Susedi u ratu: Jugoslovenski rat na karikaturama

      Gotovo čitavu deceniju pre nego što je izbio rat, jugosloenski su karikaturisti crtali karikature na kojima su anticipirali zbivanja od 1991. Jezikom humora i satire oni su već izražavali svoja viđenja društvenih i političkih promena svoga doba i predstojećeg raspada društvenih struktura. Jedan karikaturista, Srbin iz Beograda po imenu Predrag Koraksić ("Corax"), objavio je godinu dana pre otpočinjanja rata karikaturu koja pokazuje čoveka kako gleda živi televizijski prenos bombardovanja u kom jedna bomba pada na njegovu sopstvenu kuću. Kuća predstavlja jugoslovensku državu; čovek unutra obične ljude Jugoslavije. Korišćenje belog na crnom za eksterijer, umesto crnog na belom, uvećava dramatično dejstvo. Na crtežu je prikazan spokojni noćni prizor; dim koji se vije iz dimnjaka, nebo osuto zvezdama, u pozadini mesečev srp, vrt s malim drvetom i tarabom iza kuće. Bomba tek što nije razbila spokoj prizora, i ubila čoveka u kući.
      
       Scena otkriva napetost između bombe koja pada i nepomičnosti čoveka koji u svojoj kući gleda televiziju. Koraks: "Nisam na umu imao nikakav poseban događaj, nego samo opšte raspoloženje koje je odvelo kobnim događajima koji će uslediti." Izraz "opšte raspoloženje" odražava snagu neizrečenog, zajednička osećanja, ali osećanja koja se nisu izrazila kroz kolektivnu akciju. Ljudi osećaju, ali ne delaju. Paradoks je sastavljen od dve prividne protivrečnosti. Bomba koja pada je dinamična, čovek je statičan. Ništa ne može zaustaviti bombu na njenom putu do cilja; ništa ne može sprečiti uništenje kuće koja predstavlja zajedničku jugoslovensku državu, i pogibiju čoveka koji predstavlja zajednički jugoslovenski identitet.
       Time je naglašena neminovnost sudbine. Prividno, jedina je opcija ne činiti ništa i čekati da se događaji odigraju. Iako Koraksov crtež ilustruje poslednji trenutak pre kraja, on čitaocu novina omogućuje da gleda predstavu katastrofe koja se već desila. Za ljude koji žive u uslovima preovlađujuće političke nestabilnosti, karikatura ilustruje zabrinutost običnih ljudi za fatalne posledice koje politička promena može imati po njihov svakodnevni život.
       U predratnoj štampi različitih jugoslovenskih republika već je postojala značajna umetnost karikature. Međunarodnu štampu sukob je privukao tek kad je postao međunarodni događaj. Deklaracije Slovenije i Hrvatske o nezavisnosti od jugoslovenske federacije stavile su krizu u vrh svetskih vesti, i na dnevni red međunarodnih donosilaca odluka. Zanimljivo je, međutim, što su turski, austrijski i nemački karikaturisti bili među prvima koji su prikazali sukob. Javno mnjenje u tim državama bilo je, uopšte uzev, osetljivije za sukob na Balkanu nego javno mnjenje u Francuskoj, Britaniji ili Sjedinjenim Državama. Čini se da to potiče od geografske bliskosti, istorijskih veza s otomanskom i austrijskom carevinom, i vojnog angažovanja Drugog i Trećeg nemačkog rajha u oba svetska rata.
       Na prvim međunarodnim karikaturama objavljenim u proleće i rano leto 1991. sukob je opažan kao građanski rat. Najčešće tumačenje bilo je predstaviti raspad jugoslovenske federacije na njene etničke komponente, ili pojedine republike. I nemački karikaturista Rajner Hahfeld iz Berlina i austrijski karikaturista Gustav Pajhl ("Ironimus") iz Beča upotrebili su, tumačeći jugoslovenski sukob, metaforu samouništenja i kolektivnog samoubistva.
