Autor: Dr Jerko Denegri
Mesto: Muzej savremene umetnosti, Beograd

      Đorđe Kadijević
       Među događajima "Posle dvehiljadite" značajnim za našu kulturu, važno mesto pripada prezentaciji nove postavke beogradskog Muzeja savremene umetnosti. Generalno preuređenje kuće na Ušću, obavljeno "od poda do plafona", dogodilo se u očekivano vreme, na početku novog veka, u pogodnoj prilici kada naše umetničko stvaralaštvo prošlog stoleća može da se sagleda kao celina i kao takvo da se kritički prevrednuje. U tom poslu trebalo je dati odgovore na brojna pitanja od kojih ćemo navesti samo najvažnija.
       Prvo pitanje tiče se kriterijuma po kojem u postavci Muzeja treba da nađe mesta ono što u našem likovnom stvaralaštvu proteklog veka najviše vredi. Drugo pitanje tiče se koncepcije postavke. Da li sačuvati njen izvorni, jugoslovenski karakter ili se prilagoditi "realnosti" novonastalih podela našeg istorijskog prostora? Poseban problem predstavlja pitanje sistema po kojem će se načiniti nova postavka. Da li poštovati prvobitni, dijahronički koncept redoslednog prikazivanja značajnih pojava u poslednjih sto godina istorije naše likovne umetnosti, ili primeniti novi, savremeniji metod problemske tematizacije celovito sagledane slike tog stvaralaštva?
       Realizacija nove postavke muzeja poverena je profesoru doktoru Jerku Denegriju, istoričaru umetnosti čiju stručnu kompetentnost ne treba dokazivati. On se, bez kolebanja, odlučio da postavka muzeja zadrži jugoslovenski karakter. Tako je beogradski muzej na Ušću ostao, i dalje, jedino mesto na svetu gde su izložena, jedna do drugih, dela srpskih, hrvatskih, bosanskih, slovenačkih, makedonskih i crnogorskih umetnika. Trebalo je imati ne samo smelosti već i dalekovide mudrosti da se, u sadašnjim prilikama, stane iza takve postavke. To Denegriju, izvesno, služi na čast.
       O drugoj njegovoj odluci, da istorijsko-hronološki sistem postavke muzeja zameni problemsko-tematskim konceptom - može da se diskutuje. Pitanje je koliko postavka podeljena na delove po temama kao što su "Boja", "Imaginarni predeo" ili "Telo", adekvatno odražava duh i karakter našeg likovnog stvaralaštva u vremenu koje se meri trajanjem jednog stoleća. To posebno važi za periode u kojima ne postoje dominantne teme ili se one ne podudaraju sa duhom vremena i onim što zovemo stvarnošću, kao što se u nas dogodilo devedesetih godina. Da li u tome treba tražiti uzrok što su u postavci izostavljena dela nekih značajnih umetnika, i što njihova mesta zauzimaju oni za koje se baš ne bi moglo reći da su neizostavni?
       Ako se odbiju prigovori "zlih jezika" koji sudbinu "otpisanih" vezuju za lične motive autora postavke, ipak, ostaje otvoreno pitanje kako to da se pored Tahira Lušića i Neše Paripovića nije našlo mesta za Mladena Srbinovića, Voju Stanića, Dragana Mojovića, Milana Blanušu? To što zgrada muzeja na Ušću ima ograničene prostorne kapacitete, pa "nema mesta za sve", teško se može primiti kao izgovor za izostavljanje takvih umetnika čije odsustvo dovodi u pitanje pravu sliku naše savremene likovne umetnosti.
       Denegrijevoj postavci prebacuje se i to da stvara predstavu o našoj umetnosti dvadesetog veka tako kao da je sve što se u njoj događalo, bilo preludijum za pojavu stvaralaštva "druge linije" koje (nam) se dogodilo šezdesetih godina, kada je ove prostore zapljusnuo talas belosvetske neoavangarde i konceptualne umetnosti. Otud sledi pitanje, da li je zastupljenost tog trenda u postavci muzeja srazmerno određena? Denegriju niko ne može da ospori pravo na javni izraz sopstvenog shvatanja umetnosti. Nije sigurno, međutim, da je pravljenje stalne postavke jednog muzeja prava prilika za to.
       Jedno je to što Denegri smatra da je pojava umetničkog konceptualizma i postkonceptualnih umetničkih "praksi" u nas, najznačajniji događaj koji je obeležio protekli vek. Drugo je to što stavljanje jakog naglaska na pomenutu pojavu postavci daje karakter koji više odgovara jednoj autorskoj izložbi. Ako i odbijemo primedbe da je sve to urađeno namerno, u prilog stvaralaštva "druge linije" sa predznakom "nove prakse" svetske neoavangarde čiji se trend uporno nameće našoj sredini kao kulturni pandan globalnih promena društvenog sistema, ostaje razloga za pitanje da li je raspoloživi prostor u zgradi muzeja pravilno raspodeljen kad likovnom stvaralaštvu od 1900. pa do početka šezdesetih godina pripadaju prva dva sprata, a onom posle šezdesetih, ceo treći sprat.
       Istini za volju, treba reći: Denegrijev zadatak bio je takav da se nije mogao obaviti tako da mu se ne mogu staviti primedbe. Nije preterano reći da slika neke idealne postavke Muzeja savremene umetnosti predstavlja iluziju. Za ovu postavku moglo bi da se kaže da naglašenim akcentovanjem naše neo i postavangarde, "čini nepravdu" stvaralaštvu "prve linije" sa predznakom visoke moderne koja se u nas smatra oficijelnom. Drugačija postavka proizvela bi obrnutu situaciju... Ovo je još jedna prilika koja ukazuje na potrebu da se, uz postojeću zgradu na Ušću, podigne novi izložbeni paviljon i da se tako odvoji ono što predstavlja našu savremenu umetnost koja vremenski obuhvata čitav prošli vek, od onoga što se može nazvati umetnošću danas, što odgovara užem pojmu savremenosti, aktuelnosti rezultata složenih zbivanja na našoj otvorenoj umetničkoj sceni.