Trend u svetskoj literaturi je žensko pismo. Prošle godine samo kod nas objavljeno je oko pedeset knjiga proze naših spisateljki. Ja uživam čitajući. Mislim da su se (kao i “ženski tenis”) otele od podražavanja muškaraca i to je donelo neverovatno obogaćenje svima

      Milorad Pavić je tokom aprila boravio u Moskvi gde je na ruskom objavljena njegova knjiga “Gvozdena zavesa”, a sa izdavačem “Azbukom” sklopio je ugovor da prevedu njegov novi roman nedavno objavljen u Beogradu (“Plato”) pod nazivom “Sedam smrtnih grehova”. Ruski časopis “Inostrana literatura” objavio je u poslednjem broju jednu priču Milorada Pavića u kojoj je protagonist njegova supruga Jasmina Mihailović, i priču Jasmine Mihailović u kojoj je pisac jedan od ličnosti.
       Poseban razlog boravka bračnog para pisaca Pavić -Mihailović u Moskvi bilo je prisustvo premijeri Pavićevog komada “Za uvek i dan više” u Moskovskom hudožestvenom teatru (MHAT) u režiji Vladimira Petrova i prevodu Natalije Vagapove. Pavić je ovu dramu napisao 1992, objavljena je sledeće godine, prevedena na engleski, ruski, grčki i španski a sada se prvi put igra na sceni.
       Kako ste doživeli susret sa svojim tekstom na drugom jeziku, u drugoj kulturi, da li ste zadovoljni načinom kako ga je reditelj pročitao?
       - Rusija je ogromna zemlja, MHAT je dramska scena broj jedan te zemlje, sve raspolaže ogromnom energijom i potencijalima. Moskovski hudožestveni teatar, koji je osnovao Stanislavski i za koji je Čehov pisao svoje komade naznačujući odmah u rukopisu i imena glumaca, danas igra svoju 104. sezonu. Bio sam tronut predstavom moje drame koja me je rasplakala. Glumci, režija, balet, ozbiljna i kompetenta pozorišna kritika, publika, naročito publika, sve je to masivno, impregnirano nekim perspektivama koje se do u beskraj naslućuju. Uz to smatra se da je MHAT ponovo u vrhu avangarde, to jest sada post- moderne, upravo zato što je stavio prvi inter aktivni hipertekst na scenu, dramu “Za uvek i dan više”. Tako bar kaže ruska kritika. Možda će vam izgledati nedolično ovo što ću sada primetiti, ali posle deset teških godina osećali smo se nekako otmeno i svečano - imao sam na ruci prsten sa ugraviranim “galebom” koji mi je dodelio MHAT, Jasmina je nosila dva kompleta (za svaku premijeru po jedan) kreirana u “Moni” za ovu priliku prema motivima srpskih manastira, bilo je pomalo i smešno, jer smo sedeli u loži koja je nekada bila Staljinova...Sve je doista ličilo na čudo.
       Ovih dana u Centru Sava počele su probe vašeg najslavnijeg romana “Hazarski rečnik” pretočenog u veliki pozorišni spektakl. Recite mi ko je dramatizovao tekst, imate li ideju šta Tomaž Pandur želi da uradi?
       - Tomaž Pandur i njegova ekipa koja se tekstom bavi već šest godina, najzad hoće da pozorište vrati u njegov izvorni vid, da mu daruje neku vrstu šatre ili improvizovanog gledališta, i putujuću trupu. A to će učiniti upravo sa “Hazarskim rečnikom”.
       Radovan Popović je upravo objavio knjigu o vama. Šta vi pišete?
       - Knjiga mog prijatelja Radovana Popovića obradovala me je i rastužila. U njoj je sažeto toliko prohujalog vremena da me je to uplašilo. Rusi se interesuju za prevod te knjige, kako sam čuo. Što se mene tiče, MHAT mi traži novu dramu. O tome razmišljam. Ali je još rano da pišem, jer samo što sam završio novi kratki roman čiji su signalni primerci objavljeni kod “Platoa” pod naslovom “Sedam smrtnih grehova”. Sa “Deretom”, koji je ovog proleća objavio sve moje romane latinicom, imam neke nove planove. Što se tiče mojih eseja o savremenim književnim temama, koje nikada nisam sakupio u knjigu, planiram da ih objavim kod svog izdavača “Draganića” od koga je i potekla takva ideja.
       Nedavno sam gledala na televiziji intervju pisca Bore Ćosića koji kaže kako su pisci u Srbiji poslednjih deset godina bili kolaboracionisti režima Slobodana Miloševića i da je to što je objavljivano, uglavnom ništa. Da li vas, kao pisca koji je poslednjih petnaest godina najprisutniji i pret- postavljam najprevođeniji pisac Srbije, pisac koji ima međunarodnu slavu - da li može da vas pogodi takva izjava?
       - Paušalne ocene su kao uvek pogrešne.
       Imate slavu, priznanja i visoke tiraže svojih knjiga. Da li je to dovoljno da budete zadovoljni kao pisac?
       - Jeste, ali to opterećuje. Iz Moskve smo se Jasmina i ja vratili premoreni. Sve to traži gotovo više no što možete da podnesete. A uz to treba naći vremena i energije ako hoćete da pišete. Jasmina upravo završava svoju novu knjigu, a te “međuigre” u javnosti vas odvuku na neku drugu stranu. To, naravno, vredi i za mene. To nam je zasada nerešiv problem.
       Koliko vas “diraju”, koliko vam smetaju ili vam pogoduju okolnosti u kojima živite i radite?
       - Sve češće mi je potrebno da nekud odem da predahnem. Ali, takvoga mesta nema, ili ga je teško otkriti. Ako ga neko nađe, neka mi javi. Preko elektronske pošte jedan čitalac mi je nudio da mi ustupi na korišćenje svoju kuću negde na nekom ostrvu u Pacifiku.
       Da li ste u toku sa onim što predstavlja trend u svetskoj literaturi, da li i to diktira piscima šta i kako treba da pišu u nekom trenutku, “šta se nosi, odnosno čita ove sezone”?
       - Trend u svetskoj literaturi je žensko pismo, sve veći broj izvanredno darovitih spisateljki kod nas i u svetu koje nas obdaruju prelepim knjigama. Prošle godine samo kod nas objavljeno je oko pedeset knjiga proze naših spisateljki. Ja uživam čitajući ih. Mislim da su se (kao i “ženski tenis”) otele od podražavanja muškaraca i to je donelo neverovatno obogaćenje svima. Drugi trend je interaktivna proza, kojoj i sam dajem svoj obol. Ovih dana u Parizu izlazi najnovije izdanje “Hazarskog rečnika” na francuskom kojem sam, na zahtev izdavača, dodao jedan propratni tekst.      
      
