Moram, nažalost, da kažem da sam lakše mogao da dobijem kredit pre tri godine nego sada, uprkos tome što sam važio za “neprijatelja države” pošto se moje preduzeće među prvima našlo na takozvanoj beloj listi Evropske unije

      Radovan Lazarević, vlasnik je srednjeg privatnog poljoprivrednog preduzeća “Šole”, koje se bavi proizvodnjom i preradom voća. Preduzeće postoji deset godina, u Požegi ima oko 15 hektara zasada, i jednu od dve najveće privatne hladnjače u zemlji. Po standardima kupaca, nemačkih firmi A&B Fructhandels i “Hosana” iz Amerbuha to je hladnjača sa najvišim standardom u Istočnoj Evropi. Celokupna proizvodnja svake godine proda se unapred, već je ugovorena do juna 2003. godine. Kupci su za to platili avanse.
       Preduzeće “Šole” ima oko dvadeset stalno zaposlenih i 150 zaposlenih koji nisu u stalnom radnom odnosu, ali vlasnik koristi pogodnost da može da ih angažuje preko omladinske zadruge, jer mu je tako jeftinije.” Moja namera je da zaposlim još 50 ljudi za stalno, ali čekam da mi Fond za razvoj odobri kredit od 20 hiljada evra na pet godina za svakog novozaposlenog, kao što je premijer Zoran Đinđić obećao u Užicu na tribini, pred stotinu privrednika. Podneo sam u februaru ove godine zahtev Fondu pod brojem 93 za zapošljavanje 52 čoveka. To je 1,04 milion evra. Bio sam vrlo skroman, tražio sam četvrtinu od tog iznosa. Sad su moje radnice u Požegi ljute, ali moraju da se obrate premijeru - kad dobijem novac, ja ću ih zaposliti”, kaže Lazarević.
       Investicija u preduzeće, kaže Lazarević, bila je ogromna - u izgradnju hladnjače, podizanje zasada i plantaže. Reč je čistoj poljoprivrednoj proizvodnji. Preduzeće je 1999. godine imalo u vlasništvu malu hladnjaču, pet puta manju nego sada i odlučilo je da je proširi. “Obratili smo se jugoslovenskim bankama za kredite za proširenje kapaciteta. Uprkos tome što je preduzeće te godine među prvima stavljeno na takozvanu belu listu Evropske unije, zbog čega nas je tadašnji režim proglasio neprijateljima države, deset puta smo lakše dobili kredite nego danas. To je, nažalost, činjenica koju mogu potvrditi i druge moje kolege.
       Imali smo tada silne probleme, inspekcije, kazne, moj brat i ja čak smo i privođeni. Međutim, tada smo od Jugobanke Užice (koju je guverner Mlađan Dinkić 2001. pripojio Jubanci) tražili kredit za kupovinu opreme. Oni su nam za tu opremu odobrili kredit s tim što se prećutno podrazumevalo da će biti na više godina, pošto tada NBJ po zakonu nije dozvoljavala dugoročne kredite, jer nije bilo dugoročnih izvora”, kaže Lazarević.
       Uprkos tome, banke su, boreći se za komitente, davale dugoročne kredite, s tim što su ih formalno zanavljale svaka tri meseca. Lazarević je usred bombardovanja napravio hladnjaču, u koju je investirao četiri miliona maraka. Od firme Uniglobal (odnosno Univerzal banke) dobio je dodatni kredit za potpuni završetak hladnjače. Obratio se i tadašnjem republičkom Fondu za razvoj, koji mu je isto odobrio (bez obzira na tada negativne političke reference) oko 70000 maraka kredita za podizanje zasada. Ni oni nisu smeli da daju dugogodišnje kredite, pa su ih tromesečno zanavljali. Kad je došao 5. oktobar, kaže Lazarević, prvo što se desilo, Fond za razvoj je pustio akceptne naloge svima, jer je tadašnji direktor Tomica Raičević želeo da sačuva svoju stolicu. “To je bio prvi udar na moje preduzeće. Drugi udar nastupio je početkom 2001. godine, kad su Jugobanka Užice i Univerzal banka počele da me obaveštavaju kako imaju problema s Narodnom bankom, jer im nikakve dosadašnje plasmane, posebno u poljoprivredi, ne priznaje i ne dozvoljava da ih preknjiže kao dugoročne, nego kaže - naplatite. I tako su banke počele s pretnjama da će mi prodati hladnjaču. Morao sam da se obraćam drugim bankama da mi odobre kredite za vraćanje postojećih, kako bih nastavio da radim.”
