Bogatstvo i ekonomski prosperitet ne pomažu mnogo, štaviše oni čine da se nedostatak identiteta oseća još bolnije

      Tajvanci pate od teško rešivog problema identiteta. Kada se njihovi biznismeni pojave na nekoj pasoškoj kontroli, obično ih po izgledu brkaju sa Japancima. Ako pokažu svoju putnu ispravu na kojoj piše “Republika Kina” svrstavaju ih automatski u podanike Narodne Republike Kine. Kad se pobune protiv toga, kažu im sa olakšanjem: A, vi ste znači sa Tajlanda.
       Nerazumevanje je još veće kada se na Olimpijadi pojave sportisti sa Tajvana pod zastavom “kineskog Tajpeja”. Istupaju samostalno, ali svi znaju da su u okviru NR Kine. A ako se u razgovor umešaju još i Portugalci nazivajući Tajvan njegovim starim nazivom - Formoza - zabuna postaje totalna.      
       Zaista, Tajvanci imaju muke sa identitetom. Bogatstvo i ekonomski prosperitet ne pomažu mnogo, štaviše oni čine da se nedostatak identiteta oseća još bolnije. Stanovnicima najbogatijeg regiona u Aziji, izuzev Japana, teško pada što ih u svetu ne prepoznaju. Kakva korist od toga što je njihov prosečni nacionalni dohodak oko 20 hiljada dolara i što u bankama imaju devizne rezerve više od 100 milijardi dolara? Oni i jesu Kinezi, a opet i nisu. U Kini se osećaju kao kod kuće, ali uglavnom ne žele da se, u taj za njih još uvek siromašni dom, zauvek i preko noći vrate. Stranac ostaje zbunjen baš kao onaj tipični Kinez kome su (u Krležinom vozu) objašnjavali razliku između srpskog i hrvatskog jezika. I isto je, i nije isto. I jedno je i - dva su.      
      
       Tajvanci
       Da li bi novo ime pomoglo? Desetak hiljada Tajvanaca marširalo je nedavno Tajpehom tražeći da se taj problem radikalno reši: da se umesto naziva Republika Kina ili, kako insistiraju vlasti u Pekingu - kineska provincija Tajvan - koristi samo jedno ime: Tajvan.      
       “Mi smo Tajvanci, volimo Tajvan i mrzimo Republiku Kinu”- pisalo je na parolama koje su demonstranti nosili.      
       To što “mrze Republiku Kinu” u Pekingu se prima sa razumevanjem. Republika Kina, kako se kineska država nazivala od rušenja imperije 1911. godine do uspostavljanja Maove NR Kine 1949. godine, odavno više ne postoji. Ali, zato u svoj veličini postoji Narodna Republika Kina protiv koje je, u stvari, uperena oštrica nedavnih protesta. Na ulici je odbacivana i jedna i druga Kina, i pekinška i tajpeška vlast; traženo je da Tajvan bude samo Tajvan.
       Peking u zahtevima tajvanskih demonstranata vidi novi pokušaj separatizma i formiranja samostalne države. Istina, ništa se dramatično nije dogodilo. Ali sve to liči na dugoročnu strategiju “puzajuće secesije”. Ostrvo, po površini 300 puta manje od kontinentalne Kine, želi da bude samostalna država. Zagovornici ideje pozivaju se, pri tom, na istoriju, nivo ekonomske razvijenosti, ali i političke slobode kojih, kažu, nema u Kini. Secesija Tajvana je i inače jedan od najvećih političkih izazova s kojima se Peking suočava. Nije u pravu onaj Britanac koji je odnos Kine i Tajvana sveo samo na odnos broja njihovih stanovnika. Pominjao je čašu u kojoj na jedan deo viskija dolazi 60 delova vode.
       Voda ostaje voda, rekao je ironično Britanac. To je tačno: voda je voda, ali krv nije voda. Generacije pekinških političara ubeđene su da Tajvan neće dobiti status nezavisne države, čak ni po cenu rata. Za Kinu je taj “deo viskija” od neprocenjivog značaja. Zato se Tajvanu, da se vrati u okrilje Kine, nudi više nego što ima i jedna druga kineska provincija.
       U okviru NR Kine garantuje mu se samostalan status u ekonomskom, finansijskom, političkom i vojnom pogledu. Peking bi za sebe zadržao samo vođenje spoljne politike i pravo na jednu stolicu u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija. Tajvan bi dakle dobio ono što već ima, a ne bi dobio ono što ionako sada nema. Ipak, u odnosu na Hongkong i Makao, koji su krajem prošlog veka vraćeni Kini, Tajvanu se nudi nova, fleksibilnija formula: jedna zemlja - tri sistema.      
      
