Problemi na regionalnom nivou: Nepostojanje bilateralnih sporazuma o priznavanju dokumenata - Jugoslavija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina. Ovo nepostojanje sporazuma o priznavanju dokumenata među ovim zemljama sprečava izbegle i raseljene u ostvarivanju svojih prava u mestu boravka, uključujući pravo na povrat imovine u posed, pravo na penziju, zaposlenje, itd.

      BOSNA i HERCEGOVINA
       1. Pravni problemi
       Opšti
       - Iako je generalno pravni položaj izbeglih iz BiH povoljniji od položaja izbeglih iz Hrvatske i raseljenih sa Kosova, ipak ima problema pri ostvarivanju pojedinih imovinskih, statusnih i prava po osnovu rada kao i nekih socijalnih prava (uz još uvek postojeće, iako sporadične, sigurnosne i probleme političkih sloboda).
       - Zakon o izbeglicama donet 1992. već odavno ne odgovara ni vremenu ni prostoru na kome se primenjuje pa ga treba uskladiti sa realnim potrebama.
       Posebni
       - Loša zastupljenost povratnika u javnim i državnim službama
       - Nerešen status vojnih stanova na kojima je postojalo stanarsko pravo (nisu otkupljeni)
       - Problem denacionalizacije na celom području BiH
       - Problem restitucije na celom području BIH (otkup nacionalizovanih stanova)
       - Imovinska prava ne treba vezivati sa statusom lica
       - Uzurpacija imovine i nepozivanje na odgovornost onih koji to čine (šumsko bogatstvo je smanjeno za 27% u odnosu na period pre rata jer sve tri strane seku tuđe vlasništvo)
      
       2. Preporuke
       - Obezbediti dodatni rok za podnošenje zahteva za povrat stanarskog prava (ima oko 15 000 stambenih jedinica za koje zahtevi nikada do sada nisu podneti)
       - Sva lica koja su isključena iz člana 3a treba da dobiju jednaku mogućnost otkupa kao i ostali nosioci stanarskih prava
       - Rekonstrukcija u svim delovima BiH treba da uzme u obzir predratnu strukturu stanovništva kako bi se sprečila selektivnost pri izboru koja se najčešće pravda nedostatkom sredstava.
       - Sve NVO u regionu koje rade sa izbegličkom populacijom iz BiH treba da istaknu važnost podnošenja zahteva za obnovu u trećem roku za prijavu, u trajanju od 6 meseci (počeo teći 7. 12. 2001)
       - Lobiranje za što hitnije potpisivanje seta od 14 sporazuma (ugovori o pravnoj pomoći, o dvojnom državljanstvu, o platnom prometu)
       - U celoj BiH obezbediti priznavanje staža i osiguranja od momenta prestanka u svim situacijama kada je radni odnos nevoljno prekinut, a nakon toga i priznavanje prava iz radnog odnosa koja se odnose na pitanje ponovnog dolaska na posao ili kompenzacije (na način na koji se to priznaje domicilnom stanovništvu)
       - Ostvarivanje penzije ostvaruju u matičnom PIO fondu, gde je i stečena (sada npr. povratnici u Sarajevo još uvek primaju penziju preko PIO Republike Srpske)
       - Za socijalno-kulturna i obrazovna pitanja uslovi još uvek nisu sazreli ali nije rano otpočeti lobiranje i na tim poljima
       - Preporuka vlastima Republike Srbije za formiranje Ministarstva za izbeglice koje bi zastupalo interese čitave izbegličke populacije.
       - Na saveznom nivou formirati fond kojim bi se trajno rešavao problem izbeglištva (obuhvatiti imovinu bivše JNA, odn. VJ, poljoprivredno zemljište koje je nemoguće komasirati, imovinu koju opštine imaju u gradskom građevinskom zemljištu a nisu privedene nameni, zadružnu imovinu kao i onu koja pripada lokalnim zajednicama). Tu bi se mogla uključiti i imovina koju bi udružile izbeglice, ali i doprinos koji bi trebalo uvesti u celoj zemlji, recimo 0,5% u sledećih 3-4 godine.
      
       HRVATSKA
       Povrede ljudskih prava kroz nepoštovanje načela ljudskih prava - načela jednakosti (univerzalnosti), načela neotuđivosti i načela nedeljivosti. Ove povrede se legalizuju i opravdavaju kroz:
      
       1. Postojanje dva paralelna pravna sistema u Republici Hrvatskoj - jednog za područje od posebne državne skrbi i drugog za ostale delove Republike Hrvatske.
      