       RADMILA STANKOVIĆ
      
      
      

Hipnotičko dejstvo Posle dve premijere “Za uvek i dan više” Milorada Pavića u moskovskom MHAT-u, gde se igraju muška i ženska verzija komada, posle brojnih TV intervjua i dve konferencije za štampu autora koji je prisustvovao premijerama, ni pozorišna kritika nije štedela reči pohvale.        Legendarni MHAT Čehova i Stanislavskog, koji igra klasike, “postaće interaktivan zahvaljujući Miloradu Paviću”, piše moskovski “Komersant”. Ova “neostvariva misija”, kako beleži “Vreme”, to jest režija “pomodnog pisca Pavića”, poverena je Vladimiru Petrovu, režiseru iz Sibira, koji je “bez bitke osvojio Moskvu” (“Nova izvestija”). Irina Vinogradova kaže u svom prikazu pod naslovom “Delići večnosti na pozorišnom jelovniku”: “To je skoro hipnoza. Može da bude čak isceljujuća.” Od glumaca kritika je izdvojila troje, legendarnog Gvozdickog, koji je maestralno završio “žensku verziju” i naslovne uloge Jegora Berojeva i Darje Moroz. “Pogledati ih pravo je uživanje”, beleži jedna kritičarka. Najzad, treba reći da se nekima više dopala muška, a većini više ženska (happdž end) verzija komada. One se izvode na taj način što gledaoci pre početka predstave glasaju, pa se igra ona verzija za koju se opredelio veći broj gledalaca, što se pri ulasku u dvoranu objavljuje. “Gledalac prima svoju porciju radosti i odlazi zadovoljan”, piše o ženskoj verziji Aleksej Filipov u “Izvestiji” pod naslovom “Dečaci desno, devojčice levo”. Elena Jampolskaja u “Novoj izvestiji” zaključuje pod naslovom “Biraj ili ćeš izgubiti”: “Izborna kampanja tek što je počela. Dođite u MHAT, glasajte za svoju verziju, izaberite svoju ‘večnost’. Nećete izgubiti... To je spektakl opojan, nežan, skoro bestelesan, načinjen na miran, budistički način, krotko i potpuno, kao uzdah i izdah.”