U mojim godinama, posle svega što sam otklečao u životu, došao sam u nezavisnu situaciju da budem pošten i iskren prema sebi i svojim najbližima

      Možda nije u redu spram džentlmena reći u prvoj rečenici da ima 72 godine. Ali ima smisla jer džentlmen, kada se saopšti taj podatak, tim bolje izgleda. Kaže da je u najboljim životnim godinama kad čovek sebi više ne dozvoljava prevelike greške jer ih je u životu dovoljno nakupio da bi znao kako ih je danas teže ispravljati nego napraviti. Po sopstvenom priznanju, živi u vrlo srećnom, drugom braku sa “jednom sjajnom ženom koja je prekjuče navršila pedeset godina, i koja je sudija Visokog prekršajnog suda”. Njihova zajednička kći ide u prvi razred gimnazije. Iz prvog braka ima kćer koja je profesor u gimnaziji i koja mu je podarila dvoje unučadi: devojčicu od dvanaest i dečaka od devet godina. U dobrim prijateljskim odnosima je sa prvom suprugom koja je “šefica amerikanistike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu”, bivši dekan “i koja mi mnogo pomaže u odabiru repertoara”:
       - Rekao bih da živim fantastično, ali bi trebalo zaista da počnem da živim. Stanujem na jednoj prekrasnoj lokaciji u centru grada gde imam veliki vrt, gde udišem svež zrak, u jednom velikom stanu i moja situacija je finansijski zaokružena. Hoću da kažem moji su zahtevi vrlo racionalno svedeni: ne pijem, osim povremeno, zadovoljavam se relativno zdravom mediteranskom hranom i imam vrlo zanimljiv krug prijatelja koji je karakterističan za moj pogled na svet. Hoću reći, celog života ja nisam imao glumce za prijatelje, ali sam se celog života družio sa glumcima i nikada nisam imao neprijateljske odnose sa njima. Ali, relaksirao sam se samo u društvu ljudi van svoje struke.
       Niste krili tremu zbog dolaska u Beograd?
       - Imao sam ja već tremu kako se približavao dan dolaska u Beograd i to iz više razloga - banalno muškosujetnih, a to je kako izgledaju devojke i žene koje su mi se sviđale u Beogradu i kojima znam da sam se ja svideo; u drugom redu, nisam li poranio za nekoliko meseci ili pola godine sa dolaskom u Beograd, da li je trebalo da sačekam da prvo dođe nekakva gradska ili državna institucija da obavi taj posao. U trećem redu, da li je dovoljno mojih gledatelja, i da ne bude previše prepotentno da kažem, mojih obožavatelja koji su me glumački poznavali, još živih ili su svi na nekakvim grobljima, staračkim domovima ili bolnicama. Tako da su treme bile raznorazne.
       Kakve, još?
       - Jedna od ključnih trema bila je i da li je izbor predstave s kojom sam odlučio doći u Beograd, pravi. I čini mi se da sam tu ubo, kao što sam ubo i sa dolaskom u tom času sada u Beograd, jer mislim da je pravi čas bio da se pojavimo nakon vrlo, vrlo uspešnih gostovanja dva kvalitetna beogradska kazališta, a to je Zvezdara i Atelje 212, koja su u Zagrebu i u Hrvatskoj doživela ne samo zasluženi uspeh zahvaljujući svojim predstavama, glumačkim kvalitetima, nego su i doživela ovako nešto kao što sam ja juče doživeo ovde, nešto što nema mnogo veze sa raciom, već više sa srcima, a to je veselje ponovnog susreta i zahvalnosti što smo se ponovo videli. Drago mi je da sam se gotovo u svim stvarima prevario i da su sve moje skepse bile tipično pesimističke za muškarce u mojim godinama.
       Teatar u gostima, čiji ste vi osnivač i sa kojim ste se predstavili beogradskoj publici, postoji gotovo trideset godina. Šta dalje?
       - Voleo bih da se uprkos onom klasičnom zamoru materijala, a svi znamo da čak i čelični mostovi imaju svoj vek trajanja, da se nađe jedna nova generacija dobrih, kvalitetnih glumaca koja će nastaviti tu, rekao bih, najjeftiniju varijantu stalnog kazališta kao što je moja gde je čitava tehnika svedena na troje ljudi od kojih je svaki i šofer i šef scene i šef garderobe i šef šminke i ne znam čega sve. Takva jedna skromna organizacija bila je u stanju da odigra 220-250 predstava u sezoni, pa onda za vreme rata puno, puno manje, a sad se to vraća na 150 predstava.