       Priča o ove dve banke završila se tako što je Univerzal banka u novembru prošle godine blokirala preduzeće i držala ga u blokadi 56 dana, tako da je zamalo otišlo u stečaj, dok nisu pristali da naprave neki polureprogram. “Sad vraćam kredit uz pomoć Nemaca. Uz pomoć moje države ne mogu ništa da vratim”, kaže Radovan Lazarević. Sa Jugobankom ni do danas nije napravljen nikakav reprogram.
       “Sad sam potpuno razočaran ovom situacijom sa bankama. Bio sam i u Cepter banci, gde su mi rekli da nisu zainteresovani, jer mogu da plasiraju novac sa kamatom po dva odsto mesečno i da ih ne zanimaju višegodišnja ulaganja u poljoprivredu. Obratio sam se i Komercijalnoj banci - i oni su nas odbili mada smo tražili kredit, ne kao dodatno zaduženje, nego da bismo vraćali postojeće kredite. Prema našim informacijama, u Komercijalnoj banci krediti se dobijaju po raznim kriterijumima, ali su daleko od toga da se daju za razvoj malih i srednjih preduzeća. Bili smo na sastanku i u Rajfajzen banci, koja je čula da smo veliki izvoznici, pa nas je sama pozvala. Podneli smo pet stotina strana dokumentacije, ali su nam otvoreno rekli da ne mogu da učestvuju u kreditiranju dok se ne izglasa zakon o hipotekama. Bio sam i u HVB banci, desilo se isto. Ova banka napravila je i veliku grešku - tražila je da dovedem moje kupce Nemce. Oni su došli, bili smo na sastanku sa rukovodstvom banke, ali je i njima rečeno da banka ne može ništa da radi bez zakona o hipoteci”, kaže Lazarević.
       Objektivno, priznaje vlasnik preduzeća “Šole”, ovaj zakon jeste velika kočnica, ali čak i ono što može, daje se po prijateljskoj liniji i to je tako u svim bankama. Kad je reč o kreditima međunarodnih fondova, situacija je ovakva: od novca koji su, recimo, Eksim i Novosadska banka dobile od Evropske banke za obnovu i razvoj, odobravaju se krediti do 100 000 evra.”Oni nisu dovoljni čak ni za mala preduzeća. Toliko košta jedna ili dve mašine. To su krediti možda za radnje. I još se traže takva obezbeđenja, da ljudi na kraju odustanu. U ovom trenutku, ne postoji banka kojoj bi moje srednje preduzeće, sa referencama koje sam nabrojao, moglo da se obrati i dobije kredit. Takvi su se krediti, nažalost, pre tri godine davali lakše nego danas. Šanse da se dobije kredit su jedan odsto”, kaže Lazarević.
       Šta je izlaz? “Izlaz je da stranac sačeka da ja padnem u totalnu muku i da moje preduzeće kupi budzašto. Sad su na tenderu bile dve hladnjače i nije bilo interesovanja. Domaće firme neće da ih kupuju. Moji partneri iz Nemačke kupili bi dve ili tri hladnjače, ako bih ja ušao u posao, ali ja nisam zainteresovan, jer ne mogu ni svoju da spasem. Ako mene pitate kako da novoosnovano preduzeće dobije kredit, odgovor je - nikako. Ne može ni imovinom da garantuje, što je problem sa hipotekom. Kad je reč o preduzećima koja već postoje, imam i primere mojih prijatelja koji su prošli kao ja.”
       Kakva je situacija u Fondu za razvoj, koji daje kredite - kome on odobrava novac? Lazarević kaže da su kriterijumi vrlo “šareni”. Na nekim mestima opravdano su dati, na mnogima nisu, pitanje je da li se i tu umešala politika, ili možda ipak nije.
       Mi njima nismo interesantni jer smo investiciju u hladnjaču završili i plantaže podigli, pa oni ne znaju kako da nam odobre sredstva. Nama kredit treba da pojeftinimo postojeće, a ne da se dodatno zadužimo.
      
       RADOVAN LAZAREVIĆ,
       vlasnik srednjeg preduzeća “Šole”