      
       Rajner Hahfeld se koristi slikom ljudskog tela čije se ruke i noge tuku jedne s drugima. Trup nosi jugoslovensku komunističku zastavu sa crvenom zvezdom u sredini, koja predstavlja jugoslovensku federaciju kao zajedničku državu. Dok tri uda nedostaju (obe noge i leva ruka) glava i desna ruka i dalje su na telu. Na prizoru, iz udova i tela šiklja krv, oslikavajući time preteće nasilje i samouništenje. Crtajući s nemačkog stanovišta, Hahfeld je 1997. sažeo svoja gledišta o jugoslovenskoj krizi kako ju je video 1991; "Pretpostavljam da je na početku građanskog rata u Jugoslaviji mnogo karikaturista gledalo na tu zemlju kao na jedinstvenu celinu, tako da se predstava čoveka koji rastrže samoga sebe (Selbstzerfleischung) činila prikladnom. Tek kasnije su se počele praviti razlike između pojedinih etničkih i političkih grupa."
       Austrijski karikaturista Gustav Pajhl ("Ironimus") radi s idejama samouništenja i kolektivnog samoubistva koje su slične Hahfeldovim idejama, ali se služi drugim ikonografskim jezikom. On pravi razliku između dve najveće nacionalne grupe, Hrvata i Srba, na čijoj se uzajamnoj saglasnosti i zasnivala jugoslovenska komunistička država (1943-1991). "Ironimus" prikazuje jednog Jugoslovena kao balkanski kliše viđen s austrijskog stanovišta. Čovek nosi brkove, nos mu je širok, na glavi mu je vojnička kapa sa crvenom zvezdom pa podseća na partizanske borce iz Drugog svetskog rata. U svojim srednjim četrdesetim, on predstavlja generaciju rođenu neposredno posle 1945. Nosi oficirske epolete, desna ima oznaku "Hrvatska", leva "Srbija". S obe strane glave drži po revolver. Sumnje nema, on hoće da izvrši samoubistvo. Još se nije ubio, ali čini se da je smrt blizu.
       Na Hrvatsku i Srbiju gleda se kao na glavne sile u okviru multietničke jugoslovenske federacije. Njihovo jedinstvo u strukturi komunističke vlasti viđeno je kao kamen-temeljac zajedničke države. Sledstveno tome, za prekid tog jedinstva treba podjednako kriviti i jednu i drugu. Njihovo suparništvo čini ih podjednako odgovornima za čin samouništenja i kolektivno samoubistvo.
       Etnički sukob, međutim, proizvodi i društvene sukobe. Nikola Otaš, srpski karikaturista iz Beograda koji je do 1991. živeo u hrvatskom gradu Splitu, ukazuje na te promene. Razmatrajući krah međuetničkih brakova, on posmatra izmenjenu društvenu koheziju u svakodnevnom životu. Kao penzionisani oficir Jugoslovenske narodne armije oženjen Hrvaticom, Otaš je na svojoj koži osetio promenjene društvene stavove prema međuetničkim brakovima. Njegova karikatura prikazuje jedan srpsko-hrvatski par (muža Srbina a ženu Hrvaticu) i njihovog sina u sredini. Svaki roditelj nosi nacionalne simbole sopstvene etničke grupe: u sredini, njihov sin nosi po polovinu svakoga grba na svojoj odeći.
       Roditelji uz viku udaraju jedno drugo u glavu. Njihova širom otvorena usta pokazuju koliko su glasni, a nejednaki položaji tela, razmahane ruke, prsti koji upiru jedno u drugo, i oči koje hoće da im iskoče iz glave slika su njihove oprečnosti. Između njih, njihov sin ne gleda ni u jednog ni u drugog. Uhvaćen u sredini, on je potčinjen roditeljskoj svađi. Sin se nalazi pred nemogućim izborom. Postoji li još neko mesto koje bi mogao nazvati svojim domom? Umesto odgovora, on plače. Nikola Otaš pokreće pitanja koja se tiču društvenog raspada koji se na mešovitim brakovima obelodanio uoči rata (ili, ako bi se posmatralo iz druge, "globalne" perspektive, raspada "mešovitog braka" Srbije i Hrvatske, dok se ove bore oko "deteta", same jugoslovenske federacije.