       2. Postojanje dva paralelna pravna sistema u Republici Hrvatskoj - jednog za izbeglice i drugog za ostale građane Republike Hrvatske. Shodno tome treba napustiti zakonodavnu praksu da se za izbeglice donose posebni zakoni koji na drugačiji način regulišu njihova prava u odnosu na prava ostalih državljana. U većini slučajeva ti zakoni kao i sva podzakonska akta koja se na osnovu njih donose samo otežavaju, a u nekim slučajevima i onemogućavaju ostvarivanje prava izbeglih lica. Treba da bude pravilo da su svi građani pred zakonom jednaki, s tim što za povratnike - izbeglice sa azilom u SRJ, treba predvideti izuzetke koji će ići njima u korist, a ne na štetu. Na primer, programe za povratak i zbrinjavanje prognanika, izbeglica i raseljenih osoba (NN RH 92/98), Zakon o prestanku važenja Zakona o privremenom preuzimanju i upravljanju određenom imovinom (NN RH 101/98), Zakon o području od posebne državne skrbi (NN RH 44/96 57/96, 124/97), Zakon o najmu stanova na privremeno oslobođenoj teritoriji (NN RH 73/95), Zakon o dopuni Zakona o obveznim odnosima (NN RH 112 /99), Zakon i izmeni Zakona o obveznim odnosima (NN RH 7/96) i Zakonom o sudskim pristojbama (NN RH 57/96).
      
       3. Nedoslednost u primeni Zakona o oprostu koji se ogleda u mogućnosti pokretanja krivičnog postupka protiv lica koje je amnestirano ovim zakonom.
      
       4. Onemogućavanje prava na pošteno suđenje - nužno je omogućiti pravo na pošteno suđenje pred nepristrasnim sudom u razumnom roku. Sada je onemogućena zaštita prava na privatno vlasništvo, utvrđenih prava na dom, stečenih prava, staralaca za poseban slučaj. Onemogućavanje se vršilo: odugovlačenjem postupka, visokim sudskim taksama, prekidima postupka na osnovu diskriminatornih odredaba Programa povratka i Zakona o obveznim odnosima, a naročito primenom mirnodopskih propisa u ratnim uslovima kada se nije poštovala odredba Zakona o parničnom postupku da se u vanrednim uslovima postupci prekidaju. Napred navedeno predstavlja i zloupotrebu prava.
      
       5. U praksi tumačenja zakonskih akata kroz instruktivna uputstva pojedinih političara koje je za direktnu posledicu imalo onemogućavanje ostvarivanja prava izbeglih lica u započetim postupcima pred državnim organima.
      
       6. Sprečavanje zloupotrebe prava - svi državni organi (sudovi, organi uprave, fondovi itd.) pred kojima izbeglice ostvaruju svoja prava treba da poštuju usvojene zakone, pojednostave i ubrzaju proceduru odlučivanja, pružajući im pri tome pomoć kao nestručnim licima na šta su se obavezali svojim zakonodavstvom. Time bi se izbegle opstrukcije i olakšalo ostvarivanje prava ovih lica.
      
       7. Ustanovljenje prekluzivnih rokova zakonima i uredbama tokom 1997. i 1998. godine dovelo je do trajnog gubitka prava lica čije se ostvarivanje vezivalo za rokove. Pre svega ovde se misli na Zakon o naknadi za imovinu oduzetu za vreme jugoslovenske komunističke vladavine (NN RH 92/96), Zakon o pravima bivših političkih zatvorenika (NN RH 34/95, 52/94 I 164/98), Zakon o privatizaciji (NN RH 21/96 71/97 I 73/00), Zakon o pretvorbi društvenih poduzeća (NN RH 19/91, 83/92, 2/94 i 9/95), Zakon o konvalidaciji (NN RH 104/97) i Uredba za provedbu Zakona o konvalidaciji (NN RH 51/98). Napred navedenim propisima otuđena su osnovna ljudska prava - pravo na imovinu, prava iz radnog odnosa i onemogućena je sudska zaštita ukoliko se iz opravdanih razloga nije mogao podneti inicijalni akt u predviđenom roku. Shodno tome, neophodno je produžiti te rokove i to tako što će umesto objektivnih postojati subjektivni rokovi od trenutka povratka izbeglica.
      
       8. Davanje prioriteta privremenim korisnicima u odnosu na vlasnike imovine. Treba dati prioritet vlasnicima nepokretne imovine - Srbima izbeglicama, koje su našle azil u SRJ u odnosu na privremene korisnike pripadnike hrvatskog naroda i na taj način omogućiti pravo na povratak tih lica.
      
