Mala preduzeća imaju značajan uticaj na ukupan rast privrede samo ako njihov udeo u stvaranju društvenog proizvoda i zaposlenosti prelazi granicu od 40 procenata

      U 1999. godini udeo privatnog sektora u Zajednici nezavisnih država (ZND) - bivšim republikama Sovjetskog Saveza veoma je varirao od zemlje do zemlje. U Belorusiji, koja se odlučila da zadrži veliki broj državnih preduzeća i administrativno vođenu ekonomiju, udeo privatnog sektora bio je 20 procenata. U Kazahstanu i Ukrajini je taj udeo 55 procenata, u Jermeniji, Gruziji i Kirgijskoj Republici 60 odsto, a u Rusiji 70 procenata.
       U zemljama centralne i istočne Evrope - Makedonija i Slovenija imale su udeo privatnog sektora od 55 procenata, Bugarska i Rumunija 60 odsto, Letonija i Poljska 65 odsto, a Češka i Mađarska 80 procenata.
       Ako se kao merilo uzmu samo mala preduzeća (do 50 zaposlenih), za čije formiranje je neophodna povoljna poslovna klima, zemlje se mogu podeliti u dve grupe prema tome koliko su ta nova preduzeća doprinosila u stvaranju društvenog proizvoda (GDP): u 1998. godini u Češkoj, Mađarskoj i Litvaniji ona su učestvovala sa 55 do 65 odsto u stvaranju GDP, dok je u Rusiji, Belorusiji, Ukrajini i Kazahstanu njihov doprinos bio minornih 10 do 20 procenata.
       Koliko će mala preduzeća biti motor razvoja jedne zemlje, bilo po osnovu stvaranja društvenog proizvoda ili kreiranja novih radnih mesta, u velikoj meri zavisi od ukupnih rezultata u reformama. U ZND i jugoistočnoj Evropi, u zemljama koje beleže veoma niske stope rasta, a društveni proizvod po stanovniku je znatno ispod onog pre ulaska u tranziciju, u malim preduzećima je zaposleno svega 20 odsto radne snage. Suprotno tome, udeo malih preduzeća u stvaranju društvenog proizvoda i zapošljavanju je znatno iznad 50 odsto u centralnoj i jugoistočnoj Evropi i baltičkim zemljama (CSB).
       Te zemlje karakteriše stabilan i visok rast društvenog proizvoda koji se ili približava ili je prešao nivo iz perioda pre tranzicije.
       U studiji Svetske banke kao najvažnija postavljaju se tri pitanja. Da li je produktivnost rada u zemljama u tranziciji veća u malim preduzećima nego u velikim preduzećima? Odgovor je potvrdan, bez obzira na to da li je reč o zemljama koje su u tranziciji manje uspešne, kao Ukrajina, na primer, ili su lideri u tranziciji, kao što je to slučaj sa Mađarskom.
       Drugo pitanje koje se postavlja je da li je produktivnost rada merena prema udelu u stvaranju GDP po zaposlenom, veća u zemljama u kojima je sektor malih preduzeća dominantan? Dosadašnje iskustvo pokazuje da mala preduzeća imaju značajan uticaj na ukupan rast privrede samo ako njihov udeo u stvaranju GDP i zaposlenosti prelazi granicu od 40 procenata. “Mora da postoji kritični nivo reformi, ispod kojeg privreda ne reaguje na mere ekonomske politike”, konstatuje se u izveštaju. Primeri bivših sovjetskih republika koje imaju veoma nizak rast društvenog proizvoda pokazuju da je odnos između udela starih i novih preduzeća veoma važan za ukupan rezultat uspeha u reformama.
       Treće pitanje je da li razlika u produktivnosti radnika u malim i velikim preduzećima predstavlja izvor rasta u privredi? Odgovor je potvrdan, jer veća produktivnost po radniku podrazumeva i manje troškove po jedinici proizvoda. Ipak, jaz između produktivnosti i efikasnosti malih i velikih preduzeća vremenom se sužava ili zbog toga što tokom tranzicije velika preduzeća bivaju likvidirana, ili se produktivnost rada u njima posle uspešno izvedenog restrukturiranja povećava.
       Ako u jednoj zemlji postoji minoran broj malih uspešnih preduzeća ona ne mogu bitnije uticati na ishod reformi. Ako su rezultati u tranziciji loši, ta mala uspešna preduzeća moći će samo da posluže kao “prihvatni centri” za deo viška zaposlenih u velikim preduzećima. Ako je, međutim, ukupna investiciona klima povoljna za otvaranje malih preduzeća, onda će ona značajno povećati svoju ulogu u zapošljavanju i privući najbolje kadrove u privredi.
       Kao što je već rečeno, udeo malih preduzeća mora da pređe magičnu granicu od 40 procenata i po učešću u zapošljavanju i ostvarivanju GDP, da bi mogao da odigra značajnu ulogu u ukupnom rastu ekonomije. Rusija je primer zemlje u kojoj mala preduzeća nisu mogla da odigraju značajniju ulogu u oporavku zemlje. Udeo malih preduzeća u ostvarivanju GDP povećao se sa deset na 23 odsto od 1991. do 1998. godine, što je delimično i rezultat stalnog opadanja GDP. Ali, broj zaposlenih u tim preduzećima ostao je na niskom, gotovo nepromenjenom nivou. Nedostatak podsticaja za razvoj malih preduzeća doveo je do toga da veliki broj zaposlenih i dalje ostaje na radnim mestima u nerestrukturiranim državnim ili privatnim preduzećima.
       U zemljama u kojima je zabeležen porast zaposlenosti primećene su slične tendencije: stvaranju novih preduzeća prethodio je oštar i brz pad zaposlenosti u ekonomiji. Ubrzano nestajanje starih preduzeća predstavlja jednu od pretpostavki, ali ne i dovoljan uslov za rast novih preduzeća. Zemlje koje su se brže suočile sa špicem tranzicione recesije, beležile su snažniji rast novih preduzeća. Tamo gde se održivi rast povratio, mala preduzeća dostigla su kritičnu masu. U onim zemljama gde nije bilo privrednog oporavka, ljudi su ostali u starim neefikasnim preduzećima gde za njih nije bilo posla, kao što je to bio slučaj u mnogim zemljama ZND i jugoistočne Evrope. U takvim zemljama zaposlenost je opadala sporije od opadanja GDP.
       U izveštaju se konstatuje da je disciplinovanje starog, uglavnom državnog sektora, kroz mere čvrstog budžetskog ograničenja, komplementaran proces sa stvaranjem novih preduzeća. Iskustvo pokazuje da u najvećem broju slučajeva stara struktura privrede nije uspevala da preživi reforme, čak ni kada su mere prema tom delu privrede bile blaže, a broj novih preduzeća neznatno porastao. U takvim slučajevima, pre svega u zemljama ZND, poljoprivreda i niskoprofitabilni sektor usluga poslužio je samo kao sunđer koji je apsorbovao onaj broj zaposlenih koji je bio prinuđen da napusti stara nereformisana preduzeća.