       Crtanje karikatura obuhvata i rekonstruisanje političkih poslova time što se traže njihove mogućne povezanosti. Poređenje dva odvojena događaja može da potkrepi poruka iz novina u kojima je karikatura objavljena, a preko nje se otkrivaju i politička gledišta uredništva. Kao primer, pogledajmo ove karikature švajcarskog karikaturiste Patrika Šapata iz Ženeve i nemačkog karikaturiste Pepša Gotšebera iz Minhena.
       Iako Šapat i Gotšeber prenose različite političke stavove prema različitim međunarodnim zbivanjima, njihovi su crteži slični u nekoliko aspekata. I jedan i drugi ispituju švajcarsko, odnosno nemačko javno mnjenje povodom rata u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini; i jedan i drugi uzimaju obične ljude i njihove svakidašnje aktivnosti da prenesu poruku o ratu. Dok Šapat upoređuje stavove švajcarskog javnog mnjenja prema ratu u Zalivu, odnosno prema Balkanskom ratu, Gotšeber ilustruje situaciju na nemačkoj granici, gde je reka bosanskih izbeglica blokirana zbog Nemaca koji putuju u inostranstvo na letovanje. Šapat i Gotšeber time ukazuju na izostanak interesovanja za jugoslovenski rat u Švajcarskoj i Nemačkoj, čije su granice samo nekoliko stotina kilometara daleko od bojišta. Te dve karikature, urađene septembra 1991 (Šapat), odnosno jula 1995 (Gotšeber), svedoče i o trajnoj ravnodušnosti Zapadne Evrope tokom više od četiri godine ratovanja u bivšoj Jugoslaviji.
       Karikatura Patrika Šapata sastoji se od dva posebna crteža koja tvore jedinstvenu kompoziciju. Prva nosi naslov "Zalivski rat" ("Pogled iz Švajcarske"), a druga "Rat na Balkanu" ("Pogled iz Švajcarske"). Prikazana je unutrašnjost jedne obične samousluge u Švajcarskoj, s policama koje su na oba crteža obeležene istim natpisima - "testenine", "ulje", "buter", itd. Na prvom crtežu, "Zalivski rat", Švajcarci su pokazani kao rulja koja panično prazni police. U donjem desnom uglu neko čita novine s naslovom "Priprema se kopneni napad", što dalje uvećava napetost prizora. No to se može shvatiti i kao napad mušterija na radnje i police u supermarketima. Na drugom crtežu "Rat na Balkanu" u radnji su samo dve mušterije, jedno dete, i dve kasirke. Ne dešava se ništa izuzetno. Police s hranom su krcate. Testenina je na sniženju. One dve mušterije samo razgledaju robu, ali ne kupuju ništa. Kasirka u pozadini govori: "Ima tu nešto što ne razumem!"
       Komentarišući švajcarsko javno mnjenje prema Zalivskom ratu, odnosno ratu na Balkanu 1991. Šapat veli:
      
       "Tako može da se uporedi način na koji smo se mi u Švajcarskj ponašali prema ratu na Balkanu, koji nam se činio veoma udaljen. A pre nekoliko meseci vodio se Zalivski rat. U Evropi je postojalo neko apsolutno zaprepašćujuće raspoloženje, kad su ljudi kupovali testenine i ulje kao da ćemo imati sukob u Evropi. To se odražavalo i u sasvim suludim stavovima masovnih medija. Ako je postojao rat koji je potencijalno mogao da ugrozi Evropu, onda je to bio rat na Balkanu, a ljudi ipak uopšte nisu reagovali! Stoga sam smatrao da je prikladno protivstaviti te dve situacije."
