NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Zasenio je Lenjina, Hruščova i Brežnjeva

Kada je Hruščov konačno pročitao i odobrio, pripovetka “Jedan dan Ivana Denisoviča” objavljena je u celoj zemlji, prevedena na sve jezike, a na Solženjicina se obrušila takva slava kakvu nije mogao da sanja nijedan živi pisac otkad je sveta i veka. Ana Ahmatova ga je nazvala “lučonoša”, a ona se retko varala u procenama ljudi

      Mene ne zanima Solženjicin-čovek, već mit koji se stvorio oko njegovog imena. Zanima me više od svih drugih mitova našeg doba zato što je nastao, narastao i počeo da se raspada pred mojim očima, čak jedini u čijem sam stvaranju skromno učestvovao. U ovim beleškama nije mi bila namera da umanjim značaj Solženjicina-pisca. Ali kako da opišem mit a da ga ne uporedim sa ličnošću oko koje je stvoren? Pri poređenju ličnosti i mita prirodno je da svaka ličnost gubi.
       Pripovetku “Šč-854” pročitao sam u dahu, dobivši je u redakciji “Novog sveta” iz ruku Ane Samojlovne Berzer, koju sam prisno zvao Asja. Ona je već davno, prva u “Novom svetu”, pročitala tu priču i lično predala rukopis Tvardovskom, ali ni jednom od svojih bliskih prijatelja nije poverila redakcijsku tajnu dok je nije otkrio sam šef. Tek tada mi je sa zadovoljstvom dala rukopis. Zabio sam se u jednu praznu kancelariju, pročitao je u dahu, i uzbudio se više nego kad sam čitao dela ruske literature uoči i u doba moje mladosti. Od toga dana gotovo trinaest godina Solženjicin je bio najveće uzbuđenje moga života. I ne samo moga.
       Prvi put sam ga video s leđa.
       Sećam se, bio je u jeftinom odelu i, čini mi se, sa kačketom od grubog platna. Ulazio je u kabinet Tvardovskog zajedno sa Aleksejem Kondratovičem. Obojica su se kretala polako, čak mi se učinilo da on vuče noge, a da ga Kondratovič pridržava da ne padne. Moja mašta je doslikala prizor bivšeg logora i nemoćnog, krezubavog starca koji je iz njega pristigao. Posle nekog vremena Kondratovič je izišao i uzbuđeno ispričao: “Ništa neće da popusti. Neće da promeni naslov pripovetke. Sa nekom sitnicom se složio, ali naslov neće da promeni ni za šta na svetu. Kažemo mu da onda nećemo moći da je štampamo, a on kaže ne morate, trideset godina sam čekao priznanje, mogu da čekam još“.
       U “Novom svetu” su veoma cenili tvrdoglave autore, ali su se i očajnički borili s njima.
       Svi su bili ushićeni time kako piše, kako se drži i šta govori. Govorio je, na primer, da pisac treba da živi skromno, da se jednostavno oblači, da putuje drugom klasom i da kupuje jeftina jaja od devedeset kopejki, a ne ona dijetalna po rublju i trideset. Slušao sam to (iz Kondratovičevih usta) sa uvažavanjem i ćutljivim samoprekorom. Sam sam već bio razmažen, voleo sam da putujem kući, roditeljima, prvom klasom, a jaja sam kupovao na kakva sam nailazio - razlika od četrdeset kopejki nije mi se činila tako bitnom (mada donedavno nisam imao uvek novca ni za ona najjeftinija). Sve Solženjicinove izjave koje su do mene stizale, smatrao sam veoma mudrim, ali me je jedna malo zbunila. Ahmatova, sa kojom se A.I. tada jednom sreo, kazala mu je nešto ovako: “Vas čeka iskušenje velike slave, ne znam hoćete li to podneti.” A on joj je na to odgovorio: “Podneo sam ja i gore.” Meni se taj odgovor nije učinio previše mudrim. To što je Solženjicin preživeo, izdržali su milioni. A iskušenje slave, smatrao sam, bilo je mnogo lukavije od onoga u logoru.
