Nadrealizam je od početka sebe definisao kao revolucionarni pokret, ali je tek vreme pokazalo njegovo pravo bogatstvo i inspirativnu snagu. Tome u prilog govori sve ovo što se momentalno dešava u Parizu, povodom “izložbe decenije” u Centru “Pompidu”

      U pariskom Centru “Pompidu” u toku je velika izložba posvećena nadrealizmu (od 6. marta do 24. juna). Na njoj se može videti oko 200 slika, isto toliko radova na papiru, kao i stotinak objekata i skulptura. Komesar izložbe je Verner Špis, teoretičar umetnosti i bivši direktor Centra “Pompidu”, poznat inače i kao stručnjak za Pikasa i Maksa Ernsta.
       Nadrealistički pokret zvanično počinje 1919. godine, grana se i jača sve do pred Drugi svetski rat, da bi, zatim, izgubio na snazi i definitivno se ugasio 1969. godine. Na jednoj karti sveta, koju je objavio francuski mesečnik “Telerama”, obeležene su zemlje do kojih je pokret dopro između dva svetska rata. Među 17 zemalja zahvaćenih nadrealizmom su i Jugoslavija, Kuba, Japan, Rumunija, Amerika, Meksiko...
      
       Nas je samo okrznulo
       Moja generacija, u Beogradu, za vreme Broza, nije mnogo znala o tom pokretu, iako su u njemu učestvovali neki naši intelektualci bliski režimu, kao Koča Popović i Marko Ristić. U vezi sa Jugoslavijom, “Telerama” pominje godine 1930. i 1932. i časopise “Nemoguće” i “Nadrealizam danas i ovde”. O Mileni Pavlović-Barili ni reči.
       Dobro se sećam kada sam kao student, u biblioteci Akademije, prvi put video jednu knjižicu sa crno-belim reprodukcijama i na njima bludne žene koje lutaju kroz razvaline antičkih gradova. Mislio sam da su to vešto urađeni kolaži-fotografije. Gospođa Vera, bibliotekarka, tada mi je objasnila neke stvari. Prvo, rekla mi je da su to uljane slike i drugo, naučila me je da se ime slikara izgovara Delvo, a ne Delvauks.
       Pravi, neposredni susret sa nadrealističkim slikama odigraće se 1958. godine, u Masarikovom paviljonu, gde je bila izložena kolekcija J.B. Urvartera (Belgijanca, jednog od prvih i najznačajnijih kolekcionara nadrealizma). Tada sam prvi put imao priliku da to slikarstvo sagledam izbliza, da vidim materiju, fakturu, potez, gustinu tkiva, da se upoznam sa njegovom zanatskom stranom, maštovitošću i nepredvidivim obrtima.
       Pred mojim očima defilovali su Dan i noć - tanana i virtuozna slika Salvadora Dalija, Povratak bludnog sina Đorđa de Kirika - sa gustom slikarskom pastom, ogromni kosmički prostori Roberta Mate, plavo obojena bludna žena koja seče grudi sabljom, od Labisa, Delvoova scena sa dečakom koji gleda u obnaženo poprsje jedne zrele gospođe...
       Sad kad gledam izložbu u Boburu, koja u naslovu nosi reč revolucija, ne mogu a da ne razmišljam o sopstvenoj revoluciji i o uticaju nadrealizma na Medijalu. Sećam se da je Miro Glavurtić voleo Dalijeve egzibicije a Olja njegov hiperrealizam, sećam se da je Siniša Vuković cenio Đorđa de Kirika, dok su mene opčinjavale zabludele dame Flamanca Delvoa... Ali Miro Glavurtić i Šejka tražili su za Medijalu neki drugi put, uzimajući Vermera kao uporišnu tačku. Nadrealizam nas je, da tako kažem, samo okrznuo. Imajući u vidu naša ondašnja kreativna opredeljenja, s jedne strane, i gledajući sve ove izložbe po Parizu, s druge, stalo mi je da kažem da 20. vek ipak nije bio totalno đubrište. Ima tu puno vrednih dela.
      
