NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Triler u Hagu

Svedok Ratomir Tanić oslobađa NATO svake odgovornosti za rat protiv Jugoslavije tvrdnjom da je i taj rat, kao i svaki prethodni na prostoru bivše Jugoslavije, sam Milošević svesno i planski izazvao i niko osim njega ne snosi odgovornost

      Tužilaštvo Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju konačno je, na početku četvrtog meseca suđenja, posegnulo za svojim dugo najavljivanim tajnim oružjem protiv Slobodana Miloševića: takozvanim insajderima čiji je zadatak da iz prve ruke posvedoče o Miloševićevoj komandnoj odgovornosti za srpske zločine na Kosovu. Za prvog takvog svedoka Tužilaštvo je proglasilo Albanca Nika Peraja, oficira u Vojsci Jugoslavije koji je dezertirao posle dolaska trupa NATO-a na Kosovo, a drugi je Ratomir Tanić, nekadašnji potpredsednik Građanskog saveza Srbije i funkcioner Nove demokratije od 1994. do 1999. godine. Posebno Tanića Tužilaštvo doživljava kao gromovit adut: ovo je prvi svedok kome je po završetku ovog suđenja obećana "relokacija", što će reći da će uz materijalnu pomoć Tribunala posle procesa dobiti novi identitet i početi novi život negde gde ga niko neće dovoditi u vezu sa Slobodanom Miloševićem.
      
       Nade Tužilaštva
       Haška priča je, tako, počela da nalikuje holivudskom filmu, dok su sva dosadašnja poređenja išla na latinoameričke sapunice: tajanstveni svedok najavljivan pod šifrom K-3 pojavio se u sudnici uz posebne mere zaštite, sa "skremblovanim" likom na ekranu i biografijom iz američkog trilera. Osnivač ljute opozicione stranke, prešao je u stranku na vlasti u kojoj je predsednika savetovao o spoljnoj politici, a usput je izgleda sve to vreme radio za jednu domaću i sarađivao sa tri inostrane obaveštajne službe (sa engleskom od 1993. godine, a potom i sa ruskom i italijanskom). Kao funkcioner stranke koja je u međuvremenu prešla u opoziciju ("sve vreme sam radio u interesu svoje partije", rekao je za Novu demokratiju), za vreme ratnog stanja, navodno je vodio pregovore o sudbini zemlje po instrukciji Službe državne bezbednosti i uz saglasnost šefa države koga je inače video svega nekoliko puta u životu, i to na prijemima...
       Slobodan Milošević nije mirno primio najnoviji obrt u haškoj sudnici: besno je i povišenim tonom (glas mu se, i za vreme 15-minutne zatvorene sesije na kojoj se odlučivalo o merama zaštite za Tanića, čuo kroz neprobojno staklo koje deli javnu galeriju od sudnice) zahtevao da Tanić, "očigledno bolesna osoba ili prevarant", svedoči bez ikakve posebne zaštite identiteta. Podržao ga je prijatelj suda Mihail Vladimirof, ali je suce ponela tužiočeva tvrdnja (Džefri Najs) da Tanić ima pravo na tehničku izmenu lika, jer je "zajedno sa suprugom bio mučen, zbog čega je pobegao iz zemlje" i zato što je bio "bliski politički saradnik čoveka koji je ministar u Vladi Srbije".
       Tužilaštvo u ovog svedoka očigledno polaže ogromne nade: to se videlo ne samo po tužiočevom držanju u sudnici, već i po detaljima koji su prethodili Tanićevom pojavljivanju u Hagu. Glasovi o tajanstvenom "insajderu" počeli su kolati Hagom i još nekoliko evro-atlantskih prestonica najmanje pet dana ranije, a i glavna tužiteljica Karla del Ponte je u nezvaničnim razgovorima sa novinarima u Hagu za ovu nedelju najavljivala "veoma važnog insajdera".
       Agencija Rojters propratila je Tanićevu prvu pojavu u sudnici procenom da bi ovo mogao da bude "ključni svedok" za dokazivanje da je "Milošević ili naredio etničko čišćenje, ili je za nj znao ali ga nije sprečavao niti intervenisao". Mahom svi dosadašnji svedoci Tužilaštva bili su očevici zločina koji su se desili na terenu: Tanić je prvi svedok za koga Tužilaštvo gaji nadu da može izneti dokaze iz prve ruke da se situacija na terenu odvijala prema Miloševićevoj izričitoj zamisli i planu. O značaju koji mu se pridaje svedoči i činjenica da su se sudije, posebno Robinson i Kvon, više nego što je uobičajeno "mešale" u direktno ispitivanje svedoka.
      
