|
Problema će biti dok ne prestanemo da tražimo idealnog, jednog genija koji će nas izvesti iz krize i umesto toga stvorimo klimu da ima mnogo različitih ljudi koji će na različite načine doprinositi razvoju zemlje i društva
Boni Laslo, inženjer iz Subotice, počeo je 1990. godine kao serviser električnih uređaja, direktor, vlasnik i jedini zaposleni u preduzeću čiji je poslovni prostor bila jedna garaža. Prošle godine, posle deset godina uspešnog poslovanja, i dalje je bio vlasnik po broju radnika malog preduzeća sa 40 zaposlenih, i godišnjim obrtom od dva miliona maraka koji bi ga po ekonomskoj snazi mogli svrstati u rang srednjih preduzeća.
Laslo je deo najvećeg preduzetničkog buma iz ranih 90-ih godina i reforme bivšeg premijera bivše Jugoslavije Ante Markovića.
Posle vrtoglavog uspona privatne inicijative od 1990. do 1993. godine kada je osnovano 214 000 mikro i malih firmi, u prvom polugodištu 2001. osnovano je svega 38 preduzeća, kaže Aleksandar Denda, direktor Balkan Investment & Development Compandž (BID) i u vreme Markovića, prvi direktor državne Agencije za mala i srednja preduzeća.
Od 1994. godine od 50 000 malih preduzeća, 980 je uspelo da pređe u kategoriju srednjih, a od tih 980 samo je 197 uspelo da postane veliko preduzeće jer je rast i razvoj malih i srednjih preduzeća bio onemogućen monopolima. Denda je uz pomoć stranih konsultanata i eksperata iz G17 Instituta, i uz finansijsku podršku SEED programa za edukaciju Svetske banke, napravio jednu od nekoliko mogućih strategija razvoja malih i srednjih preduzeća u Srbiji koju bi do kraja maja trebalo da razmotri Vlada Srbije i odluči se za svoj koncept.
U srpskom Ministarstvu za privatizaciju nedavno je imenovan novi pomoćnik ministra za mala i srednja preduzeća, profesor Blagoje Paunović. Izmene Zakona o preduzetništvu koje su već u skupštinskoj proceduri i prateće izmene u Zakonu o preduzećima samo su neke od kockica u još neizgrađenom institucionalnom mozaiku koji bi trebalo da pomogne da se sadašnji rok za osnivanje i prikupljanje dozvola za početak rada preduzeća smanji sa dve godine koliko po studiji G17 Instituta sada najčešće traje i da postane znatno jeftiniji.
Prema taksativno nabrojanim izdacima za osnivanje preduzeća, u studiji “Koliko košta da imate biznis u Srbiji”, eksperti G17 Instituta ukrstili su troškove dva metoda, jednog koji podrazumeva legalni hod po mukama i zvanične cene različitih dozvola za otvaranje preduzeća, i rezultate ankete među preduzećima koja su tu proceduru prošla, usput se dovijajući i koristeći mito.
Oba puta su znatno skuplja od pet do šest hiljada nemačkih maraka otpremnine kojom raspolaže većina ljudi koji su danas u Srbiji ostali bez posla. Njih će, prema zvaničnoj prognozi Vlade Srbije, ove godine biti 65 000, a po procenama
eksperata duplo više.
“Spas je u malim i srednjim preduzećima”, to je jedna od formula koju danas ponavljaju i Vlada Srbije, i privredne komore i međunarodne organizacije uključene u praćenje i podršku reformama.
Studija Svetske banke o decenijskom reformskom iskustvu zemalja centralne i istočne Evrope pokazuje da su negde mala i srednja preduzeća bila spasonosna formula koja je rešavala i višak radne snage, i nasleđenu tromu strukturu privrede i regionalnu nerazvijenost. Ona su odigrala i jedan od najvažnijih društvenih zadataka - uticala su na obnavljanje srednjeg sloja društva koji je preduslov političke i ekonomske stabilnosti.
U drugim, neuspešnim slučajevima tranzicije, takva preduzeća su, čak i kad su pojedinačno bila uspešna, ostala na margini.
