“Od države ne tražimo ništa drugo nego da nam stvori ambijent u kojem možemo da radimo, da se razvijamo i da napredujemo. Razmišljamo o stranim strateškim partnerima, ali ne možemo da ih dovedemo, jer još nismo u stanju da im bilo šta garantujemo”, kaže Sava Petrović, član Preduzetničkog saveta koji je osnovala Vlada Srbije

      Kad su jednog od tvoraca poznatog japanskog čuda pitali kako su uspeli da naprave tako jaku industriju, on je rekao da oni nikad nisu gradili industriju, već su samo proširivali zanatstvo. Ovako svoj stav o značaju zanatskog sektora u srpskoj ekonomiji opisuje Sava Petrović, dugogodišnji zanatlija i predsednik Asocijacije privatnih privrednika i preduzetnika, a sada potpredsednik Privredne komore Beograda i član Preduzetničkog saveta, koji je osnovala Vlada Srbije.
       “Bitno se od 5. oktobra nije promenilo ništa”, kaže Petrović. “Mi još očekujemo sistemsko rešenje za poslovanje. Pre svega, mislim na zakon o poslovanju, da ga tako nazovemo. Za sada, imamo jednu neodređenu i praktično nesistematizovanu zakonsku regulativu. Bojim se da se opet ne ponove greške iz prošlosti. Umesto da se, kako nam je premijer Zoran Đinđić na početku svog mandata obećao u Privrednoj komori Srbije, održava takoreći svakodnevna komunikacija između privrednika i vlade, za sada ne vidimo neka konkretna rešenja.”
       Govorimo o kreditima, kaže Petrović, a nismo pozicionirali ni zanatsku radnju, ni privatnog preduzetnika, niti poljoprivrednika koji je praktično privredni subjekat. Imamo samo delimično pozicionirana mala i srednja preduzeća. Na primer, zanatlije ili privatni preduzetnici garantuju u poreskoj regulativi celokupnom svojom imovinom za ono što učine. Poljoprivrednici isto, dok mala i srednja preduzeća garantuju isključivo osnivačkim ulogom, što je sasvim neprimereno.
       “Nama zapravo treba garantni fond - kad pričamo s vladom, uvek se govori o nedostatku novca. Hajde da to postavimo drugačije, da vidimo šta možemo da uradimo bez para. Trebalo bi da se postojeći Penziono-invalidski fond samostalnih delatnosti Srbije poveća, možda u formi članarine, da bi se formirao garantni fond za kredite za privatnike. I poreska politika potpuno je neprimerena bilo kakvom privrednom ambijentu. Mi znamo da to ne može da se promeni preko noći, ali ako se bavite proizvodnjom, trgovinom ili uslugama, a niste preduzeće, ne možete da planirate svoje rashode. Evo kako: sada je već maj, a mi nismo dobili konačna poreska rešenja za prošlu, niti akontaciona rešenja za ovu godinu. Dobićemo ta poreska rešenja u julu ili avgustu. Voleo bih da mi ministarstvo finansija objasni kako sad ja to da plaćam i da knjižim”, kaže Petrović.
       Druga nelogičnost u vezi sa zanatskim radnjama i poljoprivrednicima jeste što se plaća paušalni porez, bez obzira imate li posla ili nemate. Kad imate posla, onda vam on nije bitna stavka, ali kad nemate, onda vas on maksimalno iscrpljuje. Čak i u Ustavu piše da se porez plaća prema ekonomskoj snazi poreskog obveznika, a to ovde nije slučaj. Ako privrednik ne zna unapred koliki će mu biti rashodi, nego se oni uklapaju prema potrebama države, onda je on definitivno u neprilici, jer ne može da se postavi tržišno i da da neku relativno nisku cenu, nego će morati da je predimenzioniše. Kad to uradi, nije tržišno konkurentan. Ako pak snizi cenu, pa mu naknadno stigne poresko rešenje, kako će od svojih mušterija ili dobavljača da traži doplatu?
       Dalje, porez na dodatu vrednost NjAT stalno se odlaže, sad figurira rok do juna iduće godine, međutim, ništa nije učinjeno da se ljudi obuče i spremni dočekaju promenu. Imamo Ministarstvo za privredu i privatizaciju, koje se uopšte ne bavi privredom, već samo privatizacijom, kaže Petrović. “Imamo pri Vladi Srbije i Preduzetnički savet, u kome sedi nas 14 privatnih privrednika iz cele Srbije, ali se uopšte ne uvažavaju primedbe koje mi dajemo. To se pretvorilo u neku vrstu debatnog kluba, pošto vlada nije zacrtala u kojoj meri mora da posluša Savet. Imamo samo obećanja, ali nemamo rezultate. Stalno se nešto odlaže.”