       Tražite li svog naslednika na čelu ove družine?
       - Voleo bih naći mladog čoveka, talentovanog, poštenog umetnika kome bih mogao predati ključeve tih mojih kancelarija, osmišljenih, racionalnih, skromnih. Voleo bih kad bih još mogao pripomoći koju godinu nekakvim umetničkim savetima. Voleo bih se na neki način povući, jer je došlo do zamora materijala. Hteo bih, zapravo, malo i uživati, a znadem uživati. Imam mnogo prijatelja po celom svetu i poslednjih 40 godina stalno odbijam nekakva zajednička krstarenja, nekakve odlaske u zgodne svetske kulturne centre i institucije, zato jer nemam vremena. Evo, već dve i po godine tražim naslednika i ne znam u čemu je problem: da li je to moja nesposobnost ili je u pitanju nervoza mladih ljudi koji bi hteli odmah od početka zagristi preveliki zalogaj kolača. U svakom slučaju, trojica-četvorica ljudi koji bi to kvalitetno mogli raditi, ne pokazuju preveliki interes da preuzmu nešto vrlo jeftino, racionalno i mogu neskromno kazati finansijski i materijalno korisno za glumce.
       Ovi glumci koji se ovde muče i danas su sigurno svojim znojem skinuli jedan kilogram, oni su taj kilogram zaslužili i dobro naplatili i njihovo mesečno primanje je sigurno. Ono iznosi kao tri-četiri plate nacionalnih prvaka.
       Čujem da krajem godine spremate veliku proslavu povodom tri decenije Teatra u gostima?
       - Otkriću vam svoju veliku poslovnu tajnu. Uz pomoć Ivana Kušana, koji je po mom mišljenju najbolji hrvatski pisac komediograf koji je napisao “Čarugu” za nas i još nekoliko komada, koji nije fizički pokretan ali je mentalno u odličnoj formi - napravićemo jedan komad koji će se zvati “Kako se kalio gospodin Fulir” a igraću sina gospodina Fulira iz filma “Ko peva, zlo ne misli”. On, u različitim okolnostima, prolazi kroz razne političke situacije, a na sceni ima još oko šezdesetak glumaca od kojih niko neće biti životno prisutan, ali će biti svi na video-ekranima u dijalogu sa mnom.
       To je predstava koja zahteva veliku tehničku opremljenost, jako mnogo efekata, koja ne bi smela da bude predugačka. Ja mrzim monodrame, mrzim drame sa dva lica, ali ovde sam siguran da ću dovesti 50-60 glumaca, vrlo verovatno nekolicinu beogradskih, da sa mnom ćaskaju preko video-ekrana. Izvršiću adaptaciju svojih mnogih stranih filmova menjajući tekstove Ričarda Bartona koji je igrao Tita a ja šefa engleske vojne misije. Pokušaću da napravim veliku zabavnu komediju, komemoraciju Relji Bašiću.
       Koji ste poslednji film snimili?
       - U eri svog najvećeg filmskog sazrevanja mnogo sam snimao u inostranstvu sa vrlo dobrim partnerima, glumcima i režiserima. Nažalost, to nikada nije bio njihov najbolji film, ni najveći film, nego jedan od njihovih filmova. U ratu je prestala ta saradnja jer su se moji agenti u Parizu i Minhenu bojali da li ću, zbog ratnih okolnosti, pravovremeno stići na snimanje. U proteklih dvanaest godina snimio sam svega dva filma u Hrvatskoj, i to su bile male uloge. Na neki način sam se i ohladio. Ne uzbuđuje me više film, čak ni finansijski. Sada treba da snimim još dva filma.
       Napravio sam jednu videoteku od 125 svojih filmova, danas sam u Beogradu dobio kasetu 126. koju nisam imao. Ne gledam te filmove i ne pokušavam se sebi ni diviti ni ne diviti, verovatno iz straha zbog nezadovoljstva svojim radom, što mi se često događa. Ali pokušaću iz tih komada napraviti jednu vrlo zgodnu kazališnu predstavu.
       Poput mnogih vaših kolega ovde i vi niste odoleli, u trenutku kada je uspostavljen višestranački sistem, stranačkom angažmanu. Šta je bio vaš motiv?