       Poput Šapata, i Gotšeber se, sa nemačkog stanovišta, služi kontrastnim situacijama. Pošto je njegova karikatura objavljena u julu, on je upotrebio predstave leta - dokolice i masovnih godišnjih odmora. Crtež nosi naslov "Na putu u Evropi" - izraz koji nagoveštava nekoliko tumačenja, bukvalnih ali i simboličkih. Gotšeber protivstavlja reku izbeglica koje iz Bosne i Hercegovine dolaze u Nemačku: čovek u prvom planu nosi vreću s natpisom "Bosna". Drugu reku tvore Nemci koji odlaze na letovanje u inostranstvo. Razlika počiva na suprotstavljenim pojmovima - oni i mi - kao kategorijama prostora, ali i društvene distance. Pristižući iz daleka, izbeglice iz Bosne i Hercegovine stoje u pozadini. Njihova reka je beskrajna. Nemački turisti, s druge strane, pojavljuju se na crtežu u prvom planu. Iako napuštaju Nemačku, oni su čitaocu nemačkih novina bliže - geografski, kulturno, istorijski - nego što su to izbeglice iz Bosne i Hercegovine. Tačka na kojoj se sreću bosanske izbeglice i nemački turisti jeste nemačka granica. Nemački grb (crni orao raširenih krila), i znak "Carina" ispod njega ukazuje na fizičku tačku njihovog susreta, ali i na liniju razdvajanja između njih.
      
       S nemačkog stanovišta, "Na putu u Evropi" tako postaje slika protivrečnosti. S jedne je strane naslikana beda bosanskih izbeglica koji su mimo svoje volje napustili sopstvene domove bez izvesnosti da će se vratiti, a s druge strane vidimo dokone Nemce kako odlaze u inostranstvo da se zabavljaju, i da se za nedelju-dve vrate kući. Oni idu u suprotnim smerovima. Prvi su napustili jug i idu put severa, drugi napuštaju sever i idu na jug. Dok Bosanci idu pešice noseći na leđima sve što imaju, ili ne noseći ništa, nemački turisti voze kola i na njima čamce, daske za jedrenje i ostale letovališne potrepštine. Zbog reke nemačkih automobila, izbeglice iz Bosne i Hercegovine ne mogu da pređu granicu i uđu u Nemačku. Stoga izbeglice ostaju gde su. Čini se da oni koji sede već dugo čekaju. Nemački vozači deluju ravnodušno. I Patrik Šapat i Pepš Gotšeber izražavaju ironiju i paradoks svaki svog društva. Čini se da običnog Švajcarca ili Nemca nije briga; nije ih briga čak ni ako predstavljaju svoje susede. Švajcarsko i nemačko javno mnjenje tako su mete obojice karikaturista.
       Kao i novinar, tako i karikaturista može tokom vremena da promeni stav prema istom političkom zbivanju. Ovo je posebno tačno kad je to zbivanje međunarodna kriza koja traje i traje.
       Na jednoj karikaturi pomenutoj ranije, austrijski karikaturista "Ironimus" proglasio je Hrvate i Srbe podjednako odgovornima za razaranje multietničke, komunističke jugoslovenske federacije. Nekoliko meseci kasnije, 1991, objavio je drugu karikaturu na kojoj je Srbiju prikazao kao aligatora koji jede Hrvatsku. Da bi opisao element zla u ratovanju, "Ironimus" uvodi model dehumanizovanosti - "Srbiju-aligatora"! - koji će se u preinačenim vidovima ponovo pojavljivati i u kasnijim fazama rata. "Srbija-aligator", međutim, ne deluje suviše surovo, te se može posmatrati i kao slika iz dečje bajke. Nosi komunističku kapu - kliše podseća na partizanske vojnike iz Drugog svetskog rata. Istu su kapu pedeset godina nosili vojnici JNA. Srbija i Srbi identifikovani su u dve ravni; u ideološkom smislu kao komunisti, a u vojnom kao federalna armija. Model dehumanizovanosti funkcioniše kao slika neprijatelja koji predstavlja i jedno i drugo, i ideološkog oponenta, i vojnu silu razaranja, što ikonografski podseća na jednu odliku hladnoga rata.