       Međutim, Tvardovski je u taktici “probijanja” pripovetke “Jedan dan Ivana Denisoviča” činio veoma vešte korake, koji su bili mogući, i čak se smatrali normalnim, samo u tako nenormalnim sistemima kakav je bio sovjetski. Shvatio je da će teško moći jednostavno da objavi pripovetku, da će to proći samo ako stigne odobrenje “odozgo”, i vrebao je priliku da rukopis preda ne bilo kome, već lično, kako se onda govorilo, dragom drugu Nikiti Sergejeviču Hruščovu. I to je bio vrlo dobar potez. U sovjetskoj državi niko niži od najvažnijeg ne bi mogao to da dozvoli. Ali još pre nego što je došao do najdražeg vođe, Tvardovski je davao na čitanje “Ivana Denisoviča” Maršaku, Čukovskom, Simonovu, Erenburgu i drugim tadašnjim sovjetskim “klasicima” u nadi da će njihovo mišljenje biti pozitivno i autoritativno za Hruščova. Ovi su se sa zadovoljstvom odazivali, pisali oduševljene recenzije, koje su ličile jedna na drugu, i čekali pogodan trenutak. Na sve te poteze i doskočice Tvardovskom je otišlo skoro godinu dana, ali se na kraju sve završilo na najbolji mogući način. Pripovetka je bila dostavljena Hruščovu, on ju je pročitao, odobrio, objavljena je u celoj zemlji, prevedena na sve jezike, i na Solženjicina se obrušila takva slava kakvu nije mogao da sanja nijedan živi pisac od kada je sveta i veka...
       Ushićenje u očima i spremnost da se momentalno
       umre za svog idola video sam na filmu ili uživo kada su mase pozdravljale Hitlera, Staljina, Mao Cedunga, Kastra, Jeljcina... Upravo je takav idol, ali ne uličnih masa već čitalačke publike, postao vremenom i Solženjicin. Ja sam se obično protivio masovnoj psihozi, ali u slučaju Solženjicina prepustio sam se njenom uticaju i raspoloženju društva koje je sudove o Solženjicinu preuveličavalo i dizalo na nivo kulta.
       Usput da dodam da kult ne mora biti samo ličnost, već i neko učenje (marksizam), politički sistem (sovjetska vlast do kraja četrdesetih)... Poklonjenje pred ličnošću, grupom ljudi, učenjem ili političkim ustrojstvom može da bude toliko jako da se pretvara u vid duševnog oboljenja, koje zavisno od predmeta obožavanja nazivam idolofrenijom, izmofrenijom ili - u datom slučaju - solžefrenijom.
       Sa Solženjicinom nisam imao nikakve lične odnose, niti sam tome težio. Uopšte ne razumem ljude koji strasno žele da se lično upoznaju sa ovim ili onim piscem, slikarom, glumcem, makar i omiljenim. Ako je omiljen, tim pre. Jer on se ne može prikazati boljim i pametnijim od onoga što govori njegova umetnost...
       Moji susreti sa Solženjicinom bili su slučajni, usputni, ali sam ih zapamtio, čini mi se sve. Prvi put, a da nije bilo s leđa, video sam ga u hodniku redakcije tog istog “Novog sveta”. Ušao sam sa ulice i odmah sam pored vrata video Vladimira Tendrjakova, s kojim sam prijateljevao. Stajao je, razgovarao s nekim, zaustavio me da me upozna; pružim ruku i pre nego što smo se dotakli, shvatim: to je Solženjicin. Imao je priprosto lice glatko izbrijano, i uopšte nije bio tako slab kako mi se učinilo, već naprotiv, mladolik, rumenih obraza, i očigledno pun snage. Nije se povodio u hodu. I nikako nije ličio na mračnog i pogrbljenog zatvorenika sa fotografije koja je obišla zemlju, sa robijaškim brojem na grudima, kolenu i na kačketu, kakve sada nose ruski generali u Čečeniji. On se široko i radosno osmehnuo, otkrivajući lepe pravilne zube i ostavljao utisak čoveka spremnog za razgovor.
       Posle sam se sretao s njim nekoliko puta u “Novom svetu”, i dva puta u Savezu pisaca. Jednom smo on, Tvardovski i ja zajedno nastupali u Učiteljskom domu i sećam se kako je bio propraćen taj nastup Aleksandra Isajeviča. Njega su dovezli i odvezli kolima Tvardovskog (sam Tvardovski je uzeo taksi). Došao je, odmah dobio reč, kazao šta je imao i otišao. Svi su shvatili da je ozbiljan čovek, da njegovo vreme nije kao naše, ono je veoma dragoceno. A naše ne vredi gotovo ništa. Dok je bio među nama, svi smo se držali kao mlađi po zvanju. Sa dubokim uvažavanjem i napeto. A sam Tvardovski - kao seoski otac sina koji je daleko dogurao. A kada je Solženjicin otišao, svi su odahnuli i opustili se. No, njegovo nedavno prisustvo se i dalje osećalo. Ja sam pred učiteljima nastupio neuverljivo, sumnjajući hoće li išta vredeti moje prazne reči i usiljena duhovitost na fonu poučnog govora rjazanskog velikana. Na pitanje na čemu sada radim, od uzbuđenja sam odgovorio: “Na romanu ‘Jedan dan Ivana Čonkina’”, iako je naslov još nedovršenog romana tada bio “ Život vojnika Ivana Čonkina”.
