Trvenja u najvišem rukovodstvu KP Ruske Federacije potvrdila su da su čvrsta disciplina, jedinstvo i monolitnost njenih redova samo goli mit, još više ogoljen produžavanjem obračuna njenog šefa Genadija Zjuganova s neposlušnim predsednikom Državne dume Genadijem Seleznjovom, doskorašnjim "brojem dva" u partijskom vrhu

      Najavljene kao silna demonstracija podrške koju Komunistička partija ima u najširim slojevima širom Rusije, prvomajske manifestacije i protesti u njenoj organizaciji faktički su potvrdili duboku krizu koja već dugo potresa njeno rukovodstvo, ali i to da je njen faktički uticaj među članstvom i pristalicama ozbiljno uzdrman. Pod znak pitanja je došao i njen lider Genadij Zjuganov, kome su partijski drugovi pokušali da nađu zamenu, za početak na položaju šefa partijske poslaničke grupe u parlamentu. Ne pamti se da se Zjuganovljeva partija, od svog preporoda pre jedne decenije, pošto je ukazom predsednika Borisa Jeljcina, početkom novembra 1991, "aktivnost KPSS i KP RSFSR na teritoriji Rusije" bila zabranjena, a njihove "organizacione strukture" raspuštene, zapala u tako tešku situaciju, koju prerastanje unutarpartijske borbe mišljenja u manje-više otvoren sukob dveju struja, čini još težom. Greške protekle decenije, koje je partijski vrh uspešno prećutkivao pred najširim članstvom - počev od izjašnjavanja komunističke frakcije u tadašnjem Vrhovnom sovjetu u prilog "prestanka postojanja SSSR-a", preko glasanja u Državnoj dumi za "antinarodne" budžete, do propale inicijative za "impičment", smenjivanje omraženog Jeljcina pre tri godine - kulminirale su najnovijim zaokretom kojim je okončana faza tihe, ali sigurne saradnje komunista sa vlašću (pošto je umesto Jeljcina u Kremlj ušao Vladimir Putin) i otvorena nova, prelaskom u oštru opoziciju.
       Prema gotovo opštoj proceni moskovskih analitičara, Zjuganov je ovom demonstracijom ličnog autoriteta svoju KPRF pretvorio u marginalnu partiju, a protiv sebe okrenuo sve one njene aktiviste koji su u međuvremenu urasli u vlast - u Dumi, njenim komitetima i raznim državnim strukturama.
       Drama je počela kad su provladine frakcije u Dumi uspele da liše komuniste vodećih mesta u pet ključnih komiteta, među njima Komiteta za državno ustrojstvo, kome je na čelu bio veteran partije Anatolij Lukjanov, a Zjuganov je, u znak protesta, pozvao svoje partijske drugove da se odreknu svih rukovodećih funkcija u parlamentu, odnosno kad je najistaknutiji među njima, predsednik Dume Seleznjov odbio da se tome povinuje. S njim su se solidarisala i dva člana prezidijuma donjeg parlamenta, komunista Pjotr Romanov i agrarac Genadij Semigin. Svi drugi, iz KP i njoj privržene Agrarne partije, odazvali su se pozivu Zjuganova, napustivši i preostala tri komiteta, pored pet "konfiskovanih".
      
       Renegat spasava lidera
       Liči na paradoks, ali je, izgleda, upravo otpadnik Seleznjov, odbivši da napusti položaj predsednika donjeg doma parlamenta, faktički izvukao Zjuganova iz ćorsokaka u koji je upao svojom (kažu, nepromišljenom) odlukom da odbaci svaku saradnju s vlašću. Da li to što je na neki način pokazao razumevanje za Seleznjovljev stav ("Državnici biraju onu poziciju koju u određenom momentu smatraju najcelishodnijom!") znači da je i sam Zjuganov toga svestan? Odbivši nalog partije da napusti položaj predsednika Dume, Seleznjov je faktički onemogućio inicijativu da zameni Zjuganova na mestu šefa frakcije poslanika KP. Da je to prihvatio, smena bi za lidera partije bila gotovo fatalna, jer bi to na neki način označilo i kraj Zjuganova kao javnog političara. Usredsređen "na partijski rad" - kao što su mu predviđali inicijatori smene - prestao bi da bude interesantan za javnost.
       Ali, to je samo jedan deo priče, sa možda manje pogubnim posledicama nego drugi. Naime, da je izgubio mesto šefa frakcije u Dumi, Zjuganov bi faktički izgubio i šansu da postane kandidat svoje partije na idućim predsedničkim izborima, na šta se kao njen lider već navikao. Ta mogućnost bi najpre pala u ruke Seleznjovu.
       Iako, u celini gledano, kao gubitnik u ovoj igri Zjuganov može da bude zadovoljan, miran ne može biti, jer opasnost i dalje postoji. Mada ništa zvanično nije objavljeno, neko je omogućio da sa vanrednog sastanka Prezidijuma CK KPRF "procuri" informacija da je zamenu Zjuganova Seleznjovom predložio Valentin Kupcov, čovek "broj dva" i faktički ključna figura partije, u čijim su rukama njene finansije i "organizaciona struktura".
      
