Maoisti su smatrani marginalnom grupacijom, koja nema nikakvih izgleda u političkoj borbi i na koju ne treba obraćati pažnju. Samo nekoliko godina kasnije, takvo je mišljenje surovo demantovano krvavim pohodima gerilskih grupa maoista, koji sada kontrolišu četvrtinu zemlje

      Kada se za zbivanja u maloj zemlji poput Nepala nađe mesto među prvim vestima velikih svetskih radio i televizijskih stanica - onda je sigurno da se toj zemlji ne piše dobro. Decenijama pominjan samo kao polazište ekspedicija na najviše planine sveta, Nepal je poslednjih nedelja postao poprište krvavih borbi kojima “poslednji pravi komunisti sveta” - nepalski maoisti - pokušavaju da zbace ionako ozbiljno uzdrman kraljevski režim. Nepoznato je šta bi oni činili u slučaju uspeha, ali je najverovatnije da bi njihovu zemlju u tom slučaju čekala sudbina Kine iz pedesetih godina ili Kambodže s njenim “poljima smrti” iz vremena Pola Pota. Ovakvu pretpostavku čini vrlo verovatnom i njihov rečnik. Jednom od retkih novinara koji su ih posetili još prošle godine jedan od njihovih komandanata, drug Parvin, rekao je da će maoisti najpre zameniti monarhiju “parlamentarnom narodnom demokratijom”, ali samo sa jednom partijom i da će potom proširiti maoizam po čitavom svetu. Na pitanje novinara da to nije preambiciozan plan, Parvin je odgovorio da “maoistički pokret prosto buja”.
       Nepal se prostire na oko 147 000 kvadratnih kilometara kao, oko 800 kilometara, dug pojas ispod Himalaja i spada među dve-tri najsiromašnije zemlje sveta, sa nacionalnim dohotkom manjim od 200 dolara godišnje. Nekima od njegovih skoro dvadeset miliona stanovnika čak je i pirinač nedostižan luksuz. Nema sumnje da takva ekonomska situacija, koja nije promenjena već pola veka, predstavlja dobru osnovu za razvoj svakakvih ekstremističkih i terorističkih organizacija. Stoga nije čudno što u najsiromašnijim krajevima seljaci veruju pobunjenicima koji tvrde da će “odmah posle obaranja kralja i feudalaca, koji vladaju silom oružja” zemljom bezmalo poteći med i mleko.
       Optužbe na račun dinastije, posebno zbog nebrige za sudbinu većine podanika, potvrđuju i najnoviji izveštaji prema kojima su članovi kraljevske porodice decenijama investirali povelike iznose u unosne poslove po svetu. Među verovatne, ali teško dokazive tvrdnje spada i ona da je najveći deo tih investicija poticao od milijardi dolara međunarodne pomoći namenjene zemlji koja decenijama nije bila kadra da proizvede dovoljno hrane za svoje stanovništvo. Pošto je kraljevinom, umesto prošle godine ubijenog monarha Birendre, vladala uglavnom njegova supruga, takođe pokojna Aišvarija, njoj se pripisuje i takva raspodela sredstava i mnogo štošta što se u poslednjoj deceniji događalo u Katmanduu. Kraljicu su podržavali prebogato plemstvo i deo armije, a oni su bili protiv navodne kraljeve popustljivosti prema vladi i ograničavanja vladareve vlasti.
      
       Pokušaji demokratizacije
       Prvi pokušaj demokratizacije Nepal je doživeo 1960. godine, kada je kralj Mahendra dozvolio održavanje izbora i formiranje demokratski izabrane vlade. Posle nekoliko meseci, kada je video da vlada hoće da ograniči njegovu apsolutističku vladavinu, kralj je pohapsio političare, raspustio parlament i nastavio da vlada kao ranije. Sledeći pokušaj učinjen je 30 godina kasnije, 1990. godine, i od tada u Nepalu vlada višepartijska demokratija. Nažalost, u svim tim godinama privredna situacija nije poboljšana, a beda je pre neprijatelj nego saveznik vlasti.
       Nepalska kraljevska dinastija je, početkom juna prošle godine, doživela najveći udarac u svojoj viševekovnoj istoriji kada je prestolonaslednik Dipendra ubio, pored ostalih, oca, majku, dva strica i sebe. Nije razjašnjeno da li je to bilo zbog droge, koje je u Nepalu uvek bilo u izobilju, zbog pića, zbog besa što mu majka nije dopuštala da se oženi devojkom koju je hteo ili zbog nečega što se ni pretpostaviti ne može.
      