       To veče smo završili u restoranu “Jerevan”, gde je osoblje, pošto je prepoznalo Tvardovskog, činilo sve od sebe da mu ugodi.
       Sa Solženjicinom nikada ozbiljno nisam razgovarao, ali jednom, u hodu, dogodilo se da izmenjamo nekoliko reči. Jednom je on pohvalio moju pripovetku “Dva prijatelja” uz primedbu da u njoj ima romantike tridesetih godina. Složio sam se s primedbom (iako je za mene lično to bila romantika moje mladosti, pedesetih godina) i bio začuđen i počastvovan (malo) što se Solženjicin lično potrudio da pročita moj tekst i, znači, potrošio na njega nešto od svog dragocenog vremena. Drugi put sam mu u šali predložio (pošto su dolazila teška vremena) da uđe u tobožnju moju brigadu pisaca-preduzetnika, a on je (takođe u šali) izrazio spremnost i izjavio da u našoj brigadi može da radi kao parketar. Treći put, na večeri kod Paustovskog, zatražio je od mene cigaretu. Začudio sam se: nije valjda da i vi pušite? (Mislio sam da njemu ništa nije svojstveno što i običnim ljudima). Zbunjeno se nasmešio i rekao: “Ponekad, kad ne radim.”
       Četvrti put sam izvalio nešto što posle dugo nisam mogao da zaboravim. Desilo se to u tom istom “Novom svetu”, negde početkom sedamdesetih... Svratio sam tamo s nekim usputnim ciljem, a verovatno i bez njega, seo u odeljenje proze i dok sam ćaskao sa Asjom Berzer i Inom Borisovom, svrati Solženjicin, neposredno pre dodele Nobelove nagrade, veoma čuven, u stranoj vezenoj tunici i riđom tek izraslom “kapetanskom” bradom bez brkova (kasnije sam se dosetio da je pripremao lice za zapadne TV ekrane).
       “Pa kako ste, moje dame?” - upitao je okrećući glavu da bi video okruženje sa svih strana. Dame počnu da trčkaraju oko njega i da ga obasipaju komplimentima: “Ah, Aleksandre Isajeviču, vi tako muževno izgledate!” I tu mene đavo povuče za jezik. Niko me nije pitao za mišljenje, i ja izvalim: “Aleksandre Isajeviču, ne stoji vam ta brada, sa njom ličite na bitnika.”
       On ništa nije odgovorio, ali je tako ljutito sevnuo na mene očima da sam odmah shvatio: tu rečenicu mi nikada neće zaboraviti. Tada zaista nisam znao da je nosioca te brade veoma prekorevao i Tvardovski, podozrevajući da ju je pustio radi maskiranja. Na primer: Solženjicin će dati svima priliku da se naviknu na novi lik, a onda će iznenada obrijati bradu i pobeći preko granice da ga niko ne prepozna.
       Velika je i bujna mašta sovjetskog čoveka!
       Solženjicinova slava od prvog njegovog pojavljivanja rasla je ravnomerno i postojano. Pripoveci “Jedan dan Ivana Denisoviča” je neprestano rastao tiraž: objavljena je u časopisu, pa kao posebna knjiga, pa kao roman-novine. A posle nje su se pojavile nove stvari: “Matrjonino domaćinstvo”, “Slučaj na stanici Krečetovka”, “Zahar Kalita”, “U korist opšte stvari”.
       Još nismo ni stigli sve to da provarimo, a stigla su i dva romana (neobjavljena, širila su se samizdatom), a posle njih kratke priče tzv. krohotke. Sve smo to odmah gutali i svako koga sam znao, oduševljavao se bujnim i besprekornim autorovim darom, svi su “ohali” i “ahali”, i ja sam, zahvaćen opštim ushićenjem, takođe ohao i ahao.
