Već prvog dana prodaje na hrvatskim kioscima štampa iz Srbije doslovno je razgrabljena, a najviše su se tražila upravo ćirilična izdanja političkog sadržaja, od dnevne “Politike” do nedeljnika NIN

      Jedva čekam da pročitam kako se to živi u zemlji za koju se tvrdi da je u njoj neusporedivo gore nego kod nas”, čulo se, ovih dana, u blizini kioska na Trgu Bana Josipa Jelačića u Zagrebu koji, osim domaće, u Hrvatskoj prodaje i stranu štampu. Državu o kojoj je reč ovdašnji diplomati nazivaju “zemljom jugoistočnih susjeda”, političari obično govore o “bivšoj SRJ”, a prosečan građanin Hrvatske kolokvijalno najčešće pominje Srbiju, kojoj povremeno dodaje i Crnu Goru. Kad su se, u takvom političkom kontekstu, posle jedanaest godina na zagrebačkim kioscima prvi put pojavile novine iz Beograda, komentari i nisu mogli da budu drugačiji. Mada su distributeri glasno objašnjavali da su u ovaj posao sa kolegama iz Srbije ušli isključivo iz komercijalnih razloga, Zagrepčani su ipak u rekordnom roku razgrabili “srbijanski tisak”. Da li je u Beogradu i Srbiji zaista neuporedivo lošije nego u Zagrebu i Hrvatskoj, teško je, naravno, saznati iz lokalnih novina, jer ni dnevna ni nedeljna izdanja zagrebačkih listova ne nude recept za preživljavanje na domaćem tlu.
      
       “Verovali ili ne...”
       Ipak, sa ukupno 135 prodajnih mesta u Hrvatskoj, od jedanaest hiljada primeraka tiraža desetak revijalnih izdanja iz Beograda, najpre su nestali “Ilustrovana politika” i “Politikin zabavnik”. Kad su stigle i dnevne novine, “Politika” i “Borba”, situacija je počela da podseća na jednu od legendarnih rubrika “Politikinog zabavnika” - “verovali ili ne”. Ukratko, već u prvim dopodnevnim minutima na udarnim prodajnim punktovima u Zagrebu nestala su sva izdanja beogradske “Politike”, a ljudi su je razmotavali i čitali i u “otvorenim” i u “zatvorenim” prostorima. Ni ćirilično pismo nije se pokazalo preprekom za domaću čitalačku publiku. Upravo suprotno. “Politika” i njena revijalna izdanja, kao i politički nedeljnik NIN, prodati su već prvih dana u Zagrebu u daleko većem broju primeraka od polulatinične “Borbe”, ženske revije “Ana”, specijalizovanog časopisa “Auto-svet” ili političkog nedeljnika “Vreme”.       
       Distribuciju beogradske štampe u Hrvatskoj na sebe je preuzelo zagrebačko preduzeće “Tisak”. Voditelj ureda uprave “Tiska” Mladen Maloča za NIN je izjavio da se radi tek o prvom, probnom pokušaju prodaje ove vrste inostrane štampe u Hrvatskoj. “U čitavoj našoj javnosti postoje izvesne političke i psihološke rezerve, kao i razumljivo neraspoloženje stanovništva prema beogradskoj štampi. To su činjenice pred kojima ne treba zatvarati oči”, kaže Mladen Maloča, objašnjavajući zašto se beogradska štampa, za razliku od ostale, u Hrvatskoj prodaje u “objektima zatvorenog tipa”. Ovdašnji kiosci već sada su prekapacitirani, pošto na njih prosečno stiže po hiljadu domaćih naslova. U jeku turističke sezone u Hrvatskoj ova brojka narašće do dve hiljade naslova, jer će svaki strani turista povremeno poželeti da pročita poneki članak iz novina na jeziku zemlje iz koje dolazi. Što se turista iz Srbije i Crne Gore tiče, a predviđa se da bi ove godine na hrvatskom delu Jadrana moglo da ih bude čak stotinu hiljada, oni će tokom letovanja po Hrvatskoj morati da potraže “objekte zatvorenog tipa”. Ili, kako kažu nadležni za ovu problematiku u zagrebačkom “Tisku”, ljudi tamo u miru mogu da pogledaju “srbijanske naslove”, ako ih oni zanimaju.
       Zašto je preduzeće “Tisak” predvidelo da se beogradska štampa prodaje isključivo u “objektima zatvorenog tipa” u kojima se, i inače, prodaju inostrane novine i časopisi? Razloga je nekoliko, a mogu da se sažmu u dva suštinska. Prvi je formalne, a drugi neformalne ili, ciničnije rečeno, jedan je pragmatične, a drugi političke naravi. Kiosci u Hrvatskoj evidentno su pretrpani svim mogućim domaćim izdanjima dnevne i revijalne štampe, pa argumenat da na njima više nema mesta za beogradsku štampu, na prvi pogled deluje zaista logično. Drugi razlog zbog kojeg su se distributeri u Hrvatskoj odlučili da štampu iz Srbije prodaju u “objektima zatvorenog tipa”, isto je tako logičan i lakorazumljiv svakom poznavaocu domaćih (dnevno)političkih stranputica. Prema rečima voditelja ureda uprave “Tiska” Mladena Maloče, beogradska štampa u Hrvatskoj se neometano prodaje u svim većim gradovima, od Zagreba, Rijeke i Pule, preko Osijeka, Vinkovaca i Vukovara, do Splita i Šibenika. Neki tvrde da “srbijanski tisak” kupuju samo zato da bi se uverili koliko su Hrvati pre desetak godina bili u pravu kad su ratom sa Srbima stigli do svoje državne nezavisnosti, dok drugi istovremeno priznaju da baš zato ne čitaju šta se dešava u susednoj državi. U blizini “proskribovanih” “objekata zatvorenog tipa” u Osijeku je, recimo, moglo da se čuje kako prosečan građanin ovog slavonskog gradića u neposrednoj blizini nekadašnjeg hrvatsko-srpskog ratnog fronta, uopšte nije zainteresovan da se udubljuje u interne srpske i jugoslovenske probleme, pošto jedva izlazi na kraj sa onima u Hrvatskoj.
       Osječki gradonačelnik Zlatko Kramarić jedan je od retkih domaćih političara koji je, bez imalo dnevnopolitičkog oportunizma, priznao da će svakako čitati beogradsku štampu. Važno je, kaže osječki liberal, imati informaciju iz prve ruke, mada je neizvesno da li će njegovi sugrađani imati novca da kupuju “inozemni tisak”, kad u novčaniku nemaju dovoljno ni za onaj domaći. Kategorično “ne” beogradskoj štampi unapred je izrekao lider hrvatskih pravaša Ante Džapić. “Ja to neću ni kupovati ni čitati, da smo na vlasti, mi bismo tu distribuciju zabranili”, poručio je desno orijentisani zastupnik u nacionalnom parlamentu.
      