       - Uvek sam bio politički vrlo zainteresovan. Međutim, Komunistička partija i komunistički sistem nisu bili okruženje u kojem sam ja želeo i mogao delovati, iako sam znao da i tu ima vrlo kvalitetnih ljudi. I čim se pojavila prva stranka koja je bila na drugim osnovama, kao Hrvatska socijalna liberalna stranka, kao stranka u to doba Vlade Gotovca i Dražena Budiše, ja sam im se priključio. Zahvaljujući toj stranci postao sam saborski zastupnik. Zahvaljujući svom saborskom zastupanju doživeo sam svoja prva velika politička razočaranja, kad sam video da se gotovo ništa ne može napraviti u jednopartijskom hadezeovskom sistemu, gde se sve završavalo preglasavanjem i gde me niko ne može uveriti da u četiri godine moja stranka nije dala ni jedan jedini dovoljno pametan predlog da bi bio prihvaćen.
       Prema tome, tu sam doživeo razočaranje. Bio sam vrlo sretan kad sam otišao u mirovinu kao saborski zastupnik. Ja sad zaista imam samo jednu ambiciju, a to je da doprinesem za jedan korak i po ulazak tamo gde smatram da sam spadao svojim odgojem i na osnovu svega drugog - a to je u Evropu natrag, i da se to dogodi možda minut i dvadeset sekundi pre nego što bi se normalno dogodilo.
       Šta ste novo razumeli tokom svog političkog angažmana?
       - Mislim da se kod svih naših stranaka u Hrvatskoj pokazalo da nijedna od njih nije znala iskoristiti ili izanimirati intelektualni deo građanstva i intelektualce da se aktivnije priključe svemu, i da je to veliki problem hrvatske politike i dan-danas. Mislim da su se u svim strankama, čak i nakon ovih poslednjih promena, namnožili mladi talibani koji bi hteli preko noći postići nešto što se može samo dugotrajnim i samoodricajućim radom.
       Pa, ipak, i dalje vas zanima sve što se događa na hrvatskoj političkoj sceni?
       - Danas sam zainteresovan utoliko što kupujem manje-više sve novine i prelistavam ih, preletim prvu, drugu i treću stranicu, zapamtim najvažnije vesti, pa onda odem na kulturu pa se tamo malo duže zadržim. Pa čak i sport, koji me je nekad jako interesovao, preletim. Doma me grde jer svakodnevno kupujem četiri dnevna lista i sve nedeljnike. Sad ćete me vi sa beogradskim tiskom koji se može kupiti u Zagrebu, još više zaviti u crno.
       Da li ste zbog svog stranačkog angažmana imali sukoba sa kolegama koji su bili u vladajućoj HDZ partiji?
       - Ne. Možda je moj ljudski životni kvalitet u tome da se nisam ni sa kim svađao niti posvađao. Smatram da svako ima pravo na svoje gledište i na svoje estetske i etičke norme. I neću kazati da sam imao uvek razumevanja, ali se nisam nikad smatrao pozvanim da nekoga upozorim na njegove mane u gledanju ili u ponašanju. Nije ni bilo tako mnogo ljudi koji su se eksponirali za vreme HDZ-a. Možda je bilo dosta pritajenih. Međutim, vrlo brzo su ljudi uvideli čitav niz mana i grešaka koje su se počele pojavljivati, počev od nekakvih fantomskih bogaćenja, ratnih profitera, nekakvih sumnjivih biznismena, nekakvih nuvo riševa koji su počeli pokazivati preko noći stečene automobile, prstenje, zlatne cigaretšpice, tako da mi se čini da tu nisam imao nikakvih dilema.
       Ja sam znao da je to jednostavno jedan drugi deo sveta koji je i pre postojao, koji će uvek postojati i da živim u Parizu i da živim bilo gde drugde, znam da bih uvek spadao u jednu relativno selekcioniranu manjinu.
       Da li se pribojavate, kad se vratite u Zagreb, da bi se ponešto od ove dobrodošlice, od ove vaše ljubaznosti spram Beograda moglo loše protumačiti u tamošnjoj javnosti?
       - Ne bojim se, jer ništa mi se više ne može dogoditi što mi se nije dogodilo u životu. Zato sam, kada sam navršio 70 godina, doneo neke životne odluke, a to je da ću pokušati biti iskren i govoriti onako kao što mislim, jer sam dosta toga morao antišabrirati, otklečati u životu da bih došao u tu nezavisnu situaciju da sebi mogu dozvoliti luksuz da budem pošten i iskren prema sebi i svojim najbližima.
      
       RADMILA STANKOVIĆ