       Kome je teže
       Zjuganov, kao predsednik partije i vođa njenih poslanika u Dumi, važi za TV-reprezentanta, dok je Kupcov njen - hazjajin, pravi šef, koji održava vezu sa sekretarima oblasnih komiteta i gradi odnose sa regionalnim liderima, pre svega sa "crvenim gubernatorima", u delovima Rusije u kojima KP ima najveću podršku. Ako Kremlj ikada bude uspostavio neposredan kontakt s komunistima, njegov sagovornik će biti Kupcov. Za posmatrače, njegova inicijativa na Prezidijumu CK znači ne samo pokušaj da se Zjuganov skloni u stranu, već i signal da u partijskom vrhu postoji grupa koja već sada misli da su joj potrebni i novi lider i novi predsednički kandidat.
       Obojica, i Zjuganov i Seleznjov su načinili svoj izbor, ali je teško reći ko je od njih, posle demarša u Dumi, u složenijoj situaciji. Prvom tek predstoji da u samoj partiji prevlada posledice svog poteza, jer nije isključeno da će ga, i posle tajnog sastanka Prezidijuma CK, partijski vrh prozivati zbog poniženja kojim je rezultirao poraz komunista u parlamentu. Bez obzira na to što je partiju praktično izbacio u aut, Zjuganovu preostaje da bira između dve mogućnosti: da zataška neprijatnu situaciju, to jest da se pomiri sa odlukom Seleznjova kao sa "pravilnim postupkom" (rekao je da komunista na državnoj funkciji ima prava da zauzme "poziciju koju smatra najcelishodnijom") ili da stvar dovede do kraja, da istera na čistac inicijatore njegovog smenjivanja sa funkcije šefa partijske frakcije u Dumi, što je nazvao "pokušajem unutarpartijskog prevrata".
      
       Kom
       Prva varijanta bi bila bezbolna za sve, dok bi druga neminovno izazvala pravi potres, uključujući značajne, ali nepredvidljive kadrovske promene u rukovodstvu, a posledično i ozbiljne ideološke korekcije.
       Kao čovek koji je od samog početka karijere bio lišen harizme, i koji nije patio zbog toga, Zjuganov sigurno neće rizikovati dalje zaoštravanje odnosa sa ključnim ličnostima u partijskom vrhu, pogotovo ne sa Kupcovom, u čijim su rukama svi konci. Uostalom, on nikad nije bio od one vrste ljudi koji presecaju pre nego što dobro odmere šta sledi posle toga. Pogotovo ako se uzme u obzir da je Seleznjov, time što je odbio da se rastane od položaja u Dumi, uprkos stavu CK, stekao određene prednosti u partiji i van nje - kao "razuman čovek". Strani posmatrači, ne bez cinizma, primećuju da je, "uostalom, u redovima KPRF, kao što život pokazuje, konjunktura uvek imala prednost".
       Seleznjov je, na drugoj strani, očigledno završio s partijskom karijerom, ali je zato, ostavši prvi čovek donjeg doma parlamenta, pored toga što je sačuvao državnu daču u ekskluzivnom Serebrjanom boru, ekipu telohranitelja i pravo na posete parlamentarcima širom sveta bar jedanput mesečno, specijalnim avionom, značajno učvrstio svoju poziciju četvrte ličnosti u državnoj hijerarhiji. Pošto je izišao iz Zjuganovljeve senke, faktički se približio Kremlju, a to znači da mu je perspektiva svetlija nego što bi bila eventualna "istaknuta partijska funkcija", sa mogućnošću da jednog dana bude i predsednički kandidat KP, da je odustao od uloge otpadnika.
      
       BRANKO STOŠIĆ