Muzičar koga su mediji proglasili liderom antiglobalizma podstakao je beogradsku čaršiju na razmišljanje o vanmuzičkim fenomenima. Ko su srpski borci protiv neoliberalizma i zašto Manu Čao snima za muzičku multikorporaciju “Virgin”?

      Tašmajdan, subota po podne, tonska proba Manu Čao. Nekolicina članova benda je na sceni, prelaze rege deonice. Manu u jednoj od njegovih majica - dresova, s gomilom amajlija oko vrata, u izlizanim platnenim “puma” patikama, sa gitarom koja kao da sama skače oko njegovog vižljastog malog tela. Ostavlja utisak onih ljudi kojima unutrašnja nervoza ne da da se skrase na jednom mestu.
       Ostali iz sastava Radio Bemba Sound Sdžstem igraju ulični basket ispod jedinog koša u dnu arene. Sa Manuom su od kada se odlučio za solo karijeru, posle desetak godina koje je proveo kao frontmen jedne od najpoznatijih francuskih grupa “Mano Negra”. U sali ispod tribina, koja služi kao svlačionica, odloženi su njihovi platneni, pačvork-rančevi na kojima se vidi da su prevalili dug put. Na stolu su činije sa svežim i sušenim voćem - nigde piva, ni alkohola. Manu ulazi da razgovara sa desetak članova lokalnih antikapitalističkih organizacija. To je sastavni deo njegovih turneja, susret sa ljudima koji dele slične poglede o savremenim odnosima u svetu kao i on. Obećava im da će im obezbediti prostor za deljenje letaka na koncertu i da će ih pomenuti, što zaista i čini, nekoliko sati kasnije. Poseduje neposrednost karakterističnu za ljude koji su prošli “uličnu školu”; otud, verovatno, i istančan osećaj za socijalne nepravde o kojima govori u svojim pesmama.
       “Koncerti su, rekao bih, samo izgovor da se upoznam sa ljudima i uspostavim lični kontakt”, kaže muzičar koji je zbog svoje strasti ka putovanjima i stalnom promenom mesta (sebe naziva ludim komarcem) dugo strahovao od toga da ima svoj dom. Kretanje je njegovo oružje protiv razočaranja. Kao i zaljubljenost.
      
       Mesto bez iluzija
       Poslednjih godina ipak se skrasio u Barseloni, u zemlji svojih roditelja (mešanog je baskijsko-galicijskog porekla), daleko od pariskih predgrađa u kojima je rođen i proveo dvadeset pet godina. On predstavlja onu drugu Francusku (ako bi se uopšte moglo reći da predstavlja Francusku) - clandestina (emigranata), nedisciplinovanu i buntovnu, na suprotnoj strani klatna od pariskog birokrate, kakvog nalazimo u filmovima Lorana Kantea ili romanima Mišela Ulbeka. Francusku, u kojoj globalizacija postepeno urušava imidž različitosti kojim njeni građani vole da paradiraju pred svetom, zamenio je Španijom, jednom od poslednjih zemalja u Evropi gde ljudi još žive na ulici i gde vlada duh fijeste. “U Francuskoj svi odlaze kući u osam uveče da gledaju televiziju, a u Španiji u to vreme i stari i mladi izlaze na ulicu i televiziju gledaju zajedno u kafanama. Meni je ta atmosfera neophodna kako u svakodnevnom životu tako i da bih pisao pesme.”
       Evropa je za njega mesto bez iluzija, u kojem se ljudi ubijaju od dosade, agresivni, nezadovoljni, na ivici depresije. Suprotnost je Latinska Amerika, čijim uticajima je prožeta njegova muzika. Od turneja sa grupom “Mano Negra” (za 500-godišnjicu od otkrivanja Amerike ‘92. brodom su dospeli do petnaest latinoameričkih zemalja i svirali u četrdesetak gradova) u Južnu Ameriku vraćao se nekoliko puta, opčinjen gostoprimstvom ljudi i bogatstvom kultura koje su se tokom vekova tu sukobljavale i mešale. “Bila je to odlična škola, saznao sam mnogo i o muzici i o svakodnevnom životu, o pojmu poštovanja, na primer, koje je različito od zapadnog. Ceo svet možete tamo da sretnete. Kroz njihovu istoriju punu nasilja izmešale su se razne kulture, od indijanske, koju su belci pokušali da unište, preko španske, portugalske, afričke u vreme ropstva, kineske. Crnu Afriku sam prvi put video u Kolumbiji.”
       Njegovo zanimanje za folklor različitih sredina i muzički uticaji Latinske Amerike, rumbe, sambe, regea, u spoju sa varijacijama pank-roka, ska i hip-hopa stvorili su prepoznatljiv zvuk njegovog benda, kombinaciju brzih ritmova i južnjački emotivnih melodija. U tome je verovatno jedan od razloga njihove velike popularnosti od Anda do Srbije - svako u njegovoj muzici nalazi nešto poznato. To je i razlog što je smešten u kategoriju njorld music. (Prošle godine je za poslednji album Proxima Estacion: Esperanza od Bi-Bi-Sija dobio nagradu u toj kategoriji.)
       “Više me inspiriše stara muzika nego nove stvari, folklor bilo koje kulture uvek je interesantan i to je moja strast. Kulture mogu biti veoma različite, od Južne Amerike do istoka Evrope, ali često se mogu naći i sličnosti.”
      