Šta je srpsko preduzetničko nasleđe? Iz vremena kada je bilo znatno lakše i jeftinije osnovati preduzeće, u Srbiji je prema zvaničnim statističkim podacima registrovano 200 000 mikro-preduzeća koja imaju do deset zaposlenih. Od tog broja tek petina zaista radi, upozorila je nedavno dr Nataša Cvetković, direktor Centra za investicije i finansijski konsalting Instituta ekonomskih nauka. Struktura sada registrovanih firmi ne odgovara onome što bi danas želela Vlada Srbije. Reč je, uglavnom, o trgovini (65 odsto), uslužnim delatnostima (17 procenata) i veoma malom broju proizvodnih preduzeća.
Srbija je, kaže dr Cvetković, pokrenula pravu promotivnu kampanju, pa i više od toga, popularizujući privredne aktivnosti malih preduzeća sa do 50 zaposlenih i srednjih preduzeća (do 250 radnika) a prema statistici, ali i onome što se svakodnevno dešava pred našim očima, “postoji velika bojazan da je reč o velikoj zabludi u pogledu objektivnih mogućnosti naših malih i srednjih preduzeća”.
“Zašto gospođa Cvetković ne dođe da nam pomogne? Najlakše je kritikovati, a nije baš tako lako raditi na stvaranju novih firmi”, kaže Nenad Penezić, direktor srpske Agencije za mala i srednja preduzeća koji je u poslednjih deset meseci optrčao Srbiju uzduž i popreko i upoznao hiljade ljudi koji su mislili da možda imaju dobru preduzetničku ideju, ali ne i novac, ili već imaju svoje kako-tako uspešno preduzeće, a sada bi hteli da krenu korak dalje.
Za sada je, kako procenjuje dr Cvetković, još mnogo priče, a premalo pravog posla.
Vlada je učinila prve inicijalne korake, a Republički fond za razvoj je ove godine za podsticanje privredne aktivnosti planirao sedam milijardi dinara, od čega je za mala i srednja preduzeća namenjeno 2,7 milijarde dinara.
Reklo bi se, na prvi pogled, da institucionalna i društvena podrška ne nedostaju. Dr Cvetković tvrdi da ne postoji valjana sprega između Fonda, Agencije i banaka s jedne, i zainteresovanih preduzetnika, s druge strane. I dalje su ti ljudi u najvećoj meri prepušteni sami sebi i nekakvom svom poslovnom “instinktu”. Ne postoji mesto na kome bi se o svemu informisali - od ideje gde bi mogli da ulažu svoj novac, preko “biznis-plana” i kreditnog zahteva, do registracije firme i otpočinjanja konkretnog posla, smatra ona. Ono što po mišljenju dr Cvetković dodatno obeshrabruje, jeste saznanje da su u najvećem procentu vlasnici mikro i malih firmi ljudi sa srednjom stručnom spremom ili bez ikakve kvalifikacije.
Agencija za mala i srednja preduzeća najavljuje da će bar deo tih organizacionih problema biti rešen. Do juna bi trebalo da počnu da rade regionalne kancelarije u Nišu, Kragujevcu, Zrenjaninu i Zaječaru, a do kraja godine trebalo bi da ih ima 12. I privredne komore koje imaju raširenu regionalnu strukturu nameravaju da se uključe u ovaj posao, a Privredna komora Srbije (PKS) ima nameru da u Beogradu osnuje i poseban centar za obrazovanje preduzetnika.
Komore su za sada jedine institucije koje već godinama imaju svoje odbore za preduzetništvo i dobre baze podataka o preduzećima u tom sektoru.
Prema podacima PKS-a, po efikasnosti, mala i srednja preduzeća u ostvarivanju društvenog proizvoda (GDP) u Srbiji već učestvuju sa 30 procenata, a u dobiti sa gotovo 50 procenata. “Oko 200 000 privatnih radnji nije obuhvaćeno ovim statističkim podacima, jer one ne podnose godišnje obračune, već samo poreski bilans”, kaže Raja Spasojević, sekretar Odbora za mala i srednja preduzeća u Privrednoj komori Srbije, koji više od 20 godina prati ovaj sektor. “Da su i radnje statistički obuhvaćene, udeo privatnog sektora u ostvarivanju društvenog proizvoda bio bi još veći”, kaže Spasojević.
