NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Godine koje su pojele stidne vaši

Ako se zanemari linija koja deli pozorišno mnjenje na one koji bi da ga ukinu i one koji bi ga menjali da bi ostalo isto, nema pravog koncepta kako bi trebalo da izgleda Sterijino pozorje

      Velika drama” Siniše Kovačevića nije samo povukla repertoarski šnjur 47. Sterijinog pozorja, već je dotakla i ključne tačke svih osam predstava ovogodišnjeg festivala nacionalne drame.
       I nju, kao još dve, najviše do sada (“Pandorina kutija” Gorana Markovića i “Doktor Šuster” Duška Kovačevića), potpisuje pisac koji je istovremeno reditelj. I ona se, kao i većina ostalih, bavi godinama koje su, kao to slikovito kaže Siniša Kovačević, “pojele stidne vaši”.
       Ni “Velika drama” ne apstinira od svesti o mogućnosti postojanja više istina, odnosno zabluda. U njoj se zabluda artikuliše kao opasno dejstvo posledica mnogih zabluda. U “Pandorinoj kutiji” zabluda je da se provaljivanjem tabua može spasti zablude. Zabluda u “Supermarketu” - da je moguće biti neko drugi negde drugde. Zabluda da ono što vidimo nije ono što vidimo - u “Doktoru Šusteru”. O reciklaži zabluda - u “Otpadu”. O zabludi da opasnost dolazi spolja - u “Opsadi crkve Svetog Spasa”. Zabluda da ćemo se spasti ako rane prebacimo na drugog u “Čudu u Šarganu”. Zabluda da je rat bio bolji u drami “Buba”. I u svakoj od njih, baš kao u “Velikoj drami”, veliku ulogu ima Veliki Mehanizam.
      
       Važniji su im izbori
       Kokan Mladenović, koji je dramatizovao i režirao knjigu Gorana Petrovića o sveukupnosti srpske istorije, i egzistencije uopšte, kao opsade, smatra da pozorište hrabrije nego politika preispituje događaje u protekloj deceniji i dodaje da će nam se, ako ne analiziramo uzroke našeg velikog posrnuća s kraja 20. veka, makar u pozorištu, ponovo dogoditi katastrofe. “Naš angažman više nije politika, već trpljenje”, poručuje Duško Kovačević i primećuje da u “publici sede mnogi likovi sa scene”. I otuda ovo Pozorje ne pohode eskapističke drame-predstave iz vremena decenijske “opsade iznutra” u kojima se “dvoje vole a treći im smeta”. Jer su i “smetanje i ometanje”, pokazalo se - ideološkog porekla.
       “Pozorje, naš savremenik” je ovog puta to ne samo u asocijativnom, već i u autentičnom dramaturškom smislu. U više od polovine predstava na delu je “čas anatomije” nad skorim datumima naših života.
       Većina gledalaca je u TV-anketi posle predstave “Otpad” zamerila na čačkanju po još svežim ranama (“Ne dirajte u to”, “Još nije vreme”, “Ne volim da se podsećam”), ali se slatko smejala replikama iz “Velike drame” o kolonizaciji, koja je pre pola veka mnoge i te kako bolela. Amnezija u gledalištu traje duže od ružnog sna iz kojeg se bude likovi na sceni.
       Šta se još, dok sve ove opaske ne budu overene relevantnim sudom kritike i žirija, o ovogodišnjem Pozorju, na kojem je čak sedam premijera, ovako “napamet” može reći? Repertoar Pozorja skraćen je u poslednji čas za dve predstave. Tako smo ostali bez informacije iz prve ruke kako nas, tragom naše drame, vide drugi. I u oba “izostala” slučaja, u prvom eksplicitnije, politika kao da je odigrala svoje.
       Francuska verzija (Maison de la culture d’Amiens) “Putujućeg pozorišta Šopalović” nije stigla, po ljubaznom pismu reditelja predstave, iz sledećih razloga: “Dvadeset i dve osobe naše trupe bile su spremne za vaš festival, ali tada su došli naši izbori. Rezultat nas je zaprepastio i sada svako razmišlja o svom doprinosu novonastaloj situaciji...” Tumač uloge Vasilija Šopalovića, potpisan kao Građanin Glumac, kandidat levice na tamošnjim parlamentarnim izborima, još je neposredniji: “Veoma sam se radovao i bio spreman da dođem na vaš festival i branim lep komad Ljubomira Simovića... U Alesu, starom rudarskom kraju, u čijim predgrađima žive imigranti Alžirci, njihova deca i unuci, koji su danas u opasnosti, suočen sa ovim vanrednim stanjem, angažovao sam se uveren da je to obaveza svakog pojedinca, koja treba da doprinese pravoj evropskoj solidarnosti...”
       U pozdravu iz Minhena, (Badžerisches Staatschuspielhaus) povodom odstupanja “Supermarketa” od Pozorja, stoji: “Uprkos intenzivnim pripremama nije nam uspelo da obezbedimo finansijska sredstva; dodatna sredstva na koja smo u našoj prenapregnutoj finansijskoj situaciji bili upućeni, ni izdaleka nisu dovoljna da pokriju troškove. Čak i pri okolnosti da vi obezbedite 6 000 evra za putne troškove koje, po pravilu, snosi gostujući ansambl, finansijska konstrukcija ne može biti zatvorena”.
       Postoji crv sumnje da stvari ovde nisu sasvim čiste, odnosno da su političke, tj. “ispod žita”. Neezopovski rečeno, možda nemački “Supermarket” stigne iznenada na neki drugi festival “u okruženju”. Bitef, na primer. Mileta Radovanović, direktor Sterijinog pozorja, kaže za NIN da ne veruje u zaveru te vrste, već da je, prosto, u pitanju činjenica da tamo, u svetu, pozorišta nisu posao države, već sopstvenih finansija i da nema te politike koja je iznad toga, iako priznaje da mu je suma od 40 000 evra, koje Nemci ne mogu da namaknu da bi stigli dovde, “malo velika”.
       Boško Milin, selektor, koji upravo završava dvogodišnji mandat, ove udarce na svoju selekciju stoički podnosi i kaže da i pored toga nije izostao pogled iskosa na našu stvar, jer je obezbeđuje predstava “Buba” u izvođenju Mestnog gledališča ljubljanskog. “Žao mi je što smo lišeni prilike da vidimo jedno ‘drastično’ novo scensko čitanje Simovićevih ‘Šopalovića’, kao i uvida u to kako naš, napolju trenutno najizvođeniji autor Biljana Srbljanović, u Nemačkoj postaje domaći pisac”, objašnjava za NIN selektor, a na pitanje kako bi izgledao repertoar Pozorja da na pomenute predstave sa strane nije ni računao, odgovara: “Upravo ovako kakvo je sad”.
      