       Obruč oko Kine
       Lideri u Pekingu smatraju da je najveća teškoća u tome što se u ovaj kineski problem mešaju strane države. Pre svega Sjedinjene Američke Države. To je za Kineze već mnogo godina crvena marama koja izaziva bes i ogorčenje. Tajvan je glavni problem u odnosima Kine i SAD. A, otkako su se Amerikanci, pod vidom borbe protiv terorizma, stacionirali u Avganistanu, u blizini zapadnih kineskih granica, problem sa Tajvanom posmatra se u novom svetlu.      
       Da li SAD prave obruč oko Kine?
       “Tajvanski problem” ima, naravno, mnogo dimenzija. Ako se, za ovu priliku, ostavi po strani istorija i nacionalna osećanja Kineza i njihova shvatljiva težnja za ujedinjavanjem svih kineskih teritorija, kao i razlozi ekonomske, političke i civilizacijske prirode, za Tajvan se može reći da je i ključno strateško i bezbednosno pitanje Kine.
       Površine kao Holandija, sa 22 miliona stanovnika, tri stotine kilometara udaljeno ostrvo od kineske obale, 350 kilometara od Filipina, oko 600 kilometara od Okinave, Tajvan se nalazi na važnom strateškom raskršću gde prolaze putevi nafte i oružja, i u čijim blizinama plove brodovi američke Sedme flote. S velikom armijom i modernim naoružanjem, Tajvan godinama nazivaju “prirodni nosač aviona”. Prepustiti tu teritoriju, koja istorijski pripada Kini, nekoj drugoj sili ili dozvoliti osamostaljivanje od zemlje matice, za svaku kinesku vladu u Pekingu ravno je samoubistvu. O tome, uostalom, u NR Kini niko i ne razmišlja, to je nešto izvan kineske logike političkog rasuđivanja.      
      
       Vojne vežbe
       Pre nekoliko dana je jedan američki funkcioner pomenuo da će njegova zemlja “braniti Tajvan” ako bude napadnut. Usledilo je zvanično reagovanje Pekinga: za SAD bi bilo bolje da se pridržava svojih obećanja, obaveza i zvaničnih izjava. Tajvan je unutrašnji problem Kine i Sjedinjene Države ne treba da podstiču ili podržavaju separatističke snage. Amerikanci su danas u neposrednoj blizini Kine, kao da su njeni susedi, iako ove dve države dele hiljade kilometara Pacifika. U južnoj Koreji stacionirano je decenijama blizu 50 000 američkih vojnika, na Okinavi, u Japanu, imaju, takođe, desetak hiljada marinaca, Sedma flota sa nosačima aviona i nuklearnim podmornicama kruži Pacifikom. Da se ne govori o stalnim avionskim špijunskim letovima nad kineskom teritorijom. A sada su se vojnici najmoćnije sile na svetu ulogorili i na zapadu od Kine - u Avganistanu. Koliko će tamo ostati niko ne zna, premda većina procenjuje da je to “selidba” na duži rok. Rat protiv terorizma tek je započeo, može se pretpostaviti da će on biti dugotrajan.
       U pet zemalja srednje Azije, u bivšim sovjetskim republikama - Kazahstanu, Turkmenistanu, Uzbekistanu, Azerbejdžanu i Kirgistanu - američka armija danas ima ili svoje baze, dozvolu za slobodan prelet avionima ili poligone na kojima uvežbava lokalne trupe. Uz to je i Rusija, veliki kineski sused na severu, sve bliže NATO-u, što sve naravno dodatno opterećuje kineski položaj. Da se ne pominje Pakistan u kojem američke pozicije nikada za poslednjih nekoliko decenija nisu bolje stajale. U svakom slučaju, Sjedinjene Američke Države su danas vojno bliže Kini nego ranije. Neki analitičari pominju strategiju vojnog okružavanja Kine, što neće biti baš jednostavno: Kina je tvrd orah. Zbog svega toga se propagandistička “potraga za identitetom” jednog broja Tajvanaca javila u najnepovoljnijem momentu. Pored verbalnog odbacivanja takve ideje, Peking je odgovorio i najavom da će narednih šest meseci organizovati “vojne vežbe” u blizini tajvanskog moreuza. Za svaki slučaj i - zlu ne trebalo.
      
       ALEKSANDAR NOVAČIĆ