Kada bi Jugoslavija vratila knjige hrvatskim matičnim uredima, naknadnog upisa ne bi ni bilo

      Veliki pravni problem izbeglica je naknadni upis u knjige državljana. Tokom ratnih dejstava na nekim područjima knjige su ili uništene ili odnete u Jugoslaviju. Dokaza o državljanstvu ljudi koji su živeli u tim opštinama nema, i ono se utvrđuje na osnovu prijave prebivališta iz 1991. godine. Ni jugoslovensko državljanstvo nije moguće dobiti bez osnovnih dokumenata iz Hrvatske kao što je rodni list i domovnica, koje moraju da izdaju matični ured u Hrvatskoj, a ne u Jugoslaviji. Dokumenta koja se izdaju ovde nisu validna, iako Sekretarijat za upravu grada Beograda izdaje rodne listove izbeglima, s napomenom da se knjige nalaze ovde od oktobra 1995. godine, u skladu sa aktom Ministarstva pravde Republike Srbije od 11.10.1995. god. Problem je moguće rešiti samo na državnom nivou. Trebalo bi napraviti dogovor da se knjige vrate na područje Hrvatske. Onda naknadnog upisa verovatno ne bi ni bilo, osim u opštinama gde su knjige spaljene. Broj korisnika i potreba za ovakvim upisom bili bi mnogo manji i tako bi se rasteretio konzulat i skratili rokovi. Sada se na naknadni upis čeka od tri do šest meseci, a ne može se završiti preko punomoćja u Jugoslaviji. Uspeli smo samo u nekoliko slučajeva u Zadarskoj županiji, uz pomoć DOS-a, u Benkovcu i Gračacu. Ishodovanje dokumenata najproblematičnije je na Kninsko-šibenskoj županiji, gde se uglavnom izdaju potvrde da ljudi nisu upisani u knjige.
       Postoje li i drugi problemi u neslaganju državnih administracija?
       - Do problema je došlo jer prethodnih 15 godina nije vođena službena evidencija. Čest problem su brakovi sklopljeni za vreme ratnih dejstava u Krajini. Te brakove, kao i razvode iz tog vremena, Hrvatska ne priznaje. Ljudima venčanim u Hrvatskoj i razvedenim za vreme rata Srbija priznaje rešenje o razvodu. Oni stupaju u nove brakove, a po hrvatskim zakonima žive u dvobračnosti. I sa knjigama rođenih ima problema, najviše u vezi s devojačkim prezimenima. Žene dobijaju rodne listove i domovnice na devojačko prezime, jer u Hrvatskoj nema napomene njihovog venčanja, ni naknadne promene statusa. Ni deca rođena za vreme ratnih dejstava nemaju automatski hrvatsko državljanstvo, za njih je moguće preko punomoći ishodovati samo rodni list. Roditelji moraju da putuju u Hrvatsku i podnesu zahtev za dobijanje jedinstvenog matičnog broja i upis u knjigu državljana.
       Institucija punomoći morala bi važiti za ovaj i sve druge probleme, a praksa pokazuje da nije tako. Ugovor koji je sklopljen između Srbije i Hrvatske 1997. godine sprovodi se samo u pojedinim delovima.
       Za pomoć nam se obraća i veliki broj korisnika koji su bili torturisani, i posle zlostavljanja kojima su bili izloženi, imaju veliki otpor i ne razmišljaju o povratku. Oni imaju probleme oko integracije, jer da bi ovde dobili penzije ili invalidnine moraju da imaju jugoslovensko državljanstvo, a za to im trebaju i neki dokumenti iz Hrvatske. Tu je krug zatvoren - neko hoće da se integriše i ne želi više da ima bilo kakve veze s Hrvatskom, a mora da je ima, jer je tamo rođen.