“Za poslednjih deset godina, samo u Beogradu otvoreno je oko 100 zlatarskih radnji. Povratnici sa frontova, kriminalci iz inostranstva i drugi ljudi sumnjive prošlosti i kapitala, otvarali su zlatarske radnje kao pogodan način da operu i novac i biografije. Pravim zanatlijama država i te kako može da pomogne”, kaže Stevan Borisavljeveć, predsednik Udruženja zlatara Srbije

      Nisu ni svi mali privrednici, bilo da se bave zanatima, trgovinom, uslugama ili proizvodnjom, isti. Pre svega, nisu sva mala preduzeća otvorena da bi se zaista, pošteno i zakonito, bavila delatnošću za koju su formalno registrovana. Ima slučajeva kada su to samo “paravan-firme” za legalizaciju nelegalnih ili polulegalnih poslova, pa i za pranje novca. Zato nije dobro da sve one uživaju isti tretman, smatraju privrednici iz ove prve, legalne sfere. Pogotovu je u poslednjoj deceniji nastupio pravi haos u pojedinim sektorima koji su izgledali profitabilno. Možda su najočitiji primer zlatarske radnje. U poslednjih deset godina samo u Beogradu otvoreno je oko 100 novih zlatarskih radnji. “Na svu sreću, takve kvazizlatarske radnje polako propadaju i zatvaraju se. Razlog je to što ljudi koji su ih otvarali ne znaju zanat i ne mogu da izdrže na tržištu”, kaže Stevan Borisavljević, predsednik Udruženja zlatara Srbije.
       U vreme ratova, kad se sa frontova donosilo opljačkano zlato, ovo je za mnoge od njih bio način da ga “operu” i legalizuju. Bilo je i onih koji su “operisali” po inostranstvu. Ambijent je bio idealan, pošto je svaka opština po svom nahođenju izdavala dozvole za otvaranje zlatarskih radnji. Sa tom dozvolom odlazili su u Zavod za kontrolu mera i plemenitih metala i tamo dobijali imeni žig. Njime su mogli da garantuju kvalitet zlata, što je vrlo često zloupotrebljavano. To je devalviralo celu profesiju. Doskoro su postojale zlatarske radnje i na buvljaku, ima ih i po stanovima. “Stari majstori sigurno se u grobu prevrću”, kaže Borisavljević.
       Sada postoje nagoveštaji da će se, ipak, nešto promeniti - delegacija Privredne komore iz Kelna, gornja Vestfalija, bila je u Beogradu na edukativnom kursu za zlatare, obućare i pekare, koji su odabrani posle sprovedenih anketa. Oni ne daju novac, već prenose svoja znanja i iskustva. Cilj je da se ponovo uvedu standardi za sticanje majstorskog zvanja. Nemci imaju dve mogućnosti za otvaranje zlatarske radnje, na primer - jedna je da sam majstor otvori radnju, a druga da vlasnik kao poslovođu radnje zaposli profesionalnog zlatara, koji će da vodi posao. Pravi zlatari zanatlije očekuju da se donese zakon o učenju zanata, kojim bi se uspostavila stroga pravila, kako ne bi mogli ljudi sumnjivih biografija i kapitala u ovoj oblasti da peru i jedno i drugo. Svuda u svetu banke pomažu prave zanatlije da krenu i započnu posao. “Kod nas, koliko znam, takav kredit još niko nije dobio. Oni su i inače još nepovoljni, jer se kapital uložen u ovaj posao sporo vraća, godišnje obaveze (sa akcizama) na zlatu su sada 48 odsto i kad se tome dodaju kamate na kredite i ostali troškovi, ne možemo da dobijemo ništa osim infarkta”, kaže Borisavljević.
       Još jedan problem trebalo bi uskoro da bude rešen - u razgovoru koji je delegacija Udruženja zlatara Srbije imala sa zamenikom ministra finansija u Vladi Srbije Dejanom Popovićem, rečeno im je da su pripremljene izmene Zakona o akcizama, kojima se predviđa ukidanje akcize na luksuzne proizvode. Do kraja juna ovaj predlog Zakona trebalo bi da se nađe pred poslanicima Skupštine Srbije.
       Usvajanjem ovog predloga bi se, kaže Borisavljević, prekinula sadašnja apsurdna situacija koja je nastala kad je uvedeno da se akciza plaća na celokupne zalihe zlata, a ne samo na one koje su izložene prodaji. Crna Gora je to već ukinula, a od Ministarstva finansija dobili su obećanje da će naše propise uskladiti sa evropskim, gde ne postoji akciza na zlatni nakit. Ako se to ne bi uradilo, zlatarske radnje bi morale da plate od pet do 25 000 evra na ime akciza, što bi mnoge od njih odvelo u propast. “Čovek sada mora svoju kreativnu energiju da troši na to kako da izigrava lopova i sakriva zlato, a one koji su tone zlata iz zemlje izneli, niko ništa ne pita. Naši zlatari nikad nisu mogli slobodno kod Narodne banke da kupe zlato za preradu. S druge strane, Italija, recimo, izveze godišnje oko 300 tona zlatnog nakita, a nema nijedan rudnik zlata”, kaže Stevan Borisavljević.