       Kad je reč o kreditima - da bi ih dobile, zanatlije moraju da daju nekretninu u hipoteku , a zna se da je veliki deo poslovnog prostora u zakupu. Ko ima keš, njemu ne treba kredit. “Ako i podnesemo dobar biznis-plan i nekako dobijemo kredit, postavlja se pitanje kako ćemo da budemo uspešni i konkurentni, s ovako nesavršenom poreskom politikom, o kojoj sam govorio. Ne možemo da se žalimo na porez na promet i porez na usluge, ali možemo na korporacijski porez - on je taj koji nas izbacuje u sivu zonu. Kad ne možemo da radimo kako treba, onda smo jednom nogom u zvaničnoj, a drugom u sivoj ekonomiji. Poreska politika nas prosto, prisiljava da utajimo porez, jer drugačije ne možemo da poslujemo. Jedini izuzetak su oni koji imaju neki ogroman promet. Većina ga nema, pošto je srednji sloj, od koga se živi, osiromašio. Mi od države ne tražimo ništa drugo, osim da nam stvori uslove da se razvijamo.”
       Sava Petrović kao dobar primer navodi Izrael. Kad je milion njihovih sunarodnika trebalo da se vrati iz Sovjetskog Saveza u matičnu državu, napravljen je informacioni sistem za njihovo prihvatanje, davanje saveta i pomoć svake vrste. To bi kod nas trebalo da radi Agencija za mala i srednja preduzeća. Samo treba da vidimo kako su to Izraelci savršeno izveli. Za to nije potreban novac. Ako zanemarimo pomoć međunarodnih finansijskih institucija, mogli bi čak i sami privrednici da odvajaju neki vid članarine, koja bi išla na poseban račun, pod nadzorom vlade. “Mi sve vreme”, kaže, “plaćamo strahovite dažbine, a ništa ne dajemo za sebe”.
       Lako se, smatra on, može dogoditi da u Srbiju stignu strane firme (koje bi i trebalo da se pojave, jer bez njih nema razvoja) ali će one brzo uništiti domaće privrednike, kojima nije pružena šansa.
       Sava Petrović navodi i primer koji, kako smatra, u očima privatnih privrednika državi nanosi veliku moralnu štetu: neko je prvo dozvolio izgradnju objekata na Zemunskom keju, a onda su, preko političkih prepucavanja suprotstavljenih partija, stradali oni koji su uložili novac. Kao da to nije moglo da se uradi daleko finije, elegantnije, pa da se kaže - moći ćete da radite još toliko vremena, ali ćete morati to da platite. A ne da se ljudima, kojima je prvo dozvoljeno da ulože silan novac, sada bagerima ruše objekti, a nije im dato bilo kakvo zakonsko rešenje da bar neki od njih dobiju regularne dozvole. Mogao im se bar ostaviti razuman rok da se snađu i da im opštine u tome pomognu, da ponude alternativne lokacije. Što je najgore, niko iz te partije (SRS), koja je te dozvole izdavala, nije otišao u zatvor. Na kraju ispašta samo onaj građanin koji je želeo da bude samostalan, “kome treba da podignemo spomenik, jer je ušao u poslovnu filozofiju privatnog preduzetnika”. On se bar nešto trudio, nešto je pokušao, uložio novac i na kraju prošao gore od onoga koji je sedeo i čekao da mu država reši problem egzistencije.
       “Tvrdim da veliki broj privatnih privrednika ima u glavi strateškog partnera iz inostranstva, koga ne može još da dovede, jer nije u stanju da mu bilo šta garantuje”, kaže Petrović. Kako podstaći građanina da odvoji tri ili pet hiljada evra (koje je možda dobio i od otpremnine u propalom preduzeću) i uloži ih u privatni biznis? “Samo s kvalitetnim ambijentom u kojem ćete mu stvoriti mogućnost da radi, da se razvija, da ima tržište. To je posao koji velikim delom treba da radi Agencija za razvoj malih i srednjih preduzeća, privredne komore, asocijacije privrednika. Ne tražimo mi ništa protivzakonito”, kaže Sava Petrović.