       Odmah nakon toga on je dobio zvanje (sve reči su velikim slovom) Velikog Pisca Zemlje Ruske. Ljudi su se oduševljavali njegovim knjigama, načinom života i izgledom. “Lučonoša” - kazala je za njega Ana Ahmatova, koja se retko varala u procenama ljudi. Neke pisce su i pre njega visoko cenili, ali ne toliko. Za Njekrasova, Dombrovskog, Kazakova, Aksjonova, Vladimova, Iskandera ili još za ponekog (jedanput i za mene) govorili su “pisac broj jedan”, ali ovaj se odjednom izdigao iznad svih prvih brojeva i postao jedinstven - Veliki Lav Tolstoj. Manju figuru za poređenje nisu nalazili i počeli su da govore da se kod nas sve u literaturi i u društvenom životu promenilo, prevrnulo, da se sada ne može pisati na stari način, a ne može se ni živeti kao ranije.
       Partijski ideolozi su se zabrinuli i čim su se otarasili Hruščova (1964), krenuli su u borbu protiv lučonoše. Glavni smisao borbe nije bio samo u tome što se vlast plašila istine koju je on širio, već i u tome (a to je bilo važnije), što u sovjetskoj državi niko nije smeo biti mudriji od aktuelnog generalnog sekretara CK KPSS-a i nije smeo imati veći uticaj na svest ljudi od osnivača marksizma-lenjinizma. Taj uticaj partije se uspostavljao, dozirao i ako bi se to doziranje poremetilo, vođe KPSS-a imale su razloga za brigu. U vlastitim redovima pretendente na presto po popularnosti (Trockog, Buharina, Kirova) u vreme Staljina su likvidirali, a u vreme Hruščova i Brežnjeva uklanjali što dalje po zadatku. Sa nepartijskim autoritetima je bilo složenije, ali su i s njima nekako izlazili na kraj.
       I odjednom pojavio se čovek koji je zasenio Marksa-Engelsa-Lenjina, Hruščova i Brežnjeva. Uz to, pokazao se (ne odmah) tako svojeglav da su svi pokušaji da se on savlada propadali i išli njemu u korist. Sovjetska vlast mu je objavila rat i činilo se da on nema nikakvog izlaza osim potpune i bespogovorne kapitulacije. Ali, na opšte čuđenje, on nije podigao ruke, niti je pao na kolena, već je ušao u borbu i, kako se pokazalo, ne bez izgleda na pobedu.
       Što su se više s njim borili, on je postajao sve čvršći, i mi, svedoci tog vremena, sa čuđenjem smo posmatrali kako država, koja je još nedavno u krvi ugušila Mađarsku revoluciju, tenkovima razbila “praško proleće”, u okršaju kod Damanskog ostrva naučila pameti Kineze, sa njim, jednim-jedinim, ne može da iziđe na kraj.
       I ko je mogao ne biti oduševljen takvim snažnim talentom, bogatirom i nepobedivim herojem?
       Sovjetsku vlast 70-ih godina Andrej Amaljrik je poredio sa slonom, koji je, iako snažan, ipak nezgrapan. Možete mu zabiti šilo u zadnjicu, ali dok se on okrene da bi vam uzvratio, možete pobeći i zabiti mu novo. Upravo je tako postupao sa slonom Solženjicin. Vlasti su se s njim borile na za njih prirodan način, odnosno na najgluplji mogući. Prestali su da ga štampaju, prorađivali su problem na zatvorenim partijskim sastancima, širili laži, klevete i glasine da je Jevrejin, proklinjali ga u novinama u ime radnika, kolhoznika, inteligencije i celog naroda i činili sve da postane čuven, a samim tim nepovrediv.
       Godine 1969. isključili su ga iz Saveza pisaca. Drugi bi u sličnim situacijama zaćutali - Ahmatova, Zoščenko, Pasternak - padali u depresiju i u svakom slučaju bili gubitnici. A ovaj je na udarac odgovarao udarcem, davao do znanja da nikome neće oprostiti i da je spreman na sve. Pisci koji su bili preplašeni i pred infarktom zbog i najmanje kritike na njihov račun (na partijskim sastancima ili u novinama), nisu verovali svojim očima, čitali su i ushićeno ponavljali smireno obećanje velikog kolege da će svoj zadatak pisca ispuniti i pored svih pretnji “a iz groba još uspešnije i nespornije, nego živ!” Zatim je išao još dalje i izjavio da će za istinu dati ne samo svoj život, već neće žaliti ni život dece.
       Neke ljude je ta njegova spremnost na krajnost čak šokirala, ali su mnogi padali u neopisivi zanos. Njegova slava je rasla, strani novinari su je širili po celom svetu.