       9. Nepoštovanje javnosti u krivičnim postupcima. Naime, poštujući Zakon o krivičnom postupku RH potrebno je da sve krivične prijave budu dostavljene javnim tužiocima a ne da se zadržavaju u policijskim stanicama i po nekoliko godina. Ovim bi se rad organa za otkrivanje i gonjenje počinilaca krivičnih dela učinio javnim i sprečile bi se zloupotrebe.
      
       KOSOVO
      
       1. Pravni problemi
       Pristup pravosudnim institucijama
       - Direkcija za stambena i imovinska pitanja - otvaranje kancelarija u Srbiji bi trebalo da pomogne u prevazilaženju komunikacijskih problema sa HPD-om koji još uvek ne dostavlja svoje odluke podnosiocu zahteva i, nažalost, izgleda da ostaje pri stavu da ona lica koja su već podnela zahtev u nekoj od kancelarija na Kosovu, tu proceduru i nastave na Kosovu.
       - Problem je i odlaganje donošenja odluka HPD-a, korišćenje imovine u humanitarne svrhe bez nadoknade i odlaganje izvršenja iseljenja.
       - Obnova je ograničena samo na osobe koje imaju prebivalište na Kosovu. Raseljena lica izvan Kosova su uglavnom isključena iz ovakve vrste pomoći osim ako nisu pripadnici grupe koja je obuhvaćena projektom povratka, npr. slučaj Osojane.
       - Nezakonito ograničenje prodaje privatne imovine. U avgustu 2001. UNMIK je izdao Uredbu 2001/17, koja predviđa da prodaja može biti zabranjena u nekim označenim područjima na Kosovu gde bi rezultat prodaje bila promena etničke ravnoteže lokalne zajednice.
      
       - Nema pravnih lekova protiv UNMIK-a. Raseljena lica, kao i stanovnici Kosova, nemaju načina da traže nadoknadu za štetu (npr. za korišćenje imovine, telesnu povredu) počinjenu od strane UNMIK-a. (UNMIK je Uredbom 2000/47 kojom se daje imunitet KFOR-u i UNMIK-u obavezan da sam osnuje sud za žalbe.) Uprkos izveštaju ombudsmana, koji identifikuje regulativu koja nije u skladu sa priznatim međunarodnim standardima (naročito u odsustvu postupaka za obrađivanje zahteva), UNMIK i dalje nema nikakve mehanizme za rešavanje zahteva za naknadu štete.
       - Pravni lekovi protiv KFOR-a su nedosledni, žalbe se rešavaju u skladu sa individualnom politikom nacionalnog kontingenta KFOR-a, pa kompenzacija za štetu zavisi isključivo od politike nacionalnog kontingenta, a ne od prirode štete, a što dovodi do neujednačene i nedosledne prakse širom Kosova.
       Nemogućnost pristupa dokumentaciji
       a) Odbijanje institucija na Kosovu da izdaju dokumente - raseljena lica često trebaju dokumenta u vezi sa zaposlenjem, obrazovanjem itd., od institucija na Kosovu, koje im to odbijaju sa obrazloženjem da proces treba da bude obostran.
       b) Problemi sa dokumentacijom u Srbiji: matične i katastarske knjige, kao i sudska arhiva sa Kosova sada se nalazi na više mesta u centralnoj i južnoj Srbiji gde su smeštene kosovske opštine “u egzilu”. Raseljenim lica koja se nalaze u raznim delovima Srbije potrebna je ova dokumentacija a nju mogu izdati samo navedene kancelarije. Posebno se mnogi Romi suočavaju sa problemom što nikada nisu bili registrovani u ovim knjigama i sada je potrebno da se naknadno registruju, prvi put.
       v) Raseljena lica u Srbiji nisu podobna za dobijanje UNMIK-ovih identifikacionih dokumenata. UNMIK-ovi propisi kojima je regulisan popis građana i omogućeno izdavanje ličnih dokumenata, ograničeni su na lica fizički prisutna na Kosovu.
       g) Nepriznavanje UNMIK dokumenata i overa od strane jugoslovenskih vlasti. Ovo predstavlja prepreku za stanovnike Kosova u pribavljanju dokumenata ili vođenju poslova u Srbiji.
       Sloboda kretanja
       a) Sprečavanje raseljenih lica da promene prebivalište. Raseljena lica koja žele da odjave svoje prebivalište na Kosovu sa namerom da prijave novo prebivalište u Srbiji, ne mogu to da učine, jer im MUP “u egzilu” to ne dozvoljava.
       b) Takođe značajno, neka raseljena lica nailaze i na probleme čak i u prijavljivanju svog privremenog boravka, zbog nemogućnosti da obezbede dokaz o svom trenutnom mestu boravka (adresu). Na teškoće naročito nailaze oni koji žive u nepriznatim kolektivnim centrima, budući da ne mogu da obezbede izjavu od vlasnika prostora u kom žive. Ova izjava (kopija ugovora sa vlasnikom) treba da bude overena kod sudskog pisara, a nemogućnost da podnesu ovu izjavu sprečava ih u dobijanju zelene karte (prijava boravka u policiji).
      
