O čemu govore šest filmova koje će Ministarstvo za kulturu Srbije pomoći sa milion i 300 hiljada evra, ko su odbijeni autori i šta znači ova suma ako se ima u vidu da se u Hrvatskoj odvaja 4,5 miliona evra, a snimi se neuporedivo manje značajnih filmova na lokalnom i svetskom nivou

      Prvo je srpski ministar finansija Božidar Đelić malo odrešio kasu (u iznosu od milion i 300 hiljada evra), zatim je Ministarstvo kulture prvog aprila raspisalo Konkurs za obnovu filmskog stvaralaštva, na koji su ovdašnji producenti prijavili čak 29 dugometražnih igranih filmova. Već sedmog maja (koja brzina i efikasnost, nismo navikli!) Srđan Dragojević, Čedomir Kolar i Đorđe Milićević (Konkursna komisija) odlučili su da će ove sezone uz značajnu pomoć države (30 odsto planiranog budžeta) filmove snimati Goran Marković, Dušan Kovačević, Srđan Koljević, Miloš Petričić, Srđan Karanović i Miloš Radović. Ostali će, ako žele da rade, morati da se snalaze sami.
       Na prvi pogled - ništa novo. I do sada je svako Ministarstvo kulture, u zavisnosti od mogućnosti ali i kadrovskog sastava, u kinematografiju ulagalo neku crkavicu, dok su se realno filmovi u Srbiji snimali uglavnom zahvaljujući spretnosti producenata da iz nekih drugih izvora namaknu potrebne pare. Koji su to sve “izvori” bili, tema je za neku drugu priču, tek - srpski film uspeo je da preživi i u poslednjoj deceniji, i to uglavnom “čačkajući” teme koje Miloševićevom režimu nisu bile preterano po volji. Takva kinematografija, međutim, po mišljenju aktuelnog Ministarstva kulture, na čijem je čelu Branislav Lečić, zaslužuje bolju budućnost, više reda, modernizaciju i, ne na poslednjem mestu, značajnu državnu potporu. Prvi koraci na tom putu ka evropskim standardima su donošenje novog zakona o kinematografiji i formiranje Fonda za kinematografiju. Ali, budući da će do njihovog usvajanja, odnosno osnivanja, proteći Savom i Dunavom još izvesna količina vode, kao prelazno rešenje doneta je odluka da se raspiše konkurs za obnovu filmskog stvaralaštva, i da se značajnim (razume se, samo za naše uslove) materijalnim sredstvima pripomogne realizacija nekoliko filmskih projekata.
       - Mi to zapravo smatramo temeljima budućeg Filmskog fonda koji će u dobroj meri biti nezavisan od države - kaže Aleksandra Jovićević, pomoćnik ministra kulture za savremeno stvaralaštvo. - Zbog toga i insistiramo na činjenici da sredstva koja se ulažu u izabranih šest filmova nisu nepovratna i očekujemo da se, bar deo, vrati fondu i koristi za realizaciju novih projekata. Kako? Vrlo jednostavno: članovi konkursne komisije kažu, između ostalog, da su izabrani projekti uspešna kombinacija autorskog viđenja sveta sa očiglednim komercijalnim potencijalom što je, s jedne strane, garancija za pune bioskopske sale, a, sa druge, izvesnost učešća na svetskim festivalima i tržištima. Dakle, logično je očekivati zaradu, zaključuje Aleksandra Jovićević.
      
       Radovićeva crnohumorna komedija
       Mora se priznati da je Ministarstvo kulture postupilo dosta lukavo birajući članove konkursne komisije. Imajući u vidu naš mentalitet čiji je zakon broj jedan da ništa nije tako kako izgleda, i da se iza svakog brega sigurno nešto valja (o interesima i ličnim vezama da i ne govorimo), odlučili su se za ljude koji, bar u ovom trenutku, ne zavise od srpskih para. Srđan Dragojević je i dalje na holivudskom platnom spisku a i poznat je po tome što nema dlaku na jeziku, Čedomir Kolar jeste naše gore list, ali upravo je strpao Oskara u džep kao francuski producent “Ničije zemlje” Danisa Tanovića (i sprema njegov novi film), dok je Đorđe Milićević, scenarista iz SAD, za “Pobesneli voz” Andreja Končalovskog takođe pazario onog zlatnog ujaka.
       - I ne samo to - reći će za NIN scenarista i reditelj Miloš Radović. - Ono što bi svima moralo da odgovara, jeste da je ovoga puta Ministarstvo prekinulo dugogodišnju praksu da se konkurs objavi, a da se rezultati nikad ne objave; da se ne zna ko čita scenarija i da li ih neko uopšte čita; da se pre konkursa zna ko će pobediti; da postoje zaslužni takozvane legende srpskog filma koji pomoć jednostavno moraju dobiti. Ovoga puta toga nije bilo i to je dobro. Scenario su čitali kvalifikovani i nepotkupljivi ljudi, konkurs je otvoren i zatvoren javno, objavljena su obrazloženja donesenih odluka, čak su bile jednoglasne. Žao mi je što smo na takav konkurs čekali toliko dugo, ali je dobro što smo ipak dočekali. Nekadašnji debitanti već su osedeli, ali je dobro što su još živi.
       Ne spominje zalud Miloš Radović debitantske sede kose. Eto, na primer, njegov slučaj: na filmskoj režiji diplomirao je 1978. osam godina kasnije iz Kana se vratio sa Zlatnom palmom za kratki igrani film “Iznenadna i prerana smrt pukovnika K.K.”, broju međunarodnih nagrada koje je dobio za “Moju domovinu” takoreći nema kraja, ali je tek sada u prilici da debituje na igranom filmu. Dvadeset pet godina po završetku studija! U produkciji “Kobra filma”, vlasništvo braće Bjelogrlić, Radović 15. juna počinje da snima “Pravdu, smrt i nadu”, film u kojem on, po mišljenju konkursne komisije, na mudar i nepretenciozan način istražuje tajne Slučaja, Sudbine i Božanske pravde, nastavljajući tradiciju crnohumorne komedije koja je srpskom filmu donela međunarodni ugled i priznanje. - Na pitanje zašto posle toliko nagrada tek sada snimam film, odgovora više i nemam - kaže još Miloš Radović. - Nekad sam ga imao, sada ne. Srpski film je uvek bio malo more sa dva-tri talasa (partizanskim, crnim, češkim, novokomponovanim) i moj čamac nije zakačio nijedan od njih. Možda je sada došlo vreme da se na neki i popnem. Pa da i nas, dobitnike na konkursu, kasnije prozovu “ministarski talas”. Meni to zvuči otmeno, pa se i ne kajem što su me crni i češki zaobišli.
      
