Ratomir Tanić, zaštićeni svedok K-3

      Nedugo posle 5. oktobra čovek po imenu Ratomir Tanić sreo se u Budimpešti - prilikom održavanja nekakvog međunardodnog skupa - sa grupom jugoslovenskih novinara. Tom prilikom izrazio je spremnost da u intervjuu za NIN iznese detalje o razlozima za svoje bekstvo u inostranstvo, gde se - kako je rekao - krije od Miloševićevih agenata koji prete njemu i njegovoj porodici... Pominjao je da su ga u Beogradu hapsili, podvrgavali torturi u zatvoru, drogirali... Spasao ga je, tvrdio je, jedan poznanik u policiji, koji mu je omogućio da izađe iz zatvora i u najkraćem mogućem roku napusti zemlju...
       Na pitanje - zašto se sada kad Milošević više nije na vlasti ne vrati kući? - odgovorio je da se i dalje plaši za svoju bezbednost i bezbednost članova svoje porodice. Jer, "mnogo toga zna, a još su tu oni koji bi hteli da ga zauvek ućutkaju..."
       Sticajem okolnosti, taj dogovoreni intervju nikad nije bio realizovan.
       Koliko će prvi srpski "svedok - insajder" na suđenju Slobodanu Miloševiću, dugo skrivan pod šifrom "K-3", zaista pomoći u otkrivanju i utvrđivanju istine o onome što se okrivljenom stavlja na teret, odlučiće sudije u Hagu.
       Ali, zato je već sada moguće sa sigurnošću reći da je i samo obelodanjivanje pojedinih elemenata Tanićeve pitoreskne biografije pred Haškim sudom obogatilo saznanje ovdašnje javnosti o prirodi i nekim specifičnim karakteristikama domaćeg političkog života. Tanić je, naime, godinama slovio za aktivistu i funkcionera različitih udruženja, političkih stranaka i nevladinih organizacija (UJDI-ja, Građanskog saveza Srbije, Nove demokratije, Foruma za etničke odnose ...), koje su se javno deklarisale kao pobornici liberalne demokratije i oponenti Miloševićeve diktature. Sada se, međutim, ispostavilo da je za sve to vreme održavao bliske saradničke veze sa Miloševićevom Službom državne bezbednosti, sa rukovodstvom JUL-a, a povrh toga i sa još nekoliko stranih obaveštajnih službi: britanskom, ruskom, italijanskom...
       Drugim rečima, u Hagu je sada - makar indirektno - potvrđena i davnašnja slutnja da je Milošević imao i svoje lične opozicionare, odnosno njemu bliske ljude u nekim opozicionim krugovima. S tim što su neki od tih Miloševićevih špijuna u opoziciji očito imali i druge, strane, gazde. Pa sad baš nije sasvim jasno ko je tu sve za koga radio, i ko je kome stvarno bio gazada... Nije li i to još jedan valjan argument u prilog zahtevu da se konačno otvore sve tajne policijske arhive, i konačno otkrije - ko je ko u Srbiji? Ko je ko u politici, u nevladinim i drugim organizacijama, u medijima? Zašto da čekamo da se i to na ovaj način otkriva u Hagu?
      
       STEVAN NIKŠIĆ