       2. Preporuke
       - Molbe (zahtevi) predati u kancelarijama HPD-a na Kosovu treba da budu prebačeni u novootvorene kancelarije van Kosova, da bi IRL imali direktan pristup organima donosilaca odluka u Srbiji. Procedura koja pokriva boravišne imovinske zahteve i pravila rada HPD-a i HPCC-a regulisana je UNMIK regulativom 60/2000. U nekim slučajevima HPD je koristio svoju vlast pod ovom regulativom da dozvoli osobi koja se doselila da ostane u imovini (iz humanitarnih razloga) čak i nakon odluke u korist podnosioca zahteva. Budući da IRL uglavnom plaćaju zakupninu za svoj smeštaj u raseljeništvu, a ne dobijaju nikakvu nadoknadu za ovakvu vrstu javnog korišćenja njihove imovine na Kosovu, ovakav tretman nije u redu. Često nije bilo čak ni obaveštenja o korišćenju u javne svrhe imovine podnosioca zahteva. HPD treba da ustanovi jasne rokove u kojima treba da se donesu odluke, kao i vremenski period u kom klijent treba da bude obavešten o donesenoj odluci.
       - Napraviti jaku medijsku kampanju da bi se obavestila raseljena lica o roku i značaju podnošenja zahteva HPD-u za povrat imovine u posed, ali i zbog donatora koji bi trebalo da finansiraju rad HPD-a koji ima velike finansijske probleme i preti opasnost da neće moći da obavi kompletan posao.
       - UNMIK bi trebalo da ukine nezakonito ograničenje prodaje privatne imovine, odnosno Uredbu 2001/17.
       - Institucija ombudsmana na Kosovu je ovlašćena da proširi svoje delovanje i na osobe izvan teritorije Kosova, ali raseljena lica moraju biti upoznata sa ovom institucijom za ljudska prava i imati mogućnost da joj se obrate.
       - Dozvoliti raseljenim licima da podnesu zahteve za izdavanje dokumentacije u matičnim kancelarijama u mestima gde su trenutno smešteni, a da se onda zahtev službenim putem dostavi nadležnoj kancelariji “u egzilu”.
       - Uopšteno, vlasti u Srbiji treba da izdaju sve dokumente potrebne IRL za uživanje njihovih zakonskih prava bez nametanja nerazumnih uslova. Svi dokumenti, uključujući i zeleni karton, treba da budu omogućeni svim IRL, bez obzira na mesto gde su smešteni ili da li mogu da obezbede izjavu vlasnika prostora u kom žive.
       - Dokumenta treba da budu dostupna podjednako od strane jugoslovenskih, srpskih i kosovskih institucija. Mora da postoji ugovor između svih strana (UNMIK-a, Srbije i Kosova).
       - Sve uredbe koje donosi vlast na Kosovu trebalo bi da se objavljuju u “Službenom listu” kako bi se i raseljeni i NVO koje im pružaju pravnu pomoć upoznali sa propisima koji se tamo primenjuju.
       - Omogućiti bolju informisanost raseljenih sa Kosova kako u vezi s odlukama kosovskih vlasti, tako i situacije na terenu kako bi raspolagali sa što više informacija potrebnih za eventualno donošenje odluke o povratku.
       - Prihatljiv je samo dobrovoljan povratak. Pravo na povratak treba stalno isticati, ali odluka o povratku mora biti dobrovoljna i pojedinačna. Upravne vlasti imaju odgovornost da ne sprečavaju pojedinačan izbor, kao na primer, namećući prepreke u slobodnom izboru mesta boravka ili prodajući nečiju imovinu. S druge strane, ako nema garancija za sigurnu sredinu na Kosovu, slobodan izbor povratka ne može se u potpunosti ostvariti.
       - Znanje i iskustva udruženja IRL treba iskoristiti na pravi način, budući da mogu i žele da doprinesu što je više moguće u procesu nalaženja trajnih rešenja za raseljena lica sa Kosova.