       Korupcija i imigranti
       Njegova prva istočnoevropska turneja pokazala je da je verovatno najuticajniji muzičar van engleskog govornog područja. “Svuda gde smo svirali prijem je bio neverovatan. Iznenađen sam koliko ljudi poznaje našu muziku i koliko su zainteresovani za ono što radimo.” Nije, ipak, neobično što je beogradski koncert (u organizaciji B92 i Francuskog kulturnog centra), smešten između ljubljanskog i skopskog, bio rasprodat, ako se zna da je poslednji album ove grupe mesecima na vrhu najtraženijih kod SKC-a i u IPS-ovoj prodavnici.
       Skoro četiri sata, koliko su muzičari bili na bini, publika je svom silinom uživala prihvatajući stihove na španskom, francuskom i engleskom, pokazujući da ne samo bez greške reaguje na hitove sa dva solo albuma - Clandestino, (njegov debi, objavljen 99), i Proxima Estacion..., iz 2001. ( Desaparecido, Bongo Bong, Je ne t’aime plus, Njelcome to Tijuana, Me gustas tu, Mr Bobbdž...), već i da pamti pesme grupe “Mano Negra”, od prvih albuma Patchanka i Puta’s feaver (“Listen to the beat beat beat of the song song/Buzzing in mdž head head head like a bum dum”) s kraja osamdesetih do King of Bongo, America perdida, i poslednjeg Casa Babdžlon iz 1994. Poslednjih sat vremena, u nekoj vrsti muzičkog bonusa koji je uobičajen na koncertima Manu Čao, u prvi plan su izašli muzičari Radio Bemba, a mikrofon je preuzeo “toster” (u rege rečniku onaj koji peva prateće vokale), uz povremeno uključivanje žestokog belog repera u stilu Bisti Bojsa.
       Publika koja je te večeri u glas pevala “Njelcome to Tijuana, tekila, sexo dž marihuana”, većinom nije znala da je to pesma o korupciji i imigrantima, kao ni šta znači puštanje Markosovog govora iz ‘96. (“Iz noći dolazimo, u noć ćemo se vratiti”), koji su muzičari ispratili u mirnom stavu poštovanja, ili poruke “Dža Basta!”, No one is illegal koje su sastavni deo Manuovih pesama i njegovog političkog kreda. Za nekolicinu srpskih zastupnika no-logo pogleda na svet, koji su iskoristili priliku da se upoznaju sa Manuom i podele letke na koncertu, to su prepoznatljive parole sa antikapitalističkih demonstracija iz Đenove, Davosa ili bilo kojeg drugog mesta gde se održavaju skupovi G8 i gde svaki put protestuje stotine hiljada uglavnom mlađih pripadnika “prvog” sveta.
      
