Javnost u Srbiji valjda nikad nije bila dalje od katarze nego kada se suočila sa kompjuterski izmenjenim likom krunskog haškog svedoka. Njegovo skremblovano lice do bola je produbilo nesporazum sa ostatkom sveta

      Sudija Ričard Mej je nestrpljivo prekinuo optuženoga kako bi preformulisao njegovo pitanje Niku Peraju, albanskom “insajderu” koji je u junu 1999. godine dezertirao iz Vojske Jugoslavije: “Dakle, da li je Kosovska verifikaciona misija bila u selu kada je došlo do ubistva?” Slobodan Milošević ga je prezrivo pogledao: “Đakovica je grad. A naravno da ubistvo nije počinjeno u prisustvu članova Verifikacione misije...”
       Postoji u Hagu jedan večiti nesporazum, nepomirljivi spor između “nas” i “njih”. Ma kako se trudili i ma kakvim svetskim znanjima raspolagali, “oni” ne mogu da stignu “nas” i da nauče sve naše notorne istine i sve naše, same po sebi, razumljive činjenice. Svaki gledalac televizije u Srbiji se u startu oseća superiornim u odnosu na glavnog sudiju Meja i njegove kolege Robinsona i Kvona, jer mu se čini da bolje od njih trojice razume dešavanja u njihovoj sudnici. Đakovica je grad: već samim tim je Milošević malo više u pravu od sudije (koji po toj logici možda ne bi ni smeo da mu sudi, kad ni toliko ne zna).
       Verovatno je zato, malo ko od tih gledalaca primetio da je sudija Kvon u samo pet minuta ispitivanja Ratomira Tanića naneo više štete kredibilitetu krunskog svedoka Tužilaštva u procesu protiv Slobodana Miloševića, nego što je to optuženom uspelo u gotovo trodnevnoj unakrsnoj paljbi. Za razliku od Miloševića, koji sudnicu koristi kao pozornicu za beskrajno repriziranje svoje političke predstave, za Kvona je to mesto gde se pravnim sredstvima izvode, rastaču i obaraju dokazi. Korejac je gipko i lako, bez vidljivog napora od Tanića izvukao dva potpuno oprečna odgovora na jedno te isto pitanje: Je li vam Milošević lično rekao da će etnički očistiti Albance sa Kosova? U ovom je pitanju sadržana centralna tačka optužnice, a Tanić je prvog dana rekao da sa Miloševićem uopšte nije bilo moguće razgovarati o tome, da bi nekoliko dana kasnije, poljuljanog samopouzdanja i valjda rešen da pojača utisak o svom značaju kao svedoka, odgovorio da mu je Milošević eksplicitno rekao da će “etnički očistiti Albance sa Kosova”.
       Tek se time survala Tanićeva upotrebna vrednost za dokazivanje optužnice. A značaj ovog, do sada apsolutno najvažnijeg svedoka koji se pojavio na Miloševićevom suđenju, skoro da je nemoguće preceniti. Na njegovom navodnom “insajderskom” iskazu počiva najvažniji deo optužnice, onaj koji Slobodana Miloševića direktno povezuje sa izvršiocima zločina na terenu, odnosno onaj kojim se gradi ključna teza o zaveri i “zločinačkom udruživanju” radi etničkog čišćenja. On je jedini koji o tome svedoči navodno “iz prve ruke” i bio je, sve do debakla koji je doživeo ove nedelje u sudnici, glavna nada tužioca Džefrija Najsa.
      