       Povratak Srđana Karanovića
       Što se, pak, predstavnika češkog talasa tiče (mada oni onoliko ne vole da im se kači ta odrednica), posle neprirodne pauze od skoro 12 godina srpskom filmu se vraća Srđan Karanović u čiji projekat “Sjaj u očima”, pored Ministarstva, novac ulažu i producenti Milko Josifov i Zoran Cvijanović (Džodi Movie Craftsman), RTS i partneri iz Francuske i Velike Britanije. Po sopstvenom scenariju Karanović snima romantičnu komediju sa elementima melodrame u čijem su središtu izbegličke sudbine, ali lišene patetike i preterane sentimentalnosti. Jedan od Karanovićevih producenata, Milko Josifov, čije iskustvo sa filmovima “Lepa sela lepo gore”, “Rane” i “Munje” nije zanemarljivo, naprotiv, kaže za NIN da su on i njegovi partneri mirno čekali rezultate konkursa, jer je ime Srđana Karanovića dovoljna garancija da se nisu prevarili u izboru projekta u koji će uložiti pare. Ipak, Josifov misli da je finansiranje filmske proizvodnje putem ovakvog konkursa dobro rešenje - ali samo za ovaj trenutak. Generalno, za producenta će bolja vremena stići formiranjem filmskog fonda, pa će se o parama odlučivati ne samo na osnovu scenarija već i mišljenja producenata koji su tokom svog “minulog rada” pokazali da znaju da rade svoj posao...
       Među odabranima je i film “Kordon” scenariste Nebojše Romčevića i reditelja Gorana Markovića, projekat čije se snimanje u produkciji RTS i Viktorije filma ovih dana završava na ulicama Beograda. Tema - građanski protesti 1996/97, ali iz neočekivane vizure: u prvom planu su, naime, tragikomične sudbine onih “preko puta” koji su šlemovima, pancirima i pendrecima “štitili” Miloševića i njegov režim od sopstvenog naroda, s tim da se Romčević i Marković ne bave revanšizmom, već svoje junake portretišu kao ljude od krvi i mesa, sa svim zabludama od kojih je i inače bolovala “ona druga polovina Srbije”. Zanimljivo je da dramski pisac Nebojša Romčević pojma nije imao da mu je tekst na konkursu: - Ali to nije nikakvo čudo - kaže - jer je “Kordon” prvo pisan za pozorište, zatim za televiziju a evo ga, na kraju i među filmskim scenarijima. Dobro za mene, početnika na filmu. Taj konkurs smatram jednim od puteva ako Ministarstvo već direktno daje novac za proizvodnju, ali ipak mislim da bi bilo bolje da ono u budućnosti ne bude direktan finansijer, već veza između stvaralaca i realnih izvora novca. Naravno, u sadašnjoj situaciji kad para nema dovoljno, neki kriterijumi su morali da se postave i neko je o tome morao da donese odluku. Dobro je što su u komisiji bili ljudi od nesumnjivog imena i integriteta, ali i oni su ipak samo ljudi. Imaju svoj ukus, nešto im je bliže, a nešto dalje srcu.
      