       Komunisti koji vole monarhiju
       Presto je, silom prilika, preuzeo kraljev brat Gjanendra, dotad u politici sasvim nepoznat. To je bila prilika kakvu su “poslednji pravi komunisti sveta” - nekadašnji marksisti-lenjinisti, pa zatim maoisti razočarani Kinom posle Maoa - mogli samo da sanjaju. Oni su, inače, od 1996. godine počeli da se i oružjem bore za svoju viziju Nepala, to jest za zbacivanje monarhije i za vlast. Tu njihovu maglovitu želju dosad je životima platilo više od četiri hiljade ljudi. Samo u poslednjih nekoliko dana izginulo je više stotina što pobunjenika, što vojnika i policajaca. Najviše mrtvih bilo je u borbi za jednu vojnu bazu u zapadnom Nepalu, koju su najpre držali vojnici, pa onda pobunjenici, pa opet vojnici, da bi 8. maja u nemilosrdnom napadu maoisti poubijali svih stotinu vojnika i policajaca koji su čuvali bazu.
       Pošto je, po običaju, civilima, a posebno novinarima zabranjeno da priđu zoni sukoba, o snazi pobunjenika može se suditi samo po njihovom učinku, a za osvajanje baze sa stotinak naoružanih branilaca potrebno je bar nekoliko stotina boraca. Verovatno je, takođe, da takvih jedinica ima još.
       Shvatanje komunizma u Evropi i Aziji razlikuje se bar onoliko koliko su oprečna tumačenja raznih komunističkih “sekti” bilo gde. U svakom slučaju, ni azijski komunisti ne priznaju kao svoje najvažnije učitelje ni Budu ni Hrista, iako su oni prvi propovedali doista pravi i plemeniti komunizam koji je, nažalost, ostvaren samo u malom broju verskih zajednica. Staljin je, međutim, za većinu njih neosporni “svetionik”, što nije čudno kada se ima u vidu da je i usred Beograda, koji je dosta propatio od Staljina i staljinizma, Staljina slavio i mnogo bolje obavešteni penzionisani general Mirković (u emisiji od subote, 11. maja, na TV Studio B).
       Nepalska maoistička grupa je, kako izgleda, doista poslednja u svetu. Onu pretposlednju, u Sri Lanki, fizički je likvidirao energični ministar vojske Ranđan Viđeratne krajem osamdesetih godina. Cejlonski maoisti su, pored uobičajenog ubijanja drugačije mislećih zemljaka, palili plantaže čaja, zato što su čaj doneli “mrski imperijalisti”. A Sri Lanka je mnogo godina od izvoza čaja dosta dobro živela.
       Nepalski maoisti se bitno razlikuju od ostalih nepalskih komunista organizovanih u pet-šest partija. Vođe dveju najvećih od tih partija - Nepalske komunističke partije i Komunističke partije Nepala - Šabana Pradan i Bišnu Bahadur Manandar rekli su svojevremeno u Katmanduu piscu ovih redova da monarhiju smatraju važnom i duboko ukorenjenom tradicijom svoje zemlje, ali da žele ustavnu monarhiju. Pošto su protiv nasilja, oni će se za ograničavanje kraljeve samovolje boriti demokratskim sredstvima. Gospođa Pradan i g. Manandar su takođe bili protiv ustavne definicije zemlje kao hinduističke monarhije, a za to da se ravnopravnost prizna budistima, hrišćanima, muslimanima i pripadnicima drugih veroispovesti. Doista, Šabana Pradan i Bišnu Manandar su već 1990. godine, kada se kralj posle višenedeljnih i krvavih demonstracija pomirio sa ograničavanjem dotad apsolutne vlasti, ušli u parlament i vladu.
       Ovi komunisti smatrali su maoiste marginalnom grupacijom, koja nema nikakvih izgleda u političkoj borbi i na koju ne treba obraćati pažnju. Samo nekoliko godina kasnije surovo su ih demantovali krvavi pohodi gerilskih grupa maoista, koji sada kontrolišu četvrtinu zemlje.
      
       Demantovana ponuda
       O ideologiji ove grupacije ne zna se gotovo ništa, pa ni to da li su doista privrženi učenju pokojnog kineskog predsednika čije ime nose. Borbeni simbol im je, kako se i moglo očekivati, srp i čekić, a tu je i agresivno ispružena pesnica, sve to, na krvavo crvenoj pozadini. Oni sami izbegavaju novinare, verovatno ne shvatajući značaj medija. Doduše, ponudu jednomesečnog primirja od 10. maja njihov komandant, o kome se zna samo to da se potpisuje imenom Pracanda, poslao je elektronskom poštom nepalskim medijima, a ne vladi kojoj je, u stvari, upućena. Ta je ponuda, međutim, demantovana istog dana kada je navodno upućena, uz objašnjenje pobunjenika da “nema potrebe za primirjem kada mi pobeđujemo”. Istovremeno demantovano je i saopštenje vlasti da je u borbama vođenim u prethodne dve nedelje ubijeno oko 600 gerilaca. “Imali smo samo jedanaest žrtava” - kažu maoisti.
       Prema izveštajima stranih dopisnika u Katmanduu, gerilci brzo gube simpatije naroda zbog svoje surovosti i ubijanja svih onih koji ne misle kao oni. Sem toga, iznenadna erupcija nasilja ujedinila je gotovo sve političke stranke, s nepalskim kongresom na čelu, u zahtevu za brzo okončanje “politike nasilja i ubijanja”.
       Nepalski premijer Šer Bahadur Deuba na primirje ionako ne pristaje i traži da gerilci polože oružje, pošto im se, po njegovim rečima, “ne može verovati”. Deuba je, takođe, zatražio ekonomsku i vojnu pomoć od SAD i Britanije, koju je posetio prošle nedelje. U vreme njegovog odsustva u Katmanduu je, u čak četvorodnevnoj “poseti dobre volje”, bio načelnik generalštaba indijske armije general S. Padmanaban. On je obećao da će njegova zemlja “pomoći Nepalu na svaki mogući način”.
       Nepal je, inače, godinama koketirao sa Kinom kojoj je, pored ostalog, dopustio da preko njegove teritorije izgradi put za glavni grad okupiranog Tibeta, Lasu. Dobrim odnosima sa Kinom himalajska kraljevina je nastojala da koliko-toliko ublaži ogroman i neizbežan uticaj Indije preko čijih se luka ova zemlja bez izlaza na more snabdeva mnogim artiklima koje mora da uvozi.
       U ovoj situaciji, međutim, čini se razložnom, procena da pomoć ne treba tražiti od moćnih suseda, koji i tako imaju veliki uticaj na Nepal, već od dalekih i ne mnogo zainteresovanih sila. SAD su, uz osudu pobunjenika, već obećale pomoć od 20 miliona dolara.
      
       BOŽIDAR FRANCUSKI