       Smrt vođe Bretona
       Mom odlasku u Pariz treba da zahvalim što sam, kako se to kod nas kaže, sreo “uživo” skoro sve aktere nadrealizma i sa mnogima od njih čak imao i lične kontakte. Jedne večeri smo, tako, prilikom otvaranja izložbe Viktora Braunera, u galeriji Aleksandra Iolasa na Sen Žermenu, Dado i ja sreli Andrea Bretona. To je moglo biti 1965, negde godinu dana pre njegove smrti. Breton je imao lavlju glavu sa velikom kosom, bio je elegantan i sav nekako svečan. Dado me je tad cimnuo za rukav i rekao da je bolje da mu ne prilazimo, pošto izgledamo kao klošari.
       U galeriji Marsela Zerbiba (mog prvog galeriste), imao sam priliku da se sretnem sa Robertom Mataom. Dopala mu se moja slika Izabel, čak je i novac ostavio, ali Zerbib je našao boljeg kupca. Znao sam i Hansa Belmera, erotskog crtača i lutkara. Jednom smo čak zajedno išli kod Dade u Eruval. Izuzetno simpatičan bio je visoki i mršavi Vilfredo Lam, Kubanac sa primesom japanske krvi. Rumun Žak Herold boravio je jednog leta kod mene, na ostrvu Vrnik, u korčulanskom arhipelagu. Salvadora Dalija i Galu upoznao sam zahvaljujući našem legendarnom ambasadoru Ivi Vejvodi. Nažalost, Dalijev poziv da dođem kod njega u Kadakes nisam iskoristio: kad smo Arsić i ja najzad stigli, Dali i Gala su već bili otputovali za Njujork.
       Posle smrti Andrea Bretona, 1966. godine, nadrealizam je ostao bez vođe. Kao potencijalni nastavljači pominjani su neki pesnici i pisci iz Bretonovog kruga: Žoze Pjer, Radovan Ivšić, Saran Aleksandrijan, Patrik Valdberg i Alen Žofrua. Od svih njih jedino je Valdberg uradio nešto konkretno. Iza njega je ostala, bogato dokumentovana i ilustrovana, knjiga “Obitavalište Hipnosa” (izd. “La Differance, 1976), u kojoj se, od jugoslovenskih slikara, pominju Dado, ja, Miljenko Stančić i Vasilije Jordan. Valdbergovo delo je i jedna odlična kolektivna izložba u, tada vrlo moćnoj, belgijskoj galeriji “Isdž Brachot”. Na izložbi naslovljenoj “Znak obnove nadrealizma” (1969), učestvovali smo Dado i ja, sa po dve slike. Bilo je još izložbi, sa manje-više očiglednom namerom da se nadrealizam obnovi ili bar da se sačuva od zaborava. Treba pomenuti izložbu u “Galerie de Seine”, koju je organizovao Bretonov kompanjon Filip Supo, i, originalnu zamisao Žozea Pjera, koji je, u galeriji “Art Curial”, sakupio slikare bliske nadrealističkom piscu i pesniku Andreu Pjeru de Mandijargu. Mandijarga sam odlično poznavao (i on je dolazio na Vrnik), tako da mi je predstavljalo specijalno zadovoljstvo što su se na toj izložbi našle i dve moje velike slike.
      
       Divno, prohujalo vreme
       I pored svih napora, nadrealizam definitivno pripada istoriji. Časopis “Telerama” je pokušao da među savremenim mladim umetnicima pronađe direktne nastavljače nadrealističke ideje, ali to izgleda neubedljivo i nategnuto. Uostalom, danas se sve povezuje sa svačim, to je nekakva tendencija. Kao da tzv. istorijske izložbe ne mogu biti interesantne same po sebi.
       Redovi ispred Bobura, sa ljudima koji satima kisnu da bi videli dela De Kirika, Dalija, Maksa Ernsta, Tangija ili Magrita, dokazuju da u tom slikarstvu ima neke magije. Nije nikakvo čudo što je, u svoje vreme, nadrealizam bio zarazio pola planete.
       Posle svih ovih godina iskustva i iskušenja, ja gledam na nadrealizam kao na jedno divno, ali prohujalo vreme. Ne mogu, ipak, a da ne odam priznanje nekima od tih slikara, za njihovu ljubav prema egzekuciji, koja je nekad išla do ludačke preciznosti, za slikarski novitet u formi, za maštu, za san... Izložba u Boburu, uprkos naporu da se naglasak stavi na konceptualni aspekt (objekti i deo Bretonovog enterijera unapređen u instalaciju), pokazuje nesumnjivu premoć slike.
       Tokom minulih godina, organizovano je u svetu mnogo nadrealističkih izložbi i svaki put je interesovanje za njih bilo ogromno. Pomenuću dve-tri, koje su se održale na francuskom tlu: 1947. godine u galeriji “Maeght”, 1959. godine - u galeriji Danijela Kordijea (tema: erotizam), 1964 - u galeriji “Charpentier”, 1965 - u galeriji “L’oeil”, pod nazivom “Apsolutni raskorak”... Sve ove izložbe, baš kao i izložba u Boburu, ukazuju na vitalnost nadrealizma, koji se svaki put iznova rađa iz pepela istorije.
       Zanimljivo je da svako novo pojavljivanje nadrealizma, svaki put pokrene kritiku i polemike. Ove godine, pravu buru negodovanja izazvao je članak Ane le Bren (supruge Radovana Ivšića), u reviji “Beaux Arts”. Poznata po oštrom jeziku i po nepotkupljivosti, poznata teoretičarka umetnosti i literature optužila je organizatore izložbe za izvrtanje pravog smisla nadrealističke revolucije i podilaženje savremenom umetničkom snobizmu.
       Nadrealizam je od početka sebe definisao kao revolucionarni pokret, ali je tek vreme pokazalo njegovo pravo bogatstvo i inspirativnu snagu. Tome u prilog govori sve ovo što se momentalno dešava u Parizu, povodom “izložbe decenije” u Centru “Pompidu”.
      
       LjUBA POPOVIĆ