(“Sudbina podunavskih Švaba u Vojvodini”, NIN br. 2679)

      U Banatski Karlovac došao sam kao dete kolonista, izbeglica sa Kosova u proleće 1946. Ulica u kojoj smo dobili nemačku kuću zvala se Logorska. Bila je zatvorena žičanom ogradom i s jedne i s druge strane a mala stražara se nalazila kod prve i poslednje kuće u ulici. I neke druge ulice su imale takve ograde i u njima su pre dolaska kolonista bile nemačke porodice. Na izlazu iz Banatskog Karlovca, prema Alibunaru, nalazio se pravi logor sastavljen od više baraka pokrivenih terpapirom ograđenih bodljikavom žicom sa visokim stržarama.
       Logor su obezbeđivali naši milicioneri u uniformama i sa ruskim automatima na prsima ili puškama. U Banatskom Karlovcu prvi put sam susreo neke drugačije Nemce. Dotad sam u izbeglištvu u Srbiji gledao samo nemačke vojnike sa šlemovima.
       Sada smo videli Nemce-civile, koji su išli u kolonama da rade u polju, sa stražarima pored kolone ili sam ih viđao unutar logorske ograde. Najupečatljiviji susreti sa Nemcima bile su grupe nemačkih dečaka i devojčica od sedam do 10 godina koji su prosili po selu. Deci je očigledno bio dopušten izlaz iz logora. Oni su nosili oko ramena male džakove ili neke torbe. Dolazili su na vrata kuće pevajući neke pesme na srpskom ili na nemačkom jeziku. Zaboravio sam tekst tih pesmica ali se sećam da smo za Uskrs 1946. godine imali priliku da grupa te dece dođe na našu kapiju i da pevaju pesmice na srpskom. To su bile prigodne pesmice, za pravoslavni Uskrs. Moja majka je iznela nekoliko jaja toj deci ali nije bilo za svu decu, a i u našoj porodici je bilo dosta čeljadi a malo hrane. Majka im je dala i 2-3 lončeta, merice kukuruznog brašna. Ona je dobro znala šta je glad i izbegličke nevolje. Deca su zahvaljivala i ljubila joj ruku. Tada sam prvi put čuo na nemačkom reči “kis di hand” i zapamtio te reči.
       Te godine sam pošao u školu sa malim Švabama. U mom razredu ih je bilo petoro. Moje predstave o Nemcima, zasnovane na viđenju nemačkih vojnika, bile su sasvim promenjene. Ta deca su bila kao i mi. Nismo se ni u čemu razlikovali. Kada smo se igrali ratnih igara: partizana i Nemaca, oni nisu hteli da igraju Nemce. Mi smo smatrali da je najprirodnije da oni igraju Nemce jer su inače Nemci. Oni su to odbijali, hteli su da budu partizani.
       U školskom horu nam je klavir svirao Nemac koji je dolazio iz logora. Stroga učiteljica nas je izbacivala iz hora i Srbe i Švabe a mi smo onda igrali krpenjače u školskom dvorištu.
       Bilo je i drugačijih slučajeva. Mala, lepa, Švabica iz susedne kuće, čiji deda je dobio u posed svoju kuću i zemlju jer je pomagao partizane iz Južnobanatskog odreda za vreme rata, zvala se Morgentaler Lisi, pevala nam je pesmicu “Ja sam Švaba-keleraba, ti si Rac-magarac”. Rac je pogrdan izraz za Srbe. Mi smo joj odgovarali na tu pesmicu rečima koje su bile pogrdne ali su se rimovale sa rečju Rac i magarac. Iz tih školskih dana ostali su mi u uspomeni najlepša prijateljstva sa malim Švabama. Najveći broj njih završio je osnovnu školu u Banatskom Karlovcu, a zatim su sa roditeljima odlazili u Nemačku. Jedan broj osnovaca nastavio je srednju školu u Vršcu. Neki od njih su dolazili kasnije da posete Karlovac jer je to bilo njihovo rodno mesto. Uvek smo se nalazili prijateljski i obnavljali uspomene iz školskih dana.
       U Banatskom Karlovcu je od oko 1 000 kuća ostalo četiri švapske porodice, čiji su vlasnici prvo bili zatvoreni u logoru pa posle vraćeni u svoje kuće. To su: “Morgentaler Anton, Sep Štajger, Georg Bernfanger (Đura Pinter) i Kurjak (čovek čijeg imena se ne sećam ali je njegov unuk Jozef Kurjak sa mnom išao u školu). Ostale su i Švabe u mešovitim porodicama i jedan broj radnika u mesnoj industriji “Banat” i Poljoprivrednom dobru “Peščara”. Ti ljudi su bili antifašisti i naše vlasti su im dozvolile da u svojim kućama žive i da ih koriste do svoje smrti. Posle toga kuće su prešle u vlasništvo države, sem kuće Sepa Štajgera, čija imovina je ostala njegovoj udovici Mili.
       Smatram da je objavljivanje feljtona i knjige gospodina Ivanjija vrlo korisno za istoriju i kulturu Vojvodine i Srbije.
      
       VLADIMIR TAMINDŽIĆ,
       advokat Pančevo