       Doušnici i marionete
       Oba "insajdera" su ispunila očekivanja Tužilaštva kad je reč o optužbama koje su izneli protiv Miloševića. Nik Peraj je optužio Vojsku Jugoslavije da je "povela rat" protiv albanskog stanovništva na Kosovu, pa makar i neobjavljeni, a Ratomir Tanić je izneo verziju po kojoj se Milošević, smišljeno i hladnokrvno, umesto za mir odlučio za rat. Pocepao gotovo političko rešenje na koje su Albanci već bili pristali a velike sile se sa njim saglasile, i krenuo u izazivanje rata kako bi imao izgovor da sa Kosova otera najmanje pola miliona Albanaca i tako svede albansku populaciju ispod 10 procenata ukupnog stanovništva. (On sam je, kaže, pripadao reformskom krilu koalicione vlasti SPS-ND-JUL, a u to krilo je smestio Jovicu Stanišića i Zorana Mijatovića, Momčila Perišića i Aleksandra Dimitrijevića, Dušana Mihajlovića i Zorana Lilića, kao i Nebojšu Čovića.) Lično je bio prisutan kada je Vladimir Štambuk u jesen 1998. ambasadorima Britanije i Nemačke preneo da bi Beogradu odgovaralo "manje bombardovanje" NATO-a (Taniću je kasnije objasnio da bi to bio "odličan izgovor" za dovršenje etničkog čišćenja i progon srpske opozicije.) Po Taniću, postojao je jasan obrazac delovanja srpskih snaga na Kosovu pre bombardovanja: prvo bi se "dozvolio određen broj srpskih žrtava", a onda bi Srbi krenuli da uz teroriste masovno ubijaju i albanske civile.
       Miloševićeva strategija odbrane se do sada uglavnom svodila na rušenje verodostojnosti svedoka optužbe, kao i na unošenje sumnji u pobude zbog kojih svedoče, pa nema razloga za očekivanje da će sada drugačije postupati. Ratomir Tanić se čini savršenom metom njegove zajedljivosti i prezira, koje, u slučaju albanskih svedoka čije su porodice stradale, katkad mora da suzbija. Uz to mu Tanić pruža priliku da se baci blatom na srpsku opoziciju kojoj je bio prinuđen da preda vlast i koja je još jedna njegova omiljena meta. Ovo mu je šansa da u Hagu "marionete" (izraz kojim je do sada častio vlasti u Beogradu) do mile volje svrstava među doušnike i druge likove u njegovoj galeriji političkih nitkova. Već mu je stigla mala pomoć iz Beograda, gde se Nova demokratija prvog dana Tanićevog svedočenja distancirala od svog bivšeg funkcionera, prekomandujući ga iz spoljnopolitičkog savetnika Dušana Mihajlovića u "simpatizera" stranke i njegove obaveštajne aktivnosti proglasila njegovom "privatnom" aktivnošću.
       Problem je u tome što Miloševićeva strategija odbrane bolje uspeva na sudu javnog mnjenja u Srbiji nego u Hagu. Tako, suprotno utisku TV gledalaca u Srbiji, albanski svedoci koji nisu spremni da u haškoj sudnici javno priznaju da je OVK ubijala srpske policajce, ne postaju automatski lažovi u očima sudija. To ih samo po sebi ne diskredituje kao svedoke, ako su zvučali autentično i uverljivo u delu u kojem su govorili o onom što su videli i doživeli od srpskih snaga bezbednosti. Kada je Tanić u pitanju, među beogradskim novinarima u Hagu se posle saopštenja Nove demokratije razvila mala polemika o tome da li je i koliko odricanje ND od Tanića naškodilo njegovoj verodostojnosti kao svedoka.
      
       Proterivanje kao cilj
       Zašto bi saopštenje političke stranke, koja se Tanićevim pojavljivanjem u Hagu možda osetila u neprilici, automatski u očima Haga vredelo više od reči svedoka koji se izlaže riziku da bi saopštio svoju verziju događaja? Osim toga, u Beogradu je Ratomir Tanić možda ostavio reputaciju hohštaplera i mitomana koga je bio glas da voli unosne poslovne poduhvate, ali ostaje dužan poveriocima, no u haškoj sudnici on pred sudijama koje ne poznaju beogradsku scenu iznutra ostavlja utisak artikulisanog i inteligentnog čoveka koji znalački govori o jednom za njih veoma složenom trenutku naše novije istorije i razlaže ga na, njima razumljive, sastavne delove.
       Posebno se ne treba čuditi što je Tužilaštvo izgleda bezrezervno poverovalo ovom svedoku, koji se iz Beograda izgubio pod nejasnim okolnostima i koji tamo nije hteo da se vrati ni kada je njegov stranački kolega Dušan Mihajlović postao šef policije. Sve što on kaže savršeno se uklapa u optužnicu haškog Tužilaštva protiv Miloševića.
       Tanić oslobađa NATO svake odgovornosti za rat protiv Jugoslavije tvrdnjom da je i taj rat, kao i svaki prethodni na prostoru bivše Jugoslavije, sam Milošević svesno i planski izazvao i niko osim njega ne snosi odgovornost. (Tanić čak potvrđuje i postojanje čuvenog plana "potkovica", uz rezervu da je to "kolokvijalni" naziv za jedan stari plan JNA.) Prema Taniću, Miloševićeva prava namera nikad nije bila da likvidira OVK, već je borbu protiv OVK koristio kako bi ostvario svoj pravi cilj: da protera Albance. Time je Miloševića u suštini optužio za genocid na Kosovu, čime ga u kosovskom delu optužnice ne tereti ni Karla del Ponte.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu