I posle šminkanja hrvatskog zakonodavstva, Srbima se sudi po posebnim aršinima

      USrpskom demokratskom forumu orijentisani su prevashodno na repatrijaciju, jer smatraju da bi akcentovanjem lokalne integracije priznali etničko čišćenje.
       Da li je lako vratiti se?
       - Nisam pristalica povratka po svaku cenu. Izbegličke porodice su višeslojne, sastoje se od najmanje tri generacije. Najviše se vraćaju najstariji, jer im penzije omogućavaju egzistenciju. Srednja generacija ima problem zapošljavanja, a najmlađi su se tokom dugotrajnog izbeglištva integrisali. Egzistencijalni problem je dominantan. Hrvatska je u fazi tranzicije i zapala je u duboku recesiju. Broj radno aktivnog stanovništva se gotovo poklapa sa brojem izdržavanih lica.
       Koliko je promena vlasti u Hrvatskoj zaista uticala na poboljšanje uslova za povratak Srba?
       - Dolaskom nove vlasti u Hrvatskoj nešto se promenilo u retorici države. Izmenjen je i deo zakona koji je bio izrazito diskriminirajući prema srpskim povratnicima. Program povratka se odnosi samo na povratnike srpske populacije. Mi insistiramo da Srbi po povratku u Hrvatsku potpadnu pod opšti pravni sistem, kao građani Hrvati, a ne da neko posebno brine o njima više nego o drugima. To ostavlja veliki prostor za manipulaciju i za voluntarizam.
       Najveći problem je zapravo hrvatsko pravosuđe. Srbin kao stranka pred sudovima nije ravnopravan, sudi mu se po drugim aršinima. To se vidi i po presudama koje nemaju uporište ni u zdravom razumu, a kamoli u praksi i važećim zakonima. Istina, Hrvatska je svoje zakonodavstvo našminkala, ono je transparentno zakonodavstvo Evropske unije u mnogim elementima. Međutim, zakonodavstvo je jedno, a sudska praksa drugo.
       U kojim pravnim oblastima je diskriminacija najizraženija?
       - Veliki problem je ponašanje hrvatskog penzionog fonda. Oni ne žele da isplate zaostatke penzionerima, iako su penzije stečeno pravo koje se uživa do smrti i nasleđuje posle toga. Diskontinuitet može postojati samo u promašenoj, diskriminatorskoj politici.
       Kada je u pitanju oštećena imovina, Hrvatska je obnovila gotovo sve što je bilo u vlasništvu Hrvata, ali nismo zadovoljni dinamikom obnove srpske imovine. Još uvek nije sazrela politička volja za povratak hrvatskih građana srpske nacionalnosti.
       Mnogi od Hrvata čije su kuće obnovljene ne žive u njima, već u stanovima ili kućama prognanih Srba. Urbano srpsko stanovništvo se ne vraća, jer nema elementarne uslove za život. Podržali smo kampanju za povrat stanarskog prava i smatramo da se to pravo mora realizovati po istom principu po kojem je to urađeno na prostoru čitave bivše SFRJ, jer je istim zakonodavstvom bilo regulisano. Praksa hrvatskih sudova nimalo nas ne demotiviše da odustanemo od naših napora. Međunarodne organizacije su već ustanovile povredu prava na dom kod povrede stanarskog prava, a pravo na dom je deo konvencije koja je inkorporirana u hrvatske zakone. I sud u Strazburu će verovatno odlučiti da se stanarska prava vrate, jer u jednoj državi građani ne mogu biti ravnopravniji i manje ravnopravni. Rešenje ovog pitanja povećaće broj potencijalnih povratnika u Hrvatsku.
       Kako vidite rešenje problema manjinskih zajednica u Hrvatskoj?
       - Siguran sam da Hrvatska neće još dugo odolevati i da će morati da donese kvalitetan zakon, sa snagom ustavnog zakona, o položajima manjinskih zajednica. Taj zakon mora da garantuje manjinama njihovu kulturnu autonomiju, personalnu autonomiju i da ima odredbu pozitivne diskriminacije koju Evropa već poznaje. To znači da u prvoj fazi država manjinskoj zajednici mora da ponudi veća prava nego konstitutivnom narodu, kako bi se oni vremenom izjednačili. Pod pritiskom Saveta Evrope i OEBS-a, Hrvatska će morati to da uradi. Tada će srpska zajednica imati pravo na srazmernu zastupljenost u institucijama Hrvatske, što će normativno poboljšati njihov položaj. Verujem da će Hrvatska uskoro prevazići koncepciju klasične arhaične nacionalne države jednog naroda i postati država svih svojih građana.
       Koje probleme mora da reši naša država?
       - Osnovna zamerka je nedovoljna transparentnost repatrijacije i integracije izbeglica. Zalažemo se da se u Srbiji formira ministarstvo za izbegla i raseljena lica. Apsurdno je da republički komesar za izbeglice sreće premijera samo u prolazu. Izbeglice treba da participiraju u stručnom pogledu u vođenju državne politike prvenstveno prema Hrvatskoj. Uređenje tih odnosa ide veoma sporo. Treba ubrzati bilateralne odnose u vezi sa problemima dvojnog državljanstva, kao što je pitanje služenja vojnog roka, na primer. U Srbiji još uvek važi odredba Zakona o izbeglicama po kojoj se oni mogu privoditi ili mobilisati, i to ni nova vlast nije promenila.
       Zadovoljni smo što u jugoslovenskim zakonima ne postoje nikakve diskriminirajuće odredbe na koje bi se izbeglice mogle požaliti. Ali, država nije upozorila izbeglice da će ako uzmu jugoslovensko državljanstvo izgubiti izbeglički status, koji im je donekle rešavao egzistencijalne probleme. Time što su postali državljani Jugoslavije ljudi nisu napravili nikakav kvalitativni pomak u socijalnom smislu, ali su izgubili pravo na zdravstvenu zaštitu i neka humanitarna davanja.
      
      
      

Statistika kaže da se samo četiri odsto izbeglih izjasnilo za povratak? - Taj podatak je produkt krajnje simplifikacije koja je sadržana u upitniku kojim su izbegli intervjuisani prilikom popisa prošlog marta. Pitanje je formulisano: “Da li biste se vratili odakle ste došli?”, a ne i: “Pod kojim uslovima biste se vratili?” Cifrom od četiri odsto se dosta manipuliše. I Hrvatska gradi svoju strategiju rešavanja izbegličkog pitanja na osnovu tog podatka. Mi toj anketi ne dajemo neku veću važnost. Naša ciljna grupa je onih 22 odsto ljudi koji su se izjasnili kao neopredeljeni. Praksa kod većine prisilnih migracija govori da se obično trećina stanovništva vrati u prethodno boravište, trećina se integriše u zajednicu u koju je pobegla, a trećina odlazi negde drugde. I sa Hrvatskom će biti takav slučaj.