacije u knjizi gotovo da nije ni dodirnut. Sve ono što je tema žestokih rasprava - uticaj globalne ekonomije na globalnu nejednakost, na kvalitet života, sistem vrednosti i slobodu izbora nacionalnih, lokalnih zajednica i pojedinaca - ovde je svedeno na odnos svetskih finansijskih institucija i nacionalnih država.
       Kao drugo, od svih važnih institucija pažnja je posvećena uglavnom Međunarodnom monetarnom fondu (MMF), a samo uzgredno Svetskoj trgovinskoj organizaciji, mada je trgovinska neravnopravnost trenutno najveći problem za zemlju u tranziciji i razvoju.
       Kao treće, kritika MMF-a često je jednostrana, pa joj nedostaje poenta i tamo gde je potpuno opravdana.
       To su slabosti knjige.
       Njena glavna vrlina je politička filozofija autora, njegovo definisanje strateških prioriteta razvoja, pa time i definisanje uloge države u ekonomiji. Smatram da je Stiglic potpuno u pravu kada kritikuje neoliberalni “Vašingtonski konsenzus” kojim su 1992. definisani prioriteti MMF-a u saradnji sa posrnulim ekonomijama, a to su liberalizacija tržišta, makroekonomska stabilnost i povlačenje države iz ekonomije. Ne znači da ovi principi načelno nisu opravdani, ali nedostaje im jedan bitan element, a to je procena socijalnih posledica ekonomske politike.
       Pobornik ideje o “aktivnoj vladi”, a u tradiciji američke “progresivne politike” od Ruzvelta, preko Kenedija do Klintona, Stiglic uspešno osporava teoriju o samodovoljnosti tržišta. Kada tržište dospe u krizu, neophodni su dodatni mehanizmi za njegovo pokretanje, a to je onda prostor za korisnu intervenciju države.
       Naravno, ekonomska intervencija države mora da ima svoje jasne i omeđene prioritete, a to su pre svega smanjivanje nivoa nezaposlenosti, nivoa siromaštva u zemlji i obezbeđivanje privrednog rasta. Ako se posrnula nacionalna ekonomija fokusira na smanjivanje inflacije i budžetskog deficita, što je klasična preporuka neoliberalnih savetnika, često dolazi do socijalne eksplozije i potpunog gubljenja kontrole nad sistemom.
       Na mnogobrojnim slučajevima Stiglic pokazuje kako je mehanička primena principa “Vašingtonskog konsenzusa” stvorila više problema nego što ih je rešila. U želji da efikasno ukloni bolesne delove ekonomskog tkiva, MMF ponekad zaseče u vitalno socijalno tkivo i pogorša stanje umesto da ga popravi.
       Kao što je načelna politika MMF-a opravdana, tako je opravdana i načelna kritika te politike. Problem je kada se dođe do konkretnih slučajeva. To je problem i Stiglicove knjige.
       Fijasko politike MMF-a Stiglic izlaže kroz analizu finansijske krize u istočnoj Aziji 1977, sloma ruskog finansijskog tržišta 1998. i primera pojedinih nerazvijenih zemalja u kojima je bio angažovan kao visoki funkcioner Svetske banke. Ove analize čine zapravo suštinu knjige.
       Problem je u tome što im nedostaje uverljivost. U opisu samih kriza nema spora, što i nije naročito teško, jer su one bile predmet detaljnog i kvalitetnog izveštavanja čak i dnevnih novina tog vremena. Problem je u navođenju glavnih uzroka i u preporučenoj alternativnoj terapiji.
       Glavnog uzročnika za pomenute svetske krize Stiglic vidi u filozofiji i akcijama MMF-a. Po njegovom uverenju, pogrešna je bila i terapija stroge štednje (uksraćivanje daljih kredita nesolventnim finansijskim institucijama), tamo gde je naložena od strane MMF-a, a i bezbolnog prizemljenja (veštačkom podrškom domaćim valutama), tamo gde je izabran ovaj pristup. Po Stiglicovom uverenju, MMF je svojom odlučnom intervencijom uvek grešio. Umesto da pristupi blagom pritisku i mekoj terapiji, on je forsirao oštre mere, rizikujući ozbiljne posledice za svetsku ekonomiju.
       Čini mi se da su, nezavisno od generalno ispravne Stiglicove filozofije, obe njegove pretpostavke pogrešne. U samoj knjizi se ta greška ne vidi, jer uopšte nema analize strukturnih uzroka krize u zemljama o kojima je reč.