       Ćirilica ili latinica
       Prema nekim preliminarnim istraživanjima, za čitanje beogradske štampe kupljene na hrvatskim kioscima, izjasnilo se blizu trideset odsto ispitanih građana Hrvatske, šezdesetak ih je bilo protiv toga, a deset odsto nije umelo da stvori svoje mišljenje o ovoj, tako logičnoj, posledici normalizacije odnosa između Hrvatske i Jugoslavije.
       Za domaće prilike još provokativna dnevna i nedeljna izdanja iz Srbije na hrvatske kioske su, inače, stigla posle nekoliko različitih najavljivačkih verzija. Bilo je to vreme s početka ove godine, kada se u domaćoj javnosti još zagrejavao teren za potpuniju vrstu “protoka informacija, ljudi i robe”, između bivših ratnih neprijatelja. Distributeri u Hrvatskoj prvo su tvrdili da niko, iole razuman, u Hrvatskoj nije i ne može da bude zainteresovan za štampu iz Jugoslavije. Kasnije je rečeno kako bi u obzir eventualno mogla da dođu neka “neutralna” izdanja poput ženskih časopisa ili automobilskih revija. Naredna varijanta bila je da se na kioscima pojave i neke od novina političkog sadržaja, ali samo one koje se štampaju latinicom. Dogodilo se, kako je konačno potvrđeno, sasvim suprotno od najavljivanog i očekivanog, jer se pokazalo da prosečnog Hrvata najviše interesuju upravo “političke novine” iz Srbije, bilo da su štampane latinicom ili ćirilicom. Automobilske, kompjuterske i ženske revije ionako su napadno slične onima koje nude hrvatski izdavači, a zli jezici kažu da je to zato što se, primera radi, modni ženski časopisi, i u Zagrebu i u Beogradu, ionako doslovno prepisuju iz istih inostranih izdanja. Mada se jugoslovenska štampa u Hrvatskoj ne distribuira po principu reciprociteta, treba podsetiti da su se popularni hrvatski nedeljnici poput “Globusa” ili “Nacionala”, još pre nekoliko godina odomaćili na svim beogradskim kioscima “otvorenog tipa”. Uverljivo najčitanija bila je splitska satirična revija “Feral tribjun” koja se kroz sve ratno vreme uredno kupovala kod kolportera na beogradskim Terazijama, duž cele Knez Mihailove ulice, i na drugoj strani, Ulicom Srpskih vladara (nekad Maršala Tita) do velikog prodajnog punkta na Slaviji. Desetak godina kasnije, na Trgu Bana Josipa Jelačića u Zagrebu, već prvog dana distribucije, planule su sve ćirilične beogradske “Politike” i NIN-ovi koji su prešli jugoslovensko-hrvatsku granicu nekadašnjeg autoputa “Bratstva i jedinstva” na zvaničnom državnom prelazu Bajakovo.
      
       ZORICA STANIVUKOVIĆ