NAZIV: Metaproza: Čitanje žanra
AUTOR: Jasmina Lukić
IZDAVAČ: Stubovi kulture, Beograd 2001.

      Na uvodnim stranicama studije Jasmina Lukić najvećma govori o temeljnim svojstvima svog predmeta, sedmotomnog Pekićevog Zlatnog runa. O onim svojstvima, zapravo, koja određuju specifičnost njenog pristupa. Namerna je, veli, da kritičkom analizom primerenom svojoj hipotezi obelodani međusobnu “bliskost” Pekićeve romaneskne tvorevine i proznog modela koji savremena književna teorija imenuje kao metaprozu u širem smislu, odnosno kao istoriografsku metaprozu u užem značenju. Metaproza je (koliko da materiju autorkinim rečima približimo manje upućenima) ona proza koja “samosvesno preispituje svoj status artefakta, postavljajući pri tom temeljna pitanja o sopstvenoj fikcionalnosti”. A istoriografska metaproza, pored navedenih obeležja, “uspostavlja istorijski kontekst kao značajan, čak i kao primarno važan, ali istovremeno dovodi u pitanje samu koncepciju istorijskog znanja”. Treba, dabome, naglasiti da je reč o žanru privilegovanom unutar postmoderne književne prakse.
       Sagledan, međutim, iz perspektive naslova studije (Metaproza: čitanje žanra) i podnaslova koji se ne pojavljuje na koricama već na tzv. petoj strani knjige (“Borislav Pekić i postmoderna praksa”) i, podjednako, spram kvantitativnog odnosa njenih blokova, nagovešteni prioritet rečenog predmeta nam se čini unekoliko relativizovan. Prvi, u celosti načelan odeljak studije - “Metaproza: pitanje žanra” - čini, naime, trećinu njenog ukupnog obima. Vidimo ga kao izvanredno stručnu i sistematičnu interpretaciju probranih stanovišta savremene književne teorije o prirodi metaproze, odnosno istoriografske metaproze. A to će reći da Jasmina Lukić, oslonjena na množinu citata iz tekstova više ili manje poznatih teoretičara (na citate koje ekstenzivno promišlja), koliko i na mnogobrojne primere iz strane književnosti, u stvari izlaže skraćenu poetiku tretiranog žanra.
       Na teorijski trasiranim smerovima, u dva naredna odeljka studije - “Zlatno runo kao metaproza” i “Zlatno runo kao istoriografska metaproza” - odvija se analiza Pekićevog grandioznog projekta. U stvari, svestrano pripremljeni analitičar, kadar da uoči i diferencira funkciju gotovo neizrecivog mnoštva činilaca, dimenzija i slojeva svog predmeta, na Pekićevom delu proverava valjanost izloženih teorijskih stanovišta (najčešće sa povoljnim ishodom). Raspravlja Jasmina Lukić (tek da naznačimo) izuzetno složenu žanrovsku problematiku u Pekićevom delu, odgoneta ko sve u njemu (i kome) “pripoveda”, do tančina proniče osobenost primerno postmoderne “tekstualne samosvesti” (i “samorefleksije”). Tumači, potom, funkciju istorije i mita u Zlatnom runu, analizira paralelizme, motive koji se na različit način ponavljaju i druga sredstva Pekićevog stvaralačkog postupka... Bez ikakve sumnje, ova je studija impresivna naučna radnja realizovana nauci o književnosti primerenom metodologijom.
       Pri svemu, uglavnom bezrezervno pouzdanje u stanovišta stranih autora može da podstakne pitanje: ako su štedro korišćeni teorijski (i poetički) stavovi, koji očigledno proizlaze iz već postojeće stvaralačke prakse drugih autora, toliko i tako primenjivi na Pekićevo delo, koja je mera njegove originalnosti? Utoliko pre što tokovi i rezultati kritičke analize koju nad Pekićevim tekstom Jasmina Lukić tako znalački i uspešno sprovodi sugerišu znatno više no što je u uvodu studije obećano. Nezavisno od toga da li je, u slučaju našeg pisca, posredi “osvešćena primena” poetike žanra o kojem ide govor, Zlatno runo je predstavljeno ne samo kao blisko postmodernoj književnoj praksi nego kao njen egzemplarni predstavnik. Da takav učinak nije slučajan svedoči, pored ostalog, jedna formulacija iz spomenutog uvoda. Nije joj, kaže Jasmina Lukić, namera da svojim metodom, analizom njegovih žanrovskih obeležja, Pekićevom delu prida “limitirajuća određenja”. Ali, opet, uverena je da baš taj metod omogućuje uočavanje nekih bitnih svojstava Pekićevog proznog postupka “koja u okvirima drugačije usmerenih interpretativnih modela ostaju manje vidljiva”.
      
       BOGDAN A. POPOVIĆ