       U to doba koju god inostranu stanicu da okrenete, glavna vest je bila - Solženjicin. Slava je dostizala nezapamćene razmere. Svi su bili zadivljeni njegovom umetničkom snagom, bezgraničnom hrabrošću, moralnom nadmoći nad vlašću i nad svima nama, a pre svega njegovom privrženosti istini.
       Sećam se kada smo jednom stajali u tremu Doma pisaca u Peredelkinu i raspravljali o nečem što je Solženjicin napisao u dokumentarnom žanru. Neko je posumnjao da se to stvarno dogodilo. Jedan od prisutnih (Lav Razgon) izgovorio je ovo: “Ako je Isaič tako napisao, znajte da je upravo sve tako i bilo.” I svi su se saglasili i ponizno zaćutali. Ako je Isaič tako napisao, znači nije moglo biti drukčije.
       Portreti Solženjicina početkom sedamdesetih godina ukrašavali su enterijere stanova mnogih sovjetskih intelektualaca, i tako potisnuli ili sasvim istisnuli pređašnje idole: Majakovskog, Pasternaka, Ahmatovu, Hemingveja. Solženjicin je bio u velikoj nemilosti i zato je svaki vlasnik portreta izražavao ne samo svoje oduševljenje njime, već je time i sam demonstrirao uključenje u podvig. Najverniji poklonici (disidenti, pre svega), stavljali su njegove slike iza stakala polica za knjige ili ih na vidnom mestu vešali na zid. Skromniji i obazriviji poštovaoci stavljali su na pisaći sto ispred sebe male fotografije u staklene ramove - ukusnije je, a može se i lako ukloniti ako zatreba.
       Ja ni Solženjicinove portrete niti bilo kog drugog, osim najbližih rođaka, nisam nikada držao pred sobom, rukopise nisam prekucavao, ali sam (i sam u nemilosti) raznosio njegove tekstove moskovskim prijateljima i nosio ih svojim rođacima u provinciju.
       Još iz vremena Sinjavskog i Danijela shvatio sam da se sovjetska vlast u pokušajima da dobije podršku protiv neugodnog čoveka, zadovoljava malim. Treba da kažete za čoveka u nemilosti nešto loše, što znate ili mislite o njemu, na primer, da je antisovjetčik, da mrzi sve sovjetsko, ili još bolje - rusko, a najbolje i najuverljivije je da loše piše. Ako to negde izjavite, makar u nečijoj kuhinji šapatom, stići će do nečijih ušiju, biće primećeno i pribeleženo. A ako žrtvu režima osudite moralno za nekakve postupke ili nedostatak karaktera, na taj način makar delimično priznajete i krivične optužbe. Braneći se od iskušenja, makar se nekada u sebi delimično i slagao s vlašću, trudio sam se da nikada u njega ne zapadnem i gušio sam u sebi sve sumnje koje su se pored svega u meni javljale.
       U vreme kada su dizali hajku na Solženjicina, vlast je i mene počela da progoni. To nije bilo tako otvoreno, ali ništa manje zloslutno. Uvek je lakše obračunavati se sa čovekom u potaji nego pred svima, pogotovo pred očima celog sveta. Vasilij Grosman je govorio za sebe da su ga saterali u podvratnik. Pretnja da ću biti sateran u podvratnik (možda čak bukvalno) visila je i nada mnom. Godine 1968. dobio sam u Savezu pisaca prvi strogi prekor, dve godine kasnije - drugi, a u februaru 1974, nedelju dana posle proterivanja Solženjicina, bio sam isključen iz Saveza pisaca. Optužbe protiv mene po tadašnjim merilima i s obzirom na to da nisam bio toliko poznat, “mirisale” su na dugi boravak u logoru. I baš u to vreme sam ne jednom oštro nastupao u Solženjicinovu odbranu, koristio svaku priliku da javno izjavim da je on veliki pisac, veliki građanin, i naravno ne aludirajući na kritiku. U takvim uslovima bilo je nemoguće s nekim podeliti svoja podozrenja. A sumnje su postojale, taložile se, posle čitanja “Arhipelaga Gulaga” još više se učvrstile, ali ne odmah. Zato što se u to vreme nad autorom nadvila velika opasnost.