Kada bi samo brojevi bili važni, Srbija bi već bila blizu odlučujuće koncentracije malih i srednjih preduzeća (MSP), koja po iskustvu Svetske banke ima odlučujući značaj za dalji razvoj zemlje. U zemljama centralne i istočne Evrope takva preduzeća počela su da igraju značajnu ulogu tek kad su u formiranju društvenog proizvoda i zaposlenosti učestvovala sa preko 40 procenata.
Prema zvaničnim podacima Zavoda za obračun i plaćanja za 1999. godinu, u privredi je bilo zaposleno 1,3 milion ljudi - 53 odsto u velikim preduzećima, 23 odsto u srednjim i približno 23 odsto u malim preduzećima. Spasojević ima svoju računicu, koja dovodi do učešća MSP-a od 30 odsto u ukupnoj zaposlenosti. “Jednostavno, ako uzmemo u obzir da ima 207 hiljada registrovanih radnji i da u njima radi samo po jedan radnik, to je već 300 000 ljudi koji nam negde u statistici nedostaju”, kaže sagovornik NIN-a.
I pod tim uslovima, slika o snazi malih i srednjih preduzeća i dalje nije celovita. Prema istim podacima ZOP-a, velika preduzeća generisala su ogromne gubitke, mešovita nešto manje, a mala preduzeća poslovala su jedva na granici rentabiliteta.
Za prva dva podatka čini se da su sasvim tačna, ali kako je nedavno napomenuo viceguverner Narodne banke Jugoslavije (NBJ) Radovan Jelašić, naša mala i srednja preduzeća imaju jedan knjigovodstveni bilans za Zavod za obračun i plaćanja, drugi za Republičku upravu javnih prihoda (RUJP), a treći kad od banke treba da zatraže kredit. Da nema kredita i banaka, na površinu nikad ne bi ni isplivalo da neka preduzeća imaju i znatno veću dobit i mnogo više radnika nego u bilo kojoj zvaničnoj statistici.
“Pre nekoliko godina prodali smo stan i tako pokrenuli fabriku obuće. Uspešni smo, imamo dobru prodaju, živimo pristojno ali ne i besno, ali uprkos danonoćnom radu, ni do danas nismo uspeli da kupimo prostor u kojem radimo. Kada bismo poštovali sve propise, ne bismo mogli da platimo ni zarade radnicima”, kaže za NIN jedan vlasnik fabrike obuće u Zemunu.
Siva zona u ekonomiji nije ništa novo, ni čudno jer se, prema takođe okvirnim procenama, u toj zoni ostvaruje između 30 i 40 odsto društvenog proizvoda. Ono što je zabrinjavajuće, jeste da su opšti ekonomski uslovi takvi da vlasnici privatnih preduzeća i dalje nemaju računa da izađu iz sive zone poslovanja iako se na prvi pogled sve promenilo. “Sadašnja politika poreza deluje neposredno na stepen rentabilnosti investicija u budućem razvoju. Visoki porezi danas zahtevaju ogroman rentabilitet budućih investicija, što znači da se, praktično, eliminišu sva ona ulaganja koja to ne mogu da dostignu”, smatraju stručnjaci Instituta ekonomskih nauka u Beogradu.
“Angažovana u pokrivanju predimenzionirane potrošnje javnog sektora i održavanjem u ekonomskom životu mnogobrojnih “velikih sistema”, fiskalnoj politici ne ostaje ni energije niti resursa da, ulažući u propulzivne delatnosti, pokrene posustalu privredu”, tvrdi se u analizi Instituta. Ako takvog novca i bude, teško je očekivati da će privatni sektor, odnosno strane banke, same da ostvaruju takav program, upozoravaju u Institutu.