       Mladi levičari
       Za mnoge prisutne bilo je iznenađenje da slične organizacije postoje u našoj sredini, koja se čini tako daleko od borbe protiv multinacionalnih korporacija, eksploatacije ilegalnih imigranata, jednom rečju - neoliberalizma, koja je zajednička svim alterglobalistima u svetu (oni koji se zalažu za internacionalnu solidarnost u otporu sadašnjem obliku tržišne ekonomije). Oni, međutim, smatraju da će borba za socijalnu pravdu biti sve aktuelnija u Srbiji kako se bude primao model neoliberalizma kao “ideologije korporativne globalizacije”, koju Noam Čomski naziva ratom protiv siromašnih.
       Reč je o mladim levičarima, kojih ima nekoliko desetina u Beogradu i Novom Sadu, okupljenih uglavnom na Filozofskom fakultetu. Ističu da nisu protiv globalizma, kao što su to desničarski pokreti u Evropi (ali i domaći poput “Obraza” ili “Geopolitike”, čiji su plakati protiv MMF-a poslednjih dana oblepljeni po gradu) ili lažna levica u Srbiji pod Miloševićem i pre njega, već za solidarnost i globalizaciju socijalne pravde. Njihove grupe, Inicijativa za ekonomsku demokratiju (IED) i Inicijativa za anarho-sindikat samo su deo velike mreže “pokreta više pokreta”, organizacija sa vrlo različitim idejama i predlozima, kojima je zajedničko da nemaju lidere, da su protiv ideologija i da su ujedinjeni u otporu međunarodnim institucijama koje sprovode ideologiju neoliberalizma. Zato Manu ne voli kada novinari o njemu pišu kao o simbolu ili vođi antiglobalista, što se naročito raširilo posle prošlogodišnjeg samita G8 u Đenovi, gde je sa svojim bendom održao koncert čiji je prihod išao aktivistima. Manu je zapravo istinski globalista, u smislu građanina sveta - govori pet jezika, komponuje na laptopu, ima mobilni telefon, Internet mu je jedno od glavnih oruđa za komunikaciju. Najpre kroz svoju muziku, a onda i kroz vezivanje za različite projekte alterglobalista, artikuliše ideje toga pokreta. A one se mogu prepoznati još na albumu Casa Babdžlon, otprilike u vreme kada je Manua inspirisala zapatistička borba protiv neoliberalizma u Meksiku, koja se ‘96, posle čuvenog govora gerilskog komandanta (subsommadante-a) Markosa primila u Evropi, najpre na njenom jugu, a potom i severu i koja danas stiče sve više pristalica. Uz njegovo ime vezuje se često jedna od najvećih francuskih alterglobalističkih skupina ATTAC, koja se zalaže za oporezivanje berzanskih transakcija kao načina da se pomogne siromašnim zemljama, ali ipak ističe svoju nezavisnost i spremnost da sarađuje sa svima koji imaju istu predstavu “o onome što se događa kao i ja. Sistem izgleda veoma jak, ali može da se raspadne za pet minuta i to isključivo jer se sve više zasniva na virtuelnom novcu, što znači - ni na čemu. Iza današnjih demokratskih društava krije se diktatura novca. U ovom trenutku je važno da se ljudima koji upravljaju svetom, a to nisu političari za koje glasamo, već biznismeni koji razmišljaju samo o profitu, pokaže da se mnogo ljudi ne slaže s njima. Ako pokažemo da smo snažno ujedinjeni protiv njihove neodgovornosti, uprkos različitim idejama koje imamo o tome kako da se uredi svet, to više nije utopija”, kaže Manu.
      
       U sistemu
       Zbog sličnih izjava i svoje eksplozivne muzike, Manu ostavlja snažan utisak gde god da se pojavi, ma koliko isticao da ono što govori u medijima nema nikakvog efekta i da je jedino mesto gde može nešto da promeni njegov komšiluk. (“To je mesto gde se ljudi mogu najlakše organizovati, ne trebaju vam lideri da bi se okupili u komšiluku; ono čemu se nadam su hiljade i hiljade malih revolucija u komšilucima širom sveta.”) Kažu da je policija koja je upala u školu u kojoj su se nalazili štabovi organizatora protesta u Đenovi, pošto se situacija otela kontroli, batinajući demonstrante uzvikivala: “Gde vam je sad Manu Čao?”.
       Jedna od najčešćih opaski, međutim, koja se mogla čuti u beogradskoj čaršiji, a onda i u medijima, bila je kako umetnik toliko popularan, koji pri tom desetak godina izdaje za čuvenu muzičku kuću Virgin ima prava da govori o socijalnom buntu. “To je isto kao što neki misle da će tako što ne piju koka-kolu nešto uraditi”, kaže Dražen Krsmanović, student FON-a, koji učestvuje u radu IED. “Mi živimo u takvom sistemu i otpor je smislen unutar njega, a ne izvan, u nekim komunama, na primer.”
       “Za jedan oficijelni koncert koji napravimo, možemo posle da sviramo besplatno na dva-tri mesta. Turnejama pokrivamo troškove muzičara i kada nas pozovu da sviramo na nekim društvenim događajima, kao što su demonstracije, možemo da sviramo besplatno”, kaže Manu, koji i na oficijelnim koncertima podeli jedan broj besplatnih karata. On, međutim, ističe da je sve teže raditi za velike kompanije: “Mnogi radnici, moji prijatelji iz Virgin-a, ostaće bez posla, a ja ću napustiti kompaniju sa njima. Ne znam tačno šta ću posle da radim, ali to će biti trenutak da zastanem i razmislim o svojoj budućnosti. Teško je predvideti kako će svet izgledati za godinu dana, jer se sve u njemu odvija prebrzo, tako da pravim planove najdalje za tri meseca i reagujem prema onome što se dešava u tom trenutku. Mislim da me moj instinkt vodi u dobrom pravcu.”
      
       ANA OTAŠEVIĆ