       Mihajlovićev gaf
       Za razliku od Kvona, Milošević je teatralan, uživa u zvuku svoga glasa i nadmeno se osmehuje svedoku kada misli da mu je zadao kakav ozbiljniji udarac. Bio je gotovo slavodobitno raspoložen kada je prikazao insert video-snimka intervjua Dušana Mihajlovića na RTS-u, u kojem predsednik Nove demokratije i srpski ministar policije nipodaštava Tanićevu ulogu u skorijoj srpskoj političkoj istoriji. Nije, očigledno, pažljivo slušao kada mu je sudija Mej nekoliko dana ranije, kada je u sličnoj situaciji prikazivao nemački dokumentarac sa izjavom finskog patologa Helene Rante, rekao: “Činjenica da nešto vidimo na TV ništa ne dokazuje. Možete je pozvati kao svedoka.” A veliko je pitanje da li će se, odnosno da li bi se Dušan Mihajlović ili Helena Ranta odazvali Miloševićevom pozivu da svedoče, i da li bi se Miloševiću svidelo ono što bi oni rekli kad bi došli. Ministar je, prema onom što se nezvanično čuje u Hagu, već pod žestokim pritiskom da se pojavi kao svedok Tužilaštva, pa se i toj presiji zasad uspešno odupire. (U pauzi Tanićevog svedočenja ovog vikenda su, kako se saznaje, iz Tužilaštva opet pohitali u Beograd u nastojanju da nađu nekog novog svedoka koji bi ubedljivije rekao ovo što je rekao Tanić, ili koji bi pružio dokaze o Tanićevoj relevantnosti.)
       I dok Slobodan Milošević u sudnici traći vreme koje mu je za unakrsno ispitivanje na raspolaganju, citirajući svoje stare i staromodne političke govorancije (i pri tom se još malo pa oblizuje, uz obaveznu opasku kako mu je to bio “baš lep” govor), pravni posao za njega obavljaju “prijatelji suda”(deo posla koji se u Srbiji manje ceni, ali u haškoj sudnici više vredi). Mihail Vladimirof dao je u tom smislu pravu malu pokaznu vežbu prilikom ispitivanja Džona Drevenkijeviča, kada je jednoličnim, pravolinijskim tonom, bez Miloševićeve sarkastične mimike i naglašavanja pojedinih reči, iz iznenađenog britanskog generala izvukao nevoljno priznanje da na Kosovu za vreme KVM nije bilo nikakvih srpskih paravojnih snaga. Miloševićeva prevelika taština, koju stalno vežba na svedocima besomučno ih gazeći (kao da na partijskom sastanku iz člana treba pošto-poto izvući samokritiku), skupo ga je koštala kod ovog generala, kog je nameravao da prisili da prizna da su OVK-ovci teroristi. Tako je Britancu, na veselje Tužilaštva, dao priliku da kaže da bi se i on sam možda pridružio OVK da je bio u albanskoj koži. U drugoj prilici Milošević je zatečen u obmanjivanju suda, kada je na licu mesta smislio podatak iz izveštaja jednog irskog posmatrača da je iza boraca OVK ostala kineska municija.
       Kad je Tanić u pitanju, bilo je jasno da krunskom svedoku ni sudije ne veruju, i da zbog toga nastoje da pomognu Miloševiću da mu postavi prava pitanja, čemu se ovaj opirao, verovatno opet iz uverenja da sve bolje zna. Sudija Mej je u jednom momentu rekao: “A ako vi to nećete da ga pitate, ja ću!” Milošević pak u poslednjim minutima igre gubi poslednju loptu na bezveznu retoriku poput ove: “A mislite li da je Račak bio etničko čišćenje?” Dokazuje, valjda, policijskom doušniku i trostrukom špijunu Taniću da (gle čuda) nije pravi patriota. Dotle je Stiven Kej bio taj koji je iz Tanića u poslednjim minutima ispitivanja izvukao izjavu za koju sudije već znaju da ne može biti istinita: da nikad sa Tužilaštvom nije razgovarao o svom životu posle Haga.
      