Prema podacima PKS-a, samo u prošloj godini u mala i srednja preduzeća uloženo je preko 50 miliona nemačkih maraka. Najveći iznos novca dobijen je od Evropske agencije za rekonstrukciju (EAR), Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) i nemačkog državnog fonda za razvoj (KfNj). Krediti se zvanično distribuiraju preko 18 domaćih banaka, ali iskustva preduzetnika pokazuju da ih je gotovo nemoguće dobiti.
Vlasnik firme “Total” u Somboru Tomislav Bošnjak, koji trguje poljoprivrednim mašinama i rezervnim delovima i jedan je od deset ovlašćenih dilera “Opela”, rekao je agenciji “Avala” da se do sada samostalno finansirao, a sada mora da se zaduži jer ima obavezu po ugovoru sa stranim partnerom da izgradi novi centar u Subotici. Prema Agenciji za mala i srednja preduzeća, on bi bio školski primer uspešnog preduzetnika koji u ovom trenutku treba Srbiji: ima stranog partnera, širi delatnost i hoće da zaposli nove radnike.
Ali: U proteklih nekoliko meseci Bošnjak je intenzivno pokušavao da dobije kredit u zemlji. Bio je u tri-četiri banke i sada je konačno pred šansom da dobije skup kredit koji će verovatno otplatiti tako što će uzeti novi, ako i kad se uslovi kreditiranja poboljšaju.
Edita Kastratović, generalni direktor beogradskog Instituta za razvoj malih i srednjih preduzeća, kaže da je raskorak između velikog broja programa i malog broja kredita posledica nedovoljne pripremljenosti programa koji konkurišu za kredit, ali i previsokih kamata koje, često, višestruko nadmašuju važeće u evropskim zemljama. Pored toga, banke na jedan dinar odobrenog kredita zahtevaju tri dinara garancije u vidu hipoteke na nekretnine. Preduzetnici sa iskustvom, kao i oni koji upravo nameravaju da zagaze u vode malog biznisa, ne mogu da prihvate takve uslove kreditiranja.
Mnogi preduzetnici žale se da su domaće banke koje samo redistribuiraju strane kredite, počele da uslovljavaju malim preduzećima da kod njih drže depozite, i da su od biznis-plana, koji mora da se podnese za dobijanje kredita, napravile dobar izvor prihoda. “Svaka banka ima svoj centar za izradu biznis- planova i naplaćuje ga najmanje hiljadu maraka. Kad preduzeće s tim planom konkuriše kod banke, ona ga odbije i tako ukrug više puta”, kaže jedan sagovornik NIN-a. Biznis-plan je u principu jedno parče papira na kojem se ukratko izloži za šta se kredit traži, osnovni podaci o preduzeću, plasmanu robe, ceni troškova, partnerima i potencijalnom tržištu. PKS je, baš zbog velikog broja negativnih iskustava privrednika, zatražio od Vlade Srbije da utiče na domaće banke da naprave jednu unificiranu strukturu biznis plana, a ne da svaka za sebe traži različite uslove.
“Nikada neće biti tako idealnih zakona, i tako idealne države, koji će moći da nekome stvore posao. Ili radiš i sada pod svim lošim okolnostima, ili nećeš raditi ni pod jednim”, upozorava Zvezdan Horvat, direktor Adižes instituta za jugoistočnu Evropu. Isak Adižes je tvorac teorije o upravljanju promenama u kompanijama širom sveta, i pod pokroviteljstvom srpske Agencije za mala preduzeća po Srbiji drži niz predavanja za ona mala i srednja preduzeća, koja posle decenije žilave borbe pod sankcijama, sad ne znaju u kom smeru bi krenula. “Mi imamo problem što stalno tražimo idealnog, jednog genija koji će nas izvesti iz krize, umesto da stvorimo klimu da ima mnogo različitih ljudi koji će na različite načine doprinositi razvoju. To je ključna Adižesova ideja koju pokušava ovde da prenese”, kaže Horvat.
Tekstovi: TANJA JAKOBI i BILJANA STEPANOVIĆ
Dizajn: ZORAN MIHAJLOVIĆ
Naslovna strana: JUGOSLAV VLAHOVIĆ
Urednik dodatka: DRAGAN BUJOŠEVIĆ
|