       Scenario koji obećava
       Za “Crveni kamion sive boje” Srđan Dragojević, Čedomir Kolar i Đorđe Milićević misle da je do sada najbolji scenario proizišao iz radionice Srđana Koljevića te da je, dalje, reč o vešto i duhovito napisanom “Road Movie” koji će nas provesti kroz predele Hrvatske, Bosne i Slovenije zahvaćene ratnim vihorom. Još kažu da Koljević sa simpatijom i humorom priča o njemu bliskim junacima i mentalitetima, i to na način koji će biti lako razumljiv kako svima nama koji smo živeli u “velikoj Jugoslaviji”, tako i publici širom sveta:
       - Naravno da sam srećan što sam dobio šansu da realizujem svoj najdraži scenario, film koji odavno sanjam - ističe Srđan Koljević. On je, inače, izabran među 12 najboljih na evropskom konkursu pri Berlinskom festivalu, a upravo je ocenjen kao najbolji na slovenačkom Filmskom fondu, odakle dolazi i koproducent filma Danijel Hočevar, vlasnik “Emotion filma”. Ipak, naš sagovornik (koji će film i režirati) smatra da je najvažnije da ovo ne bude jednokratni događaj, nego početak (obnova) normalnog, “pametnog prijateljstva” Ministarstva kulture i našeg filma na način na koji to funkcioniše ne samo svugde u Evropi, nego i oko nas, u Hrvatskoj i Sloveniji:
       - U Hrvatskoj, na primer, Ministarstvo redovno godišnje izdvaja tri puta veći iznos (4,5 miliona evra) za domaće filmove iako, za sada, tamošnja kinematografija ima objektivno neuporedivo manji značaj i na svetskom i lokalnom nivou. Dakle, neka ovo bude prvi korak ka formiranju fonda, donošenju zakona o kinematografiji, regulisanja stanja sa bioskopima, distribucijom i prezentacijom našeg filma. Jer on je u poslednjih deset godina, odmah iza košarke, bio glavna stvar koja nas je pozitivno i dostojno reprezentovala na svetskoj sceni i, pod nemogućim uslovima, opstajala na domaćoj. Sad je trenutak da država to ima u vidu...
       Među pobednicima je, naravno, i Dušan Kovačević koji će u produkciji “Vansa” režirati svog “Profesionalca”. Kažu da je izvanredno obavio posao koji se u profesionalnim krugovima smatra najtežim - adaptaciju uspešne pozorišne drame u medij filma, pričajući i dalje jedinstvenu priču iz bliskih “olovnih vremena” na njemu svojstven način. Konačno, tu je jedan pravi i relativno mladi debitant: po scenariju Dušana Ristića Miloš Petričić režiraće film “Skoro sasvim obična priča” - jedini projekat koji se među šest odabranih ne bavi tragičnim decenijama koje su iza nas. Reč je o urbanoj melodrami u kojoj se (o, da li je i to moguće!?) ženski likovi tretiraju kao aktivni nosioci zapleta. Saznaje se još da su dotični ženski likovi koherentni i moderni, nikako od onih koji samo trpe radnju, ili su samo puke karikature, što je još karakteristično za srpski film. Čuda se, možda, ipak događaju.
      
       Ostali pred vratima
       Pošto smo saznali šta ćemo krajem ove i tokom iduće godine gledati u bioskopima (bože zdravlja, i na prestižnim stranim festivalima), da se vratimo na početak ove filmske priče. Na konkurs je, rekosmo, prijavljeno 29 projekata, tri su odmah ispala jer nisu ispunjavala predviđene uslove, šest je odabrano, a u bubnju je ostalo još 20. Među njima i projekti koje bi da režiraju Žarko Dragojević, Miloš Radivojević, Ljubiša Samardžić, Milutin Petrović, Prvoslav Marić, Zdravko Šotra, Stojan Stojčić, Milan Spasić, Đorđe Milosavljević, Predrag Velinović, Zoran Čalić, Karolj Viček, Milan Jelić... Naravno da smo pokušali da razgovaramo s nekima od njih u nameri da se čuje i glas odbijenih i, možda, malo uvređenih. Ali, uprkos činjenici da se po čaršiji priča svašta, kad dođe do “razgovora za novine”, nastaje blaga tišina. Ljubiša Samardžić je obećao da će poslati to što misli napismeno, što naravno nije učinio, bilo je i onih koji su nas odbili sa omiljenom frazom “Jao, nemojte mene, molim vas”, jedino je Milutin Petrović rekao jasno i glasno da o tome neće da priča. Lazar Ristovski, kojem na konkursu nije prošao film koji upravo producira (“Mala noćna muzika” Dejana Zečevića) uputio nas je na stav Upravnog odbora Asocijacije filmskih producenata Srbije.
       A tamo piše da oni pozdravljaju uspešno okončan konkurs koji je iniciran kod Ministarstva kulture Srbije, te da će, s obzirom na pojedinačne primedbe članova AFPS na tok konkursa, nakon festivala u Kanu biti održana skupština Asocijacije koja će zauzeti stav o toku i rezultatima konkursa. U ovako šturom i arhaičnim jezikom napisanom “obaveštenju za javnost” jasno je jedino da će priča o obnovi filmskog stvaralaštva imati nastavak, ali ostaje nejasno kakve veze sa svim tim ima - Kanski festival?! Na kojem, ako se ne varamo, ovog maja nema nijednog našeg filma.
      
       NEVENKA OPAČIĆ