       Obmanjivanje suda
       I dok Milošević u svojoj glavi izvodi političke penale, tužilac zato razrađuje argumentaciju da ga liši trojice prijatelja suda koji za njega postižu jedine pravne golove: u sudu polako preovlađuje, saznaje se, uverenje da prijatelji suda unakrsnim ispitivanjem “troše” vreme, što treba ukinuti “u interesu optuženog”, i nije isključeno da uskoro padne takva odluka pretresnog veća. Što sve pomalo podseća na njegovu vladavinu Srbijom.
       Miloševića, dabome, malo zanima pravna dimenzija ovog procesa, što je njegovo pravo: o njegovoj se koži radi. No pomalo se, takođe, radi i o koži cele ove zemlje, jer teško da je izvodljiv “one-man genocide” i bude li Milošević kao bivši šef države osuđen za to delo, u istorijske udžbenike širom sveta će ući da su Srbi krajem 20. veka izvršili genocid nad Muslimanima u Bosni i da o tome postoji pravosnažna presuda na najvažnijem procesu posle Nirnberškog.
       Hag je Srbima doskora toplo preporučivan kao mesto gde će se sa njih skidati kolektivna krivica. To je trebalo da se učini u Holandiji kako bi se za to dobio međunarodno priznati atest, po svim napolju važećim merilima. Zvučalo je primamljivo, posebno onom delu populacije koji je sebe doživljavao kao glavnu žrtvu Miloševićeve politike. Računica je izgledala prosta: svetao lik, čist obraz, međunarodni krediti, a sve to u zamenu za šaku ratnih zločinaca.
       Ispostavilo se da situacija nije tako prosta. Prvo je glavnom optuženom rejting u domovini ponovo počeo da raste, a lažno zaklinjanje pojačalo je netrpeljivost prema Albancima. Podela sudnice na optužbu i odbranu u publici podstakla je navijanje u korist domaćeg tima, a protiv Karle del Ponte. I iz Beograda se lepo videlo da je haška sudnica ista kao i svaka druga sudnica, dakle mesto na kojem tužioci nastoje da izdejstvuju osudu za optuženog služeći se pri tom svim dozvoljenim sredstvima, bez preterane brige za istorijsku istinu, a još manje za nacionalno i međuetničko pomirenje.
       Sve je to bilo jasno i pre Ratomira Tanića, ali je tek njegovo gostovanje na klupi za svedoke u procesu protiv Slobodana Miloševića diglo na noge srpsku političku elitu, koja je glasno odbila svaku sličnost sa lažnim profesorom filozofije i biznismenom kriminalne prošlosti. U gnušanju prema liku Ratomira Tanića ujedinila se vascela duboko podeljena srpska javnost, uz brisanje klasnih, starosnih i političkih granica. Srbi, valjda, nikada nisu bili dalje od katarze nego kada su se suočili sa kompjuterski izmenjenim likom Ratomira Tanića. Njegovo skremblovano lice do bola je produbilo njihov nesporazum sa ostatkom sveta.
       No, ako se Tanić u haškom izdanju nije dopao Srbima, šta li su o njemu, i o nama, mislili oni koji nisu pod Miloševićem proživeli deceniju? Na primeru Ratomira Tanića i njegovog svedočenja vidi se da su kratke noge u teoriji po kojoj ćemo u očima sveta porasti ako se u Hagu suočimo sa svojim zločinima.
      
       Rehabilitacija svedoka
       Milošević se zgražavao nad Tanićevim pomanjkanjem integriteta kao da on sam ne sedi u zatvoru optužen za najteže zločine koje čovečanstvo poznaje. I jedan i drugi su se, ironije li, pozivali na srpskog ministra policije, koji je zajedno sa svojom strankom tako neuverljivo demantovao Tanića da je tužiocu posle pošlo za rukom da ga u dobroj meri rehabilituje kao svedoka na osnovu starih saopštenja Nove demokratije u kojim je Tanić (koga je Nova demokratija ovih dana proglasila za pukog simpatizera stranke) proglašavan ne samo Mihajlovićevim savetnikom već i članom Izvršnog odbora stranke. Jeste li lagali sada ili onda, upitao bi Milošević predstavnika Nove demokratije kada bi se usudio da ga pozove kao svedoka odbrane (jer bi se tako izložio riziku i da se u sudnici kaže nešto po njega neugodno).
       Milošević je vrlo efikasno uvukao predstavnike “nove vlasti” u Beogradu u tok ovog procesa, ali tako da svoj položaj nije bogzna kako popravio, a ugled demokratske vlasti jeste okrnjio. I kad se našoj javnosti čini da samo cinik može u sudnicu dovesti Tanića kad se “iz aviona vidi da on laže”, dotle zapadna javnost (koja sve manje ima priliku da prati suđenje stoleća) misli “daleko im svima lepa kuća”.
       Sumnja te javnosti sada je pala i na novu vlast koja naizgled ne može da se odluči želi li da pomogne, ili da odmogne Hagu. I dok iz Beograda deluje kao da je Mihajlović “sahranio” Tanića, u Hagu se vidi da su ga preterani protesti Nove demokratije u očima suda donekle rehabilitovali, dajući ovom prevarantu neki džemsbondovski šmek.
       Srbija se nije prepoznala u liku i delu Ratomira Tanića, ali je iz haške perspektive strancima teško da zaključe kojima od njenih likova treba verovati. Ni mi koji smo pomno pratili suđenje na kraju nismo saznali ni za koga je Tanić radio, ni od kada, ni za koje pare. Punoj istini o ovom minornom liku koji je upravo napisao delić istorije međunarodnog prava, još se nismo ni približili.
       Možda je rešenje naših nesporazuma moglo biti suđenje u Srbiji, ali je ta šansa zanavek propuštena.
      
       LjILjANA SMAJLOVIĆ