Kao i Batićeva, i Čankova politika se može označiti kao politika destrukcije i nije nimalo slučajno što bi i jedan i drugi, kada bi ostvarili svoje planove, realno prouzrokovali nekontrolisanu dezintegraciju, ma koliko oni takve primedbe sa gnušanjem odbacivali

      Ako je Vladan Batić, ili bilo ko, već hteo da pravi referendum za samostalnu Srbiju i prikuplja potpise, onda je pravi čas za to bio pre nego što je Srbija preuzela međunarodnu obavezu da održi zajednicu sa Crnom Gorom. Zašto to radi baš sada? Valjda ne zbog toga što je neka marketinška agencija, kako kažu, obelodanila da je “samostalna Srbija” ono što srpski narod u ovom času ište? Uzalud iz te marketinške agencije odgovaraju da narod, u stvari, misli kako bi trebalo da bude pitan na referendumu, a da je to daleko od toga da bi se na tom referendumu i izjasnio u prilog samostalnosti kojoj, eto, Crna Gora stoji na putu.
       Selektivno čitanje, krivo interpretiranje i odbacivanje istraživanja javnog mnjenja, rasprostranjena su pojava kod naših političara. Da nije tako, zar bi Vladan Batić od svih rezultata upamtio samo onaj koji se tiče “samostalnosti Srbije”, a preskočio, recimo, sve one koji kažu da srpski narod misli kako, s obzirom na politički rejting, Vladan Batić nepotrebno arči i vreme i novac. Batić je, naime, drugi najomraženiji od osamnaest lidera DOS-a, iza Dušana Mihajlovića, prema istraživanjima iste one agencije na čije se istraživanje Batić poziva, kao i njegov politički saborac Milan St. Protić. A što se njihove partije tiče, Demohrišćanske, njoj se ne daju nikakvi izgledi da ikada samostalno uđe u bilo kakav parlament.
       Šta je, dakle, to što je Vladana Batića pokrenulo da krene putem referenduma, putem koji prevazilazi njegove političke moći i koji bi prouzrokovao velike unutrašnje i spoljnje komplikacije?
       Odgovor na to pitanje mogu dati, opet, eksperti za politički marketing. Pristalica referenduma je mnogo, a svakako da i pristalica samostalne Srbije nije malo - koliko god da ih je više ih je nego birača stranke Vladana Batića, pa da bi na tom talasu i Demohrišćanska stranka mogla da se uzdigne. Globalna šteta? - Koga je za to briga u poređenju sa stranačkim prestižom. Koalicioni dogovor? - Batić je već “pozdravio” i Koštunicu i Đinđića da nije on taj koji ga je prvi prekršio, u čemu, mora se priznati, ima istine.
       Ovo poslednje, inače, ogoljava i inače očiglednu stvar da o principijelnoj politici ovde ne može biti reči. Kakvi principi, ta Batić je predsednik poslaničke grupe DOS-a u Saveznoj skupštini, on je taj koji je u celoj državi najviše upućen na saradnju sa Crnogorcima! Istina, najavio je da će da podnese ostavku, ali još duguje odgovor na pitanje zašto je, ako je već tih uverenja bio, uopšte prihvatao tu funkciju koja sada kompromituje i njega i onog ko ga je na to mesto doveo. Osim ako i on nije, a biće da je to, kako to Crnogorci vole da kažu, “sporo dolazio do saznanja” da je samostalna država, ipak, najbolje rešenje.
       A možda je Vladan Batić bio lukaviji, pa unapred uračunao da ugovorena država sa Crnom Gorom nema nekih izgleda za budućnost. Kada se neuspeh dogodi, glavni profiter bi mogao biti onaj ko je prvi ukazao da se nije ni trebalo zamlaćivati. To bi značilo da je reč o dugoročnom proračunu čije bi krajnje efekte bilo vrlo komplikovano proceniti. Verovatno ni u samoj Demohrišćanskoj stranci Srbije nemaju ideju šta bi valjalo činiti ako bi uspela njihova akcija, računajući valjda da za tako nešto nema mnogo izgleda, jer tu su ipak oni koji će se tome suprotstaviti, politički uticajniji, a to je čitav ostatak DOS-a, osim Velje Ilića, koji je naknadno upao u celu priču, preteći da od inicijatora akcije preuzme deo ekskluzivnih prava na ideju “samostalne Srbije”.
       Treba, dakle, imati stvarno loše mišljenje o Demohrišćanskoj stranci pa smatratiakakoaoniastvarno veruju da to za šta se deklarativno zalažu, ima neke izglede na uspeh. To je tipično ponašanje male stranke iz DOS-a čiji nivo političke odgovornosti je srazmeran podršci koju uživa kod birača. Uostalom, to je potpuno logično: ne može se ni očekivati da neko ima osećanje odgovornosti prema biračima koje nema. U suštini, to je slično s akcijama koje u Vojvodini preduzima Nenad Čanak, a koje se jedino mogu objasniti potrebom da se privuče pažnja. Kao i Batićeva, i Čankova politika se može označiti kao politika destrukcije i nije nimalo slučajno što bi i jedan i drugi, kada bi ostvarili svoje planove, realno prouzrokovali nekontrolisanu dezintegraciju, ma koliko oni takve primedbe sa gnušanjem odbacivali.
       Ima šanse, ipak, da se sve i dobro završi. Da bi se izbegli scenariji kakve smišljaju političari s jednocifrenom podrškom u biračkom telu, biće neophodno da se slože oni koji tu podršku realno uživaju, ma koliko im inače ma kakva saradnja bila mrska. To znači kako u Đinđićevoj stranci moraju da sebi odgovore koliko će još moći da izdržavaju u koaliciji sa strankom (strankama) koja o tako važnom pitanju ima dijametralno suprotan stav; Koštuničini, opet, moraće da se zapitaju da li će i dalje samo da traže s kim će da se svađaju ili bi, za promenu, potražili i nekog sa kim bi mogli da politički sarađuju. To bi jednima i drugima bio dobar trening za situaciju koja bi usledila posle izbora za koje se ne zna kada bi mogli da budu, ali za koje se sve više stranaka u DOS-u priprema. Što se tiče Vladana Batića i njegove stranke, oni su svoju platformu za izbore izložili.
      
       SRBOLjUB BOGDANOVIć