       Vlasti su u samom početku nanjušili knjigu, pronašli je, zabranili, zatim stvar zaoštrili do kraja, digli prašinu po celom svetu i na vrhuncu te kampanje uhapsili i samog autora. Bio sam užasnut. Preživljavao sam situaciju možda burnije nego da su uhapsili lično mene. Neprestano sam slušao radio, menjao stanice. Saopštenja su bila uznemirujuća, kao da je bila objava rata. Nisam sumnjao da je hapšenje Solženjicina samo početak i da će dalje s njim učiniti nešto strašno. Možda će ga čak i ubiti.
       Ali to nije bio samo moj predosećaj. Svet se gušio od negodovanja. U etru, u svim emisijama na svim jezicima beskonačno se ponavljalo samo njegovo ime. U Evropi su se pripremale masovne demonstracije i mitinzi ispred sovjetskih ambasada. Slali su se pozivi zapadnim vladama da prekinu sve odnose sa Sovjetskim Savezom. I odjednom neočekivan obrt sižea. Kao u Spilbergovom filmu “Šindlerova lista”, kada u logorskom kupatilu za uništavanje Jevreja iz tuševa nije potekao smrtonosni gas već topla voda. Posle jedne provedene noći uhapšenika su živog i zdravog, u robijaškoj krznenoj šubari otpremili na Zapad pod zaslepljujućom svetlošću reflektora. Neki ljudi su kasnije cinično govorili da je deportacija Solženjicina bila genijalno razrađena marketinška akcija.
       Nečuvena buka koja se tih dana digla oko Solženjicinovog imena je, razume se, odvlačila pažnju javnosti od drugih, ne tako zvučnih imena, što su kagebeovci sigurno iskoristili i obračunali se sa žrtvama koje nije štitilo poznato ime. I meni su u to vreme islednici govorili da ja nisam Solženjicin i da se uzalud nadam da ću proći kao on. Nisam se uopšte nadao i, kao što sam rekao, posle nedelju dana bio sam izbačen iz Saveza pisaca a narednih sedam godina pokušavali su da se obračunaju sa mnom “na tihi način”, što im nije pošlo za rukom. Godine 1980. saopšteno mi je da je strpljenju sovjetske vlasti došao kraj i onda sam se i ja, isto tako, obreo na Zapadu.
       Po snazi uticaja na svest ljudi knjiga “Arhipelag Gulag” bila je ravna Hruščovljevom govoru na XX kongresu KPSS-a. To je bio sledeći korak na jednom istom putu. Ne govorim o umetničkim vrednostima “Arhipelaga”, njegova snaga nije u tome. Negde sam čitao da u književnosti ponekad strast može da zameni talenat i da se prikaže umesto njega. “Arhipelag Gulag” je knjiga puna strasti i pojavila se u najbolje izabranom trenutku i za autora i za njegove neprijatelje. Kada u takvom trenutku ljudi primaju faktičku i emocionalnu informaciju, ona utiče na mišljenje snažnije od samog romana.
       Bernardu Šou je jednom lekar-oftalmolog rekao da ima normalan vid. “To znači isti kao kod većine?” - upitao je Šo. “Ne”, - rekao je doktor, - “ne takav. Normalan vid se kod ljudi sreće veoma retko.” I to je tačno. Većina sovjetskih ljudi, živeći u košmarnoj totalitarnoj terorističkoj državi, bila je uverena da živi u najsrećnijem i najslobodnijem društvu, “gde čovek tako slobodno diše”. U to vreme ljudi su govorili: “Kod nas ni za šta ne hapse.” Primer kultne svesti. Kod nas ni za šta ne hapse, a “kod njih”, naravno, hapse upravo ni za šta. Da bi ljudi uvideli neku pojavu, predmet ili čoveka onakvim kakav jeste, trebalo je da im neko drugi (Hruščov ili Solženjicin) otvori oči. No, oslobađajući se jednog mita, ljudi su stvarali drugi.
       Sigurno da u svetu nije bilo knjige koja je proizvela tako potresni utisak na savremenike kao knjiga “Arhipelag Gulag”. Dogodila se pometnja u mozgovima, slično kontuziji. Uglavnom u mozgovima zapadnih (više francuskih nego ostalih) intelektualaca. Ti obrazovani ljudi kojima je bila dostupna svaka informacija, desetinama godina nisu verovali ni očiglednim činjenicama, ni živim svedočenjima žrtava sovjetskog režima, ali su verovali (takođe psihologija kulta) mitu o svetu gde vladaju ideali slobode, bratstva i jedinstva. I odjednom su u Solženjicinovom licu našli tog dečaka koji ih je odmah ubedio da je kralj go.
      
       (NASTAVIĆE SE)


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu