(“Sudbina podunavskih Švaba u Vojvodini”, NIN br. 2679)

      Poslednji iz niza članaka o podunavskim Švabama I. Ivanjija, objavljen u NIN-u na mene je ostavio dubok utisak.
       Rođen sam u Novom Sadu gde sam proveo ratne i posleratne godine. Poznavao sam neke porodice tih Švaba. Između Srba i Švaba u Vojvodini nije bilo posebnih nacionalnih napetosti kao što je to bio slučaj sa nekim drugim narodima i narodnostima. Švabe nikada nisu pravile probleme kojim će se jezikom govoriti, svi su, uglavnom, govorili srpski a mnogi i bez akcenta, niti koje će se pismo koristiti, kao što su to činili neki drugi narodi i narodnosti. Njihov odnos prema Srbima je uvek bio korektan, čak i onda kada su milom ili silom nosili razne uniforme. Ovo svoje izlaganje ne bih proširio i na ponašanje pripadnika divizije “Princ Eugen” (zapravo Ojgen) izvan Vojvodine. Ako su potiskivali druge narode, to je bilo samo upornom vrednoćom, jer su bili veoma radan i pošten svet, za razliku od nekih drugih naroda.
       U greh im se pripisuje uloga u razbijanju Jugoslavije u ratu koji je nastao kao posledica glupog puča od 27. marta. Taj isti greh se mogao pripisati bar polovini naroda i narodnosti tadašnje Jugoslavije, a koji su za vreme rata mnogo više uprljali ruke srpskom krvlju nego pomenute Švabe, ali su 1944-45. hitno oslobođeni od svih grehova i odmah su ušli u strukture nove vlasti. Od nekih sam trpeo maltretiranje dok su bili u okupatorskoj, a zatim i u narodnoj vlasti.
       Poznato je ko je spalio sve fruškogorske manastire. Jedini je ostao manastir Ravanica u Vrdniku, jer su za sve vreme rata u njemu - boravili Nemci i nisu ga zapalili pre svog povlačenja. Lično sam se uverio da se mnoge švapske porodice nisu odazvale strogoj naredbi nemačke vojske da pristupe povlačenju, jer su smatrali da su živeli pošteno i da nikome nisu naneli zlo, ili prosto nisu imali sredstava za pokret, jer su bili sirotinja.
       Krivci za rat i razaranje su uglavnom otišli u leto 1944, ostao je nevin svet na koga se sručio gnev osvetnika, a što nam sada stvara nove probleme.
       Moja šira porodica je u toj situaciji spasila jednu švapsku porodicu (prvi susedi) tako što smo ih izvadili iz logora kako bi radili na našem imanju. Kasnije su se odselili u Nemačku.
       Ovom temom je g. I. Ivanji načeo jednu od mračnih tema iz gluvog doba i crne rupe istorije perioda 1944-48. godine koju zaobilaze svi domaći pisci i istoričari, a u kome nisu stradali samo domaći Nemci.
      
       DR ĐURA JOVANOVIĆ,
       Beograd