       Bilo da se radi o ekonomijama istočne Azije (uključujući Japan), Rusije ili Argentine, postoji duboki unutrašnji razlozi zbog kojih su te zemlje srljale u finansijsku krizu. Ne ulazeći u detalje, koji su sadržani u brojnim specijalnim studijama (koje Stiglic potpuno prećutkuje), može se pojednostavljeno reći da su se te zemlje duže vreme veoma lakomisleno ponašale sa velikim količinama novca.
       Isto ono što je generisalo “azijsko ekonomsko čudo” deceniju ranije - neviđeni entuzijazam u investiranju - generisalo je kasniju finansijsku krizu. Bez efikasnih mehanizama kontrole i odgovarajuće finansijske regulacije stvarani su baloni od sapunice koji su rezultirali realnim profitima i visokom uposlenošću radne snage, ali i realnim rizikom da će ti baloni jednoga trenutka pući. Dovoljno je podsetiti da je 1996. u Južnoj Koreji u čak 20 od 30 najvećih korporacija rate of return of invested capital bila niža od troškova kapitala. A to znači realni gubitak na svaku jedinicu proizvoda!
       Ko treba da pokrije te gubitke i zbog čega? MMF, kako sugeriše Stiglic? Ko garantuje da bi dotične zemlje uvele red u svoje kreditne ustanove i javne finansije? Zašto Japan, koji nije bio predmet intervencije, to još ne čini?
       Dalji krediti MMF-a samo bi produžili stil korupcije, političkog investiranja i nerealne ekonomske politike.
       Ili primer Argentine, za čiju krizu se još ne vidi razrešenje, za razliku od istočnoazijskih ekonomija koje su danas na putu laganog oporavka (što Stiglic ne pominje).
       Slučaj Argentine predstavlja važan argument u antiglobalističkoj argumentaciji. Nekada bogata i uspešna ekonomija dovedena je do ivice rasula, a MMF ne želi da odreši kesu. Zašto? Mislim da je i ovde pozicija MMF-a opravdana (uključujući za mnoge iritantnu neumoljivost Ane Kruger, nove vicepredsednice MMF-a, koju Stiglic otvoreno kritikuje kao “čvrstorukaša” Bušove administracije).
       Argentina je dugo živela daleko preko svojih mogućnosti. Standard građana finansiran je lakim novcem, a kada je đavo došao po svoje, vladajuća klasa i finansijski špekulanti očekivali su da će svetske finansijske organizacije popustiti pod pritiskom globalnog rizika koji preti u slučaju destabilizacije tako važne zemlje (što su delimično, bez ekonomskog opravdanja, prethodno učinili u slučaju Meksika 1994).
       “Meko prizemljenje” u ovakvim slučajevima nije ni moguće, ni opravdano. U suprotnom, odgovorna ekonomska i finansijska politika gubi svaki smisao. Zašto ne bi svi trošili više nego što zarade, ako neko drugi na kraju plati račun? Svetskim fondovima pokrivati gubitke neodgovornog investiranja samo bi ohrabrilo isto takvo ponašanje u čitavoj svetskoj ekonomiji.
       Na prvi pogled, Stiglic je odličan advokat posrnulih ekonomija (uključujući našu) u sporu sa svetskim finansijskim institucijama. Ali, samo na prvi pogled. On je preterano pristrasan advokat, koji svog branjenika podržava i kada on greši. Time se briše razlika između zemalja koje imaju ekonomske probleme a da za to nisu neposredno krive (pre svega, zemlje u tranziciji), i onih koje su u probleme ušle zbog neodgovornog vođenja ekonomske politike i javnih finansija.
       U slučaju naše zemlje, važno je Stiglicovo insistiranje na socijalnoj komponenti ekonomske stabilizacije.
       Makroekonomska stabilnost i liberalizacija tržišta ne vode automatski ekonomskom rastu, povećavanju zaposlenosti i strukturnim reformama. Međunarodne finansijske institucije treba u tom smeru da upotpune katalog svojih principa. Za svaku zemlju se mora izgraditi specijalni program, jer sve bolesti ne mogu da se leče istim lekom. U tom pogledu MMF i sam treba da se reformiše.
       Međutim, naša zemlja treba da preuzme svoj deo odgovornosti u uspostavljanju istinske konkurentnosti naše privrede. Ništa nam ne vredi da globalizam okrivljujemo za vlastite nerešene probleme. Moralno gledano, možemo biti u pravu (kao što je načelno u pravu svako ko pati), ali na svetskom tržištu se ne uvažavaju moralni, nego samo ekonomski argumenti.
      
       PIšE: ZORAN ĐINđIć