NASLOV: “Večera sa prijateljima”
PISAC: Donald Margulis
REDITELj: Nenad Gvozdenović
POZORIŠTE: Atelje 212

      Izveden u režiji Nenada Gvozdenovića, komad Donalda Margulisa “Večera sa prijateljima” liči na našoj sceni na komercijalnu američku varijantu komedije naravi, u kojoj se ismevaju shvatanja, običaji i navike grupe ljudi iz imućnog srednjeg sloja, pa i čitave tamošnje srednje klase.
       U toj predstavi je u ogledalu dvostruke radnje prikazana sa smešne strane istorija dva braka, jednog koji se raspada, stoji pred razvodom, i drugog, nimalo ugroženog, koji opstaje zahvaljujući tome što i muž i žena odbijaju da priznaju sebi da se njihova emotivna, ljubavna veza odavno ugasila. Junaci te priče, kao i situacije u koje su oni stavljeni, grubo su karikirani, približeni su u komičnoj formi stereotipima koje koriste popularni mediji i zabavljačka industrija kad opisuje krizu osoba u takozvanom srednjem dobu. To je izvedeno tako da čak ni iskusni gledaoci ne mogu pouzdano da razaberu šta je u predstavi udeo reditelja i glumaca, a šta ona duguje piscu. I kritičniji deo publike se u čudu pita kako je bilo moguće da jedno takvo konvencionalno, prosečno dramsko delo dobije Pulicerovu nagradu.
       Naravno da se ništa ni približno slično tome nije dogodilo. Ona je, u stvari, dodeljena sasvim drukčijem komadu, koji je kod nas na silu prekvalifikovan iz ozbiljne, duboke drame u površnu, slabašnu komediju. Taj zaokret je prouzrokovan nizom rediteljskih i glumačkih intervencija: bučnim potenciranjem humornih elemenata u radnji; preinačavanjem tananih ljudskih nesporazuma u burleskne konflikte; pogrešnim izborom glumaca, recimo uzimanjem za tumače glavnih uloga Mladena Andrejevića (Tom) i Dubravke Mijatović (Bet), koji neprestano, pa i nehotice naglašavaju komične crte u karakterima ključnih junaka u drami sa svim posledicama koje odatle proizlaze.
       Kod američkog dramatičara sve je drukčije. On s prefinjenom psihološkom pronicljivošću, s težnjom da prodre u suštinu stvari tretira zamršenost odnosa među polovima, nepouzdanost naših osećanja, ali i pokazuje kako je krhka granica između trivijalnog i tragičnog u životu. Za njega je humor ili rasterećujući ili kontrastni faktor u opisivanju šoka koji u čoveku izaziva saznanje o sopstvenoj smrtnosti do kojeg on dolazi u jednoj civilizaciji koja ga od detinjstva uči da je i samo pominjanje smrti nepristojno, otprilike onako kako je bio nedoličan razgovor o seksu u viktorijanskom salonu.
       Ostaje da vidimo zašto je došlo do tog zaokreta, do tako drastičnog odstupanja od stila i duha originala. Odbacimo odmah pretpostavku da je na taj način postupljeno sa zlonamernim predumišljajem, zato da se izađe u susret ukusu publike, koja od pozorišta jedino očekuje da joj ono ponudi opuštanje i razonodu. Ima li, drukčije rečeno, u postupku Donalda Margulisa nečega što i reditelja i glumca može da zavede na pogrešan trag? Ima. On svesno iz banalnog izvodi tragično, u tragičnom pronalazi klicu banalnog da bi depatetizovao priču, da u nju unese protivurečniju, složeniju, verodostojniju vrstu ljudskosti. A ukoliko se ne dovedu u tačnu razmeru ti oprečni, ali i dopunjujući sastojci, komični kliše potiskuje suptilnije sadržaje, tragično se automatski rastvara u opisima raznovrsnih trivijalnosti.
       Da je tačnije interpretiran, jasnije bi se videlo u kojoj meri komad “Večera sa prijateljima” menja sliku koju imamo o savremenoj američkoj drami, formiranu na osnovu učestanog gledanja dela drugih pisaca iz tog korpusa: na primer, Sema Šeparda, koji su ovde nezasluženo na mnogo većem glasu od Donalda Margulisa.
      
       VLADIMIR STAMENKOVIć