Pre izvesnog vremena, stiže meni helikopterskom preporukom jedan paket, poprilične težine i s ocilima umesto poštanske marke. Hm, zamislim se na tren i počnem da otvaram pošiljku - i imam šta da vidim! Predsednik Voja mi poslao svoju upravo objavljenu knjigu sakupljenih radova (ranih, prezrelih i prerano sazrelih) koji, na strogo naučnički način, dokazuju kako Bokasa, Mobutu i Čavoški različitim, ali potpuno legalnim metodama, kritikuju titranje demokratije. Takođe, Predsednikova “knjiga utisaka” sadrži i esej “Duboko grlo” - o ćoravoj kutiji kao omiljenom srpskom izbornom triku; zatim, polemičku raspravu o Mihailu Markoviću, filozofu gastarbajterskog materijalizma i jednom od najvećih podrivača Amerike; poučni ogled iz oblasti deduktivne dokolice, “Gerontocid Dragoljuba Mićunovića”; tu su i čisto intelektualni pokušaji iznalaženja pravnog leka za izlečenje duševnih boli čika Dobrice, to jest uglednih srpskih starina koji su toliko zadužili svoj narod da nikako da se razduže s istim.
       Ali, to nije bilo sve! Naime, uz pomenutu knjigu, u pošiljci su bila dva rukopisa i ceduljica s porukom koliko lične toliko i profesionalne prirode. Zato je i spominjem na ovom mestu, bez obzira na rizik moguće defloracije zakonskih normi koje se tiču čuvanja i odavanja državnih tajni. Jebi ga, mnogo je zakona na ovom svetu i teško je čoveku da se ne ogreši bez obzira što je stvoren bezgrešnim začećem. Otprilike to mi je i Voja napisao, uljudno me zamolivši da “pregledam a po mogućstvu i pročitam priložene rukopise”, uz stoičku konstataciju da kada već ne može da piše Ustav onda barem da piše romane i tako pomogne opštoj stvari “posrbljavanja Srbije”. Naravno, smesta sam prihvatio poziv (misionarski refleks, nego šta!) i krenuo da radim na Predsednikovom opusu - zadovoljan saznanjem da Tijanić nije jedini Savetnik u ovoj zemlji, ali i duboko uznemiren zbog činjenice da su se, eto, čak i kod njega (Predsednika Voje) pojavili književnički porivi. Verujte mi, TO nikako nije spojivo s predsednikovanjem države makar se ona i Srbija zvala! Zato sam se odmah bacio na temeljno iščitavanje ona dva rukopisa, ne ispuštajući olovku i gumicu iz ruku. Prvi utisak je bio... predvidljiv. Voja je napisao religiozno-didaktične pripovesti, pomalo anahrono, sa osećanjem čistunstva koje dominira kako u književnom izrazu (odličan primer “matematičke sintakse”), tako i u izboru i tretmanu tema i likova. Uostalom, naslovi budućih romana već dovoljno govore sami po sebi: “Petkana u raljama Ljiljane”, i “Subotari u raljama Skupštine”. Smatrao sam da, pored nespornih zanatskih kvaliteta, ne bi bilo najuputnije startovati sa ovakvim delima, te sam Voji sugerisao (nacrtao i opisao) celokupnu strategiju koja bi njegovo pisanije učinila maksimalno efektnim i društveno uticajnim. Drugim rečima, pravilno razrešiti pitanje konteksta. Budući da su u ovom slučaju čitaoci istovremeno i podanici, Predsednik nužno mora da piše o sebi, ma koliki maštar i mitoman bio u duši i peru! U tom smislu, predložio sam kreiranje omladinskog romana iz naroda, “Ali Baba i Ali Deda”, čija bi se radnja odvijala u podrumima i tavanima samoupravljanjem porobljenog Dorćola, i koji bi govorio o iskušenjima građanskog detinjstva starmalog dečaka koji sanja da postane Zakon za celu svoju ulicu. Pošto takav projekat poseduje ogroman tržišni potencijal, predvideo sam nastavak: “Ali Voja i četrdeset Bušova”, alegorični roman o odraslom, fakultetski obrazovanom i velegradski pedigriranom, starmalom dečaku koji se popeo na vrh tende i ne može da vidi šta se dešava dole u bašti punoj ljudi, alkohola i escajga. Kada iscrpe temu odrastanja, uspenja i sunovrata, Voja bi morao da se oduži svojoj brojnoj i vernoj publici jednim pacifističkim romanom o partijskim raskolima kroz koje je prošao na svom hodočasničkom putu. Pomenuto delo bi odzvanjalo tonom pomirenja - što mu i sam naslov kaže: “Sve sam ih oženio” - i po želji samog autora centralno poglavlje bi govorilo o sabornosti policije i vojske kao vrhovnog ovaploćenja ovozemaljskog mira.
       S obzirom na apokaliptično stanje Skupštine, koje je već postalo hronično, našem predvodničkom piscu je neophodan jedan angažovani, socijalni roman - “Pijem da je se setim”, potresno svedočanstvo o posrnulom narodnom poslaniku koji se propio u skupštinskom restoranu zbog neuzvraćene ljubavi šefa poslaničke grupe kojoj i sam pripada. Tako bi se, kroz prizmu psihodelične govornice, ukazalo na novi fenomen u srpskoj enciklopediji poroka: alkoholizam na bonove.
       U ovako celovito zamišljenom opusu, neizostavno je prisustvo metažanrovskih dela, poput putopisa iz Istanbula, “Pušiću kući”, koji bi se svojom empirijskom mudrošću nametnuo i kao svojevrsno uputstvo za organizatore maturantskih ekskurzija po tuđinskom inostranstvu. To će, istovremeno, biti i ubojiti kontraudarac Ćikijevoj antidrogoškoj kampanji testiranja po školskim dvorištima i klozetima. Umesto pišanja u epruvetu, plemeniti i slobodoumni Voja poziva mlade na pišanje uz vetar, što će naići na nepodeljene simpatije među školskom omladinom vazda željnom bunta, dotirane slobode i ziheraške anarhije.
       Određeni ustupak publici predstavljao bi estradni, lolita-ljubić “Ne dozvoli da te druga voli”, a radi zadovoljenja rajinske potrebe za moralisanjem i snifanjem tuđeg prljavog veša. Nakon tog pedagoškog predaha sledi veliko finale. Veran svom asketizmu i svestan katarzičnosti sopstvene pozicije, Voja bi svoj megaopus krunisao skrupuloznim, odmerenim bildungsromanom “Spodoban”, autobiografijom o izabranom hrišćaninu koji je gadljiv na kukutu. Dovoljno za svaku poentu, zar ne?
      
       ZORAN ĆIRIĆ