Mislim da su Englezi neprevaziđeni kada je u pitanju fudbal. Oni sjajno znaju da procene vremenske prilike i da kamere zauzmu takav ugao da vi poneki put ni vizuelno ne možete da osetite da li pada kiša ili je sunčan dan...

      Sve je počelo, danas za nekoga možda i davne 1973, na kultnom beogradskom “Tašmajdanu”, za vreme Svetskog šampionata u plivanju, vaterpolu i skokovima u vodu. Sa skromnom tehnikom (kamerama i “poslužiteljima”), reditelj Momčilo - Moma Martinović je zadivio svet. Ondašnja Jugoslavija (SFRJ), iako mala, a poznata po sportskim velemajstorima, pročula se i prenosima događaja, dakako, televizijskim. Bilo je to čudo! O tim vremenima za NIN govori Moma Martinović, televizijski reditelj i nosilac tog uspešnog posla:
       - Bio je to, za nas, prozor u svet. Tako sam, bar ja, sve to doživljavao. I pre toga, radili smo razne sportske prenose, ali ovo je bio naš prvi svetski šampionat. Nešto što do tada nismo imali priliku da radimo i trebalo je to, sa skromnom tehnikom dočarati, a pri tom se ne obrukati. I nismo se obrukali, naprotiv, postali smo traženi, mi sa beogradske televizije. Proteklo je, od tog doba, mnogo vode Dunavom i Savom i trebalo bi na desetine novinskih stranica da bi se sve opisalo šta je naša produkcija uradila na polju sportskih prenosa, od svetskih i evropskih šampionata u fudbalu, boksu, veslanju, atletici, tenisu, pa do letnjih i zimskih olimpijskih igara...
       Vizu za izlazak na svetsko televizijsko tržište dobili ste posle sjajne produkcije evropskog fudbalskog šampionata 1976, odigranom u Beogradu i Zagrebu.
       - Ne, dogodilo se to ranije (1974) kada smo od nemačkog ZDF-a bili angažovani za prenos fudbalske “majstorice” u Frankfurtu između Jugoslavije i Španije (1:0). Imali smo bolju tehniku i već pripremljene ljude za takav posao. Mogli smo da koristimo “slonj - motion”, znači ponavljanje slike. Na primer, kada je Katalinski postigao onaj “istorijski” gol koji nas je “upisao u učesnike fudbalskog šampionata sveta” u ondašnjoj SR Nemačkoj. Kada govorim o ponavljanju “slike”, to je u upotrebi bilo od 1970. na fudbalskom šampionatu sveta u Meksiku. Svet je bio oduševljen golom koji je postigao Pele protiv Italijana u finalu. To je zaista bilo za višestruko ponavljanje. Takav izum je bio potreban televizijskim gledaocima. Na primer, svakome može da se dogodi da u toku prenosa ode do toaleta, a da kasnije može da vidi postignuti gol ili važnu akciju.
       Onda ste sve, kroz dve godine, primenili na fudbalskom šampionatu Evrope?
       - Da, mogli smo to da uradimo već na utakmici Jugoslavija - SR Nemačka u Beogradu na stadionu “Crvene zvezde”. Nije, međutim, bilo baš lako. Taj stadion nije najbolje projektovan, jer nalazi se u takozvanoj rupi. Raditi sa više kamera nije bilo bezbolno rešenje. Na tom stadionu je oduvek bio problem kako naći rešenje za specifičan ugao kamere, da bi se adekvatno dočarao prenos. Ja sam već ranije došao do saznanja da je direktan prenos objektivan, a da je refleks iliti odraz “slike” subjektivna stvarnost. Da bi sve bilo valjano urađeno, potrebno je, pored reditelja, dobro uigran tim. I za taj šampionat smo ga imali.
       Zvuči interesantno da vas je posle toga Argentina 1978. angažovala za prenose utakmica svetskog fudbalskog šampionata!
       - Interesantno je samo utoliko što je u to vreme na vlasti u Argentini bila vojna hunta. Našu ekipu to zaista nije interesovalo, jer kao profesionalci bili smo angažovani od strane Svetske fudbalske asocijacije (FIFA) i televizijskog pula “Argentina 1978”. Bilo je veliko zadovoljstvo raditi prenose iz Argentine, jer imali su stadione gde se mogao vršiti prenos sa više kamera nego obično i iz specifičnih uglova.
       Zar Amerikanci nisu bili u stanju da sami obave takve prenose? Zar nisu oni velika sportska sila?
       - Neke stvari jesu bili u stanju sami. Prenose njihove košarke, bejzbola, hokeja i slično radili su dobro. Ali fudbal je i danas za njih komplikovan. Kompanija ABC za takve prenose obično angažuje nas iz Evrope, jer nisu iskusni kada je u pitanju fudbalski prenos. Tako je bilo 1994, kada se kod njih održavao svetski šampionat. Za njih je problem da urade glavni kadar kada se igra fudbalska utakmica, jer ne rade takve prenose često. Tu i tehnika ne pomaže mnogo. Mislim da su Englezi neprevaziđeni kada je u pitanju fudbal. Oni sjajno znaju da procene vremenske prilike i da kamere zauzmu takav ugao da vi poneki put ni vizuelno ne možete da osetite da li pada kiša ili je sunčan dan...
       Mnoge televizijske gledaoce za vreme sportskih prenosa nerviraju stalne “sečke” sa reklamama.
       - Nema tu šta da ih nervira. Reklame donose svugde u svetu veliki novac. E, sada stvar je reditelja kako i kada da plasira reklamni spot, a da pri tom ne nervira gledaoce. Prekida ili pauza na utakmicama je mnogo...
      
       ALEKSANDAR MIHAJLOVIĆ