       Na karikaturi objavljenoj 1992, dalje se razvija slika dehumanizovane Srbije. Umesto aligatora, "Ironimus" prikazuje Srbiju kao aždaju. "Srbija-aždaja" ima dva roga, kandže, rep i bodlje na leđima. Usta su joj razjapljena, oči netremice uprte u nešto, a telo spremno da skoči i napadne vojnika Ujedinjenih nacija. Mirovnjak UN naoružan je samo lasom koje se sprema da baci na aždaju. On očajnički pokušava da ukroti surovu životinju. Pošto su je na levoj strani tela već probole tri strele, "Srbija-aždaja" krvari. Ali, postala je još agresivnija, te je vojnik UN takoreći u njenoj milosti i nemilosti.
      
       Tri godine kasnije, 1995, "Ironimus" je nacrtao prizor kom je dao naslov "Borba čudovišta". Na njoj je Hrvate i Srbe prikazao kao podjednako surove "aligatore" koji se međusobno bore dok ih vojnici UN posmatraju iz daljine. Borba besni ne samo na granici između (Velike) Srbije i Hrvatske (znaci u pozadini) nego i duboko u zaleđu. Na obe strane ima crknutih aligatora i onih koji crkavaju. U sredini slike vodi se dvoboj između srpskih i hrvatskih aligatora koji grizu jedni druge. Prema tome, više nema nikakve razlike između aligatora. "Čudovišta", bilo Srbi, bilo Hrvati, podjednako su rđava.
       Tokom četvorogodišnjeg perioda, "Ironimus" je menjao stav prema ratu u bivšoj Jugoslaviji. Maja 1991. rat je prikazivao kao slučaj "zla protiv zla". Septembra 1991. Srbiju je okarakterisao kao aligatora, ne donoseći nikakav vrednosni sud o Hrvatskoj. Maja 1992, još je više dehumanizovao Srbiju; "Srbija-aligator" postala je "Srbija-aždaja". Na kraju, avgusta 1995, Srbiju i Hrvatsku prikazao je kao podjednako zle. Obe su postale čudovišta, te je tako "Ironimus" zatvorio krug i vratio se - premda drugim ikonografskim sredstvima - svom modelu "zla protiv zla" iz 1991.
       Opažanje političkih zbivanja i glavnih donosilaca odluka može biti vrlo različito, u nekim aspektima čak i korenito različito, i unutar iste zaraćene strane. U stvari, društvena proizvodnja političkih predstava tokom rata otkriva postojanje sukobljenih političkih shvatanja i strateških interesa.
       Nekoliko meseci nakon izbijanja rata u Bosni i Hercegovini, sredinom juna 1992, srpski karikaturista Koraks iz Beograda objavio je jednu karikaturu koja prikazuje srpskog generala Ratka Mladića kako razara Sarajevo. Koraks: "Na crtežu vidite generala Mladića, koji - poput 'King-Konga' ili 'Godzile morskog čudovišta' - razara i uništava Sarajevo." Tako razaranje Sarajeva postaje personalizovano i ikonografski predstavljeno slikom generala Mladića. Na ovoj karikaturi predviđeno je da će ga kasnije Međunarodni sud u Hagu optužiti za ratne zločine.
       Šta Koraks pokazuje na toj karikaturi? Spram noćnog neba, Mladića u uniformi srpskog oficira visokog čina i s kapom (šajkačom) koja ima tradicionalnu dvojaku ikonografsku primenu: u doba mira nose je seljaci, dok u ratu postaje deo vojne uniforme. Čini se da Mladić, nasadivši se na vrh najviše zgrade u gradu, gleda pravo u čitaoca. U pozadini zgrade gore. Ozbiljnost razaranja ogleda se u izrazu njegovog lica. Oko njega više nema nikakvog znaka života.
