Nazovite to paradoksom tranzicije, ali tako ispada: samo poskupljenje može da dovede do toga da za tri-četiri godine imamo jeftiniju struju

      Nacrt novog zakona o energetici nadležno ministarstvo je objavilo i stavilo na javnu raspravu u nameri, kako kažu, da kada zakon stigne u skupštinsku proceduru "ne bude 200 amandmana nego, recimo, pedeset". Spada u grupu tzv. reformskih zakona, što znači da uređuje oblast od posebne važnosti, ali istovremeno i to da postojeća regulativa ne zadovoljava potrebe. Važeći Zakon se ne uklapa u regulativu EU, i nije usklađen ni sa zakonima koje imaju sve druge zemlje u regionu, osim Crne Gore. ("Ako hoćete da budete deo Evrope, onda morate da imate određeni tip zakona", kažu u Ministarstvu energetike).
       U skladu s trendovima prema kojima je Vlada Srbije prepoznatljiva, Nacrt zakona o energetici predviđa liberalizaciju u toj oblasti, tržišnu utakmicu za sve ("jednak pravni položaj svih subjekata na tom tržištu", domaćih i stranih), sve to, razume se, u domenu onih delatnosti koje je moguće uspostaviti kao tržišne, a to su proizvodnja i snabdevanje energijom, dok prenosne mreže po prirodi stvari ostaju sfera monopola.
       "U budućnosti država neće biti glavni investitor u proizvodna postrojenja nego će to biti privatni kapital, domaći ili strani. Država niti ima para niti namerava da investira u proizvodni sektor, u nove elektrane", kaže Rade Simović, savetnik ministra za energetiku i rudarstvo Gorana Novakovića.
       Koja je konkretna korist koju će običan potrošač imati od novog propisa u oblasti energetike, imajući u vidu sve one svakodnevne nedaće kojima je izložen? Poskupljenje struje svakako ne spada u te koristi, a ono je, u okviru "liberalizacije" svakako neminovno, pa makar išlo i usporenim tempom i prateći rast zarada, onako kako je to vlada objavila da će činiti, i to je jedna od retkih oblasti u kojoj se oglušuje o zahteve međunarodnih monetarnih ustanova.
       Neposredna korist bi, recimo, mogla biti ta što se uspostavlja odgovornost snabdevača za snabdevanje "energijom dogovorenog kvaliteta i stalnosti". Ovo bi moglo da se odnosi na opaženi fenomen da utrošeni i plaćeni kilovat nije isto. Međutim, zbog smanjene frekvencije struje ili napona potrebno je da se električni aparat drži duže uključen da bi se obavio određeni rad i to je osnov onima koji tvrde da mi zapravo uopšte ne plaćamo struju onoliko koliko nadležni kažu (a kažu da plaćamo malo), nego da zapravo plaćamo više, a niko ne zna koliko.
       Eksperti za elektroprivredu kažu da nisu, doduše, sigurni koliko su ove primedbe o neispravnoj struji tačne, ali da je sasvim sigurno da iz jednog džepa plaćamo cenu struje (dva američka centa) a iz drugog razliku do proizvodne cene koja mora da se plati, ovako ili onako, a plate je uvek najsiromašniji. Nije tajna da se ta razlika svakog meseca nadoknađuje iz Ministarstva ministra Božidara Đelića, a ako taj novac ide u EPS, onda, to je jasno, ne može da ode nekom drugom, za koga je normalnije da bude finansiran iz budžeta. Rečju, kada bi građani znali kako se izdržava elektroenergetski sitem, trčali bi u EPS da traže da plate struju onoliko, koliko ona stvarno košta. Tako bar kažu stručnjaci koji prate ovu oblast, i sve to trebalo bi da bude raščišćeno novim zakonom.
       Treba reći da sve rečeno važi za elektroenergiju, kao najrasprostranjeniji oblik energije, ali da se zakon bavi i gasom, te naftom, te "obnovljivim izvorima energije".
       Reklo bi se da, s obzirom na liberalizaciju, a zatim i na privatizaciju proizvodnih pogona, postoje nade u izgradnju novih postrojenja za pravljenje struje, a posebno tzv. malih elektrana koje se pominju i u Nacrtu zakona. Međutim, nije baš tako. Srbija je, prema podacima iz Ministarstva, godišnje "kratka" za 500 do 1000 megavata "instalisane snage" (pre 1000, nego 500, kažu). Male elektrane su snage po dva-tri megavata i manje, što znači da bi nam trebalo tri stotine takvih elektrana, a to nije realno. Nije realno pogotovu što postojeća službena cena od dva centa po kilovat-satu nije stimulativna za bilo kakvo ulaganje.
       Promene koje se uvode u ovu oblast deo su evropskog procesa koji sastavljači novog zakona zovu uopšteno "restrukturiranjem". Koliko god da su naši građani naviknuti da s razlogom budu skeptični prema aktivnostima ovdašnje Elektroprivrede, Rade Simović kaže da je konačni cilj ovog zakona, "za onog ko ume da ga čita", interes potrošača. To ilustruje evropskom praksom. "Osim u dve zemlje, Luksemburg je jedna od njih, cena struje je danas manja nego što je bila pre pet-šest godina. A tako će biti i kod nas kroz tri-četiri godine", kaže Simović.
       Treba da bude jeftinije nego da liberalizacije nema, ali, nažalost, još uvek mnogo više od ona dva centa koliko, kažu, plaćamo danas.
      
       SRBOLJUB BOGDANOVIĆ
      
      

"U budućnosti država neće biti glavni investitor u proizvodna postrojenja nego će to biti privatni kapital, domaći ili strani. Država niti ima para niti namerava da investira u proizvodni sektor, u nove elektrane"