Zapadni svet je sproveo, slobodno se može reći, jezičku revoluciju, tako da je ono što se ranije nazivalo kapitalizmom i monopolnim kapitalizmom, danas preimenovano u globalizaciju i oslobađanje

      Kada čovek, jedne Badnje večeri na samom kraju XX veka, u zgradi preko puta ugleda ubistvo i, dva meseca (koliko traje radnja romana Noć profesora Andersena), taj čovek ne može da odluči hoće li da prijavi ubicu, tu više nije reč o zapletu romana, već - upozorava nas Dag Sulstad - o opstanku civilizacije.
       Ovo je prvi u nas objavljeni roman Daga Sulstada (Plato, 2002) iz 1996. godine, i pisac je, ovih dana maja, ponovo, posle dvadeset i više godina, bio u Beogradu. Tih sedamdesetih trebalo je da bude objavljen, već preveden na srpski, Trg 25. septembra (iz 1974), roman u kojem Dag Sulstad (61) slika posleratnu istoriju kraljevske socijaldemokratske Norveške kroz odnose generacija u jednoj porodici. Ali, neko je trapavo pomislio da će taj “maoistički”, društvenokritički roman pokvariti političke odnose između Norveške i Jugoslavije, pa su Dečije novine iz Gornjeg Milanovca odustale od izdavanja ovog romana.
      
       Hroničar norveškog društva
       I dok se šezdesetih, zajedno sa celom jednom generacijom mlađih norveških pisaca (Tarjei Vesos, Johan Frederik Gregord, Aksel Jensen, Frederik Skagen, Tor Obrestad, Espen Hovardsholm...) obračunavao sa realističkom pripovedačkom tradicijom (debitovao je 1965. zbirkom kafkijansko-košmarnih priča Spirale), početkom sedamdesetih pristupa marksističko-lenjinističkom pokretu i objavljuje socijalno-realističke romane kojima se upisao u najbolje hroničare norveškog društva.
       O Dagu Sulstadu se govori kao o piscu koji ima savršenu moć da uoči trenutak, zaronjen u lokalno, norvešku sredinu i istorijski detalj, kao i da je, ponekad (posebno u romanima iz osamdesetih godina Kazivanje profesora Andersena o velikom političkom buđenju koje je pohodilo našu zemlju, Roman 1987, Pokušaj da se opiše ono kroz šta se ne može prodreti) neophodno poznavati norvešku sredinu i posleratnu istoriju, da biste mogli da ga pratite.
       - Norvešku smatram prilično običnom evropskom zemljom. Tačno je da ona ima svoje osobenosti, ali o onim tipičnim osobenostima o kojima pišu drugi norveški pisci kao što su crkva, jezička borba ili pokret za trezvenost, protiv alkohola, ja ne pišem. Dete sam socijaldemokratije koju smatram najvećom norveškom specifičnošću. Norveška je tim putem krenula pedesetih godina prošlog veka, a ja pripadam prvoj generaciji Norvežana iz siromašnih slojeva koji su imali mogućnost da dobiju obrazovanje.
       Zato sam istovremeno zahvalan društvu, ali ga i stalno iznova preispitujem i kritikujem. Dugo sam bio naklonjen kulturnoj revoluciji, ali i u svojim najrevolucionarnijim knjigama imao sam razumevanja za taj socijaldemokratski projekat, kaže Dag Sulstad.
       Poslednji Sulstadovi romani, iz devedesetih godina (Noć profesora Andersena, T. Singer, Stid i dostojanstvo) bave se ljudskom nesposobnošću delanja, nemogućnošću da učinimo ono što želimo, izostankom razumne reakcije na “tragediju preko puta”. To je jedan novi vid ljudske otuđenosti koji prevazilazi granice Norveške i nameće se kao sveopšti problem. Ipak, da li je i ovde reč o kritici društva ili samo o konstatovanju nove ljudske prirode na početku novog veka?
       - Tačno je da sam hteo da naglasim neke političke momente - priznaje Sulstad. - U intelektualnim krugovima Norveške se mnogo raspravljalo o romanu, i intelektualci u Norveškoj vrlo dobro znaju o kome je i o čemu reč kada su pročitali roman. Nadam se da će tako i u vašoj zemlji biti, i da je roman bar za trenutak uspeo da izađe iz norveškog konteksta. Posebno sam hteo da naglasim stanje duha, stanje duše, jedno sasvim novo čovekovo stanje. Noć profesora Andersena je metafizički roman. U jednom trenutku, profesor Andersen dolazi do pojma Boga i mora da ga definiše protiv svoje volje. To je jedini način da se ne saplete o sopstvene misli i da nastavi dalje. Sve dok ljudi razumeju neposredno ono što stoji u romanu, oni su ljudi a ne životinje, i to je dobra vest.
      
       “Pa, pogledajte Srbe”
       A da li je i evropski globalizam dobra vest?
       - Zapadni svet je sproveo, slobodno se može reći, jezičku revoluciju, tako da je ono što se ranije nazivalo kapitalizmom i monopolnim kapitalizmom, danas preimenovano u globalizaciju i oslobađanje.
       Dve naše spisateljice, jedna početkom XX a druga početkom XXI veka, primetile su sličnost između norveškog i srpskog naroda. Isidora Sekulić u svojim Pismima iz Norveške (1914), a Vida Ognjenović pred odlazak za ambasadora SRJ u Norvešku (novebra 2001, u razgovoru za NIN). Da li je samo reč o osetljivosti ženskog pisma prema surovoj prirodi i istoriji Norveške, ili neke “neslućene veze”, janmajensko-sremske, ipak postoje, Dag Sulstad nam kazuje:
       - U svojoj ratnoj trilogiji (Izdaja. Predratne godine, Rat i Hleb i oružje) napisao sam nekoliko rečenica o Srbima. Za vreme Drugog svetskog rata taj srpski otpor nacizmu bio je inspiracija mnogim Norvežanima da isto to urade u svojoj zemlji. Jedan od likova u romanu pokušava da organizuje pokret otpora, koji će se suprotstaviti Nemcima i stalno uzvikuje: “Pa pogledajte Srbe”, dajući im primer na koji mogu da se ugledaju.
       Postoje istorijske sličnosti između naših naroda, posebno kada je reč o istorijskoj potrebi za nezavisnošću i samostalnošću. Srpski narod ima potrebu za nezavisnošću i opstajanjem u viševekovnom muslimanskom okruženju, a norveški između Danske i Švedske.
       Za koga piše Sulstad?
       - Za sebe. Samo za sebe. Kada je izašao roman Trg 25. septembra, jedan čovek me je pitao za koga sam napisao taj roman i umesto da kažem za narod, rekao sam za sebe, jer zaista je tako. Želeo sam da dobijem uvid u ono o čemu sam pisao, da bih sam sa sobom raščistio.
      
       ZORA LATINOVIĆ