       Koristeći se sličnim metaforičkim jezikom, bosanskosrpski karikaturista Darko Samardžić Kodar, iz Banjaluke (Republika Srpska), izrazio je 1994. sasvim drugačije viđenje generala Mladića. On veliča generala kao zaštitnika bosanskih Srba. Njegovi neprijatelji su: jedan NATO avion; jedan avion UN koji nosi ondašnjeg generalnog sekretara Butrosa-Butrosa Galija; drvo UN sa znakom "muslimanski fundamentalisti" koje štiti bosanske Muslimane; i, ispod merdevina na kojima on stoji, bosanski Muslimani prikazani kao Indijanci prilikom ratničkog plena. U središtu kompozicije, general Mladić nosi uniformu, ali ne i šajkaču, što mu daje prilično neformalni izgled. Dok svi ostali likovi usmeravaju svoje radnje prema njemu, on dominira kompozicijom. Uočimo, na kraju, i fizičku nesrazmeru između njega i bosanskosrpskog vojnika, jedinog koji nije prikazan kao neprijatelj, i s kojim general razgovara. General Mladić pita: "Znaš li, sinko, zašto su izumrli dinosaurusi?" Vojnik: "Ne, gospodine generale!" General Mladić: "Zato što su napali goloruki srpski narod."
       O ovoj karikaturi Kodar kaže: "Nalazili smo se u situaciji potpune izolacije, i svet je hteo da se međusobno pojedemo kao psi. Ponekad je uspevao, ponekad ne. Ova karikatura inspirisana je mojim gađenjem zbog NATO-ovih aviona koji su pucali na sve što je srpsko. Goražde je zapravo bilo medijski događaj kao i Sarajevo. Bilo je neophodno stvoriti predstavu o narodu koji se nalazi u nekoj vrsti 'indijanskog rezervata' gde polagano izumire zbog nekoga spolja. Ovo je slika u ogledalu njihovih 'Indijanaca', zato što su ih oni uništili. A sad, da smire nečistu savest, pretvorili su bosanske Muslimane u 'Indijance', a nas Srbe optužili da smo bosanskim Muslimanima učinili ono što su oni učinili 'američkim Indijancima.'"
      
       Gledajući iznutra, iz "Republike Srpske", Kodar hvali generala Mladića kao srpskog nacionalnog heroja i pripisuje mu natprirodne moći. Poput King-Konga, i general Mladić može golim rukama da obara avione. Tako može naprosto da zaustavi i uhvati NATO-avion levom rukom, dok desnom štiti vojnika od aviona UN kojim upravlja Butros-Butros Gali. Govoreći o generalu Mladiću, Kodar veli: "On je veoma cenjen čovek. Ja mislim da Srbi poštuju i ukazuju počast svojim vladarima. Ponekad čekaju da padnu, a onda ih gaze i pljuju po njima... Mislim da se to ovom čoveku neće nikad dogoditi."
       Te karikature na kojima je general Mladić prikazan kao King-Kong, jedna čiji je autor srpski karikaturista iz Beograda, druga čiji je autor bosanskosrpski karikaturista iz Banjaluke, pokazuju postojanje dve suprotne predstave o ratu u Bosni i Hercegovini u samom srpskom javnom mnjenju. U nekim aspektima, time što raspolaže neograničenom moći, Koraksov i Kodarov general Mladić veoma su slični. Komentatori se, međutim, razlikuju u pogledu načina na koji se general Mladić koristi svojom moći, on je destruktivan (kod Koraksa), odnosno branilac i zaštitnik (Kodar). Pri svemu tome, obojica tumača, i liberal (Koraks), i nacionalista (Kodar) podjednako su dužnici američke popularne kulture, a Amerika je zemlja čija je upotreba superiorne vojne sile odigrala ključnu ulogu u okončanju vojnog sukoba u Bosni i Hercegovini.
      
       (Nastaviće se)
      
      

"Krajnja naša nada je da uvid u kulturne procese može pomoći gradnji mira", piše        u uvodu knjige "Susedi u ratu - jugoslovenski etnicitet, kultura i istorija iz ugla antropologa", priredili Džoel M. Halpern i Dejvid A. Kajdikel, izdanje "Samizdat" B92, Beograd, 2002, prevod (oko 600 strana) sa engleskog Jelena Stakić i Ksenija Vlatković. Od različitih pristupa        u NIN-ovom feljtonu će se pojaviti nešto skraćeni tekstovi "Jugoslovenski rat u karikaturama" Gorana Jovanovića i "Srbija: priče iznutra" Mirjane Prošić-Dvornić.