       Zašto “Čudo u Šarganu”?
       Tako su od stranaca među nama, posle godina rastura i 12 sezona izostanaka, Slovenci (“Prvi otišli i prvi se vratili”, komentariše se po kuloarima), s dramom Mladena Popovića o mladima sa srpskog asfalta. Inače, uloga domaćina, Srpskog narodnog pozorišta, svodi se na otvaranje i zatvaranje Pozorja (Gordana Đurđević-Dimić, prošlogodišnja dobitnica Sterijine nagrade, predstava “Gospoda Glembajevi” u čast nagrađenih), ustupanje scene i tehničku podršku.
       Neizbežna gunđanja iz off-a, ređa su nego ranijih godina. Prst u oko selekciji jedva da ima, ne računajući “igranje coca” s pitanjem “Zašto je na Pozorju najviše predstava iz Beograda” na šta Boško Milin odgovara da su mu prošle sezone zamerali suprotno - zašto je od 21 beogradske predstave doveo samo jednu. U retke primedbe ide i sumnja da je bilo “svežijeg” dramskog teksta od “Čuda u Šarganu” (inače, jedinog čitanja klasike na nov način) i predstave koja je, po mišljenju mnogih, replika na predstavu koju je režirala Mira Trailović.
       Simovićevo “Čudo” je na prvom pozorjanskom nastupu 1976. godine prećutano od žirija, iako su u njemu tada - što je retko bivalo i pre i posle - sedela čak dva pisca, Primož Kozak i Jevrem Brković. Njihove “fleke” su izvađene sedamnaest godina kasnije, kada je tekst nagrađen Sterijinom nagradom, a predstava proglašena za najbolju.
       O drukčijem Sterijinom pozorju govori se svih ovih godina u kojima se Pozorje menjalo zajedno sa okolnostima ili uprkos njima. Tribine, simpozijumi, referati, razgovori za okruglim i kafanskim stolovima o Pozorju “juče, danas, sutra” ne jenjavaju i završavaju se vapajem za “dobrim duhom promene”. Povodom četrdesetogodišnjice festivala, 1995. godine, Jovan Hristić, po mnogo čemu ime i prezime ove i institucije i manifestacije, podelio je istoriju Pozorja na tri faze. Prva se bavila pitanjem “Kako pronaći domaću dramu”, druga, u vreme pravog buma domaćih drama, kasnih šezdesetih, “Kako izabrati domaću dramu”, a poslednja faza, “nerealizovana zbog političkih okolnosti”, predviđala je da Pozorje postane međunarodni festival predstava igranih po domaćem tekstu. Poslednji razgovor o daljoj sudbini Sterijinog pozorja održan je proletos, bez nadležnih faktora iz republičkog ministarstva kulture, sa nešto malo “osvrtanja u gnevu” i mnogo lepih želja za dug i srećan život. O tome šta misle o festivalu, mnogi učesnici 47. pozorja su se izjasnili da će to reći poslednjeg dana, jer se odgovor kosi sa domaćim vaspitanjem.
      
       Omnibus i tako dalje
       Ako se preskoči demarkaciona linija koja deli pozorišno mnjenje na one koji bi da ga ukinu i one koji bi ga menjali da bi ostalo isto, pravog koncepta kako treba da izgleda jedan ovakav festival - u stvari nema. Oni koji Pozorje znaju u dušu, pa i sve njegove duševne bolesti, jer su, sticajem svojih i njegovih godina dugo zajedno, bolećivi su, sebični ili nesposobni da ga menjaju. Oni koji bi to hteli i mogli, koji ne mare za tradiciju, u kojoj je bilo i krivice i milosrđa, hoće da promene što pre i sve, ali ne znaju, zapravo, kako. U koncepcijskom smislu se prepoznaju dve linije. Jedna je da Pozorje ostane festival domaćeg teksta, zbog čega je osnovano i zbog čega je, u velikoj meri, opredelilo sudbinu domaćih teatara. (Ognjenka Milićević je izbrojala da je od 1945. do 1993. napisano sedam stotina domaćih drama, ili 14 godišnje, dok je taj prosek u poslednjoj deceniji prošlog veka 19 drama godišnje).
       Drugi bi da ga prevedu u festival najboljih predstava iz jednogodišnje produkcije na terenu koji se sa sve manje izvesnosti može zvati “domaćim”. Uzgred, takav festival, u Užicu, već postoji. U rukovođenju Pozorjem se, takođe, prepoznaju dve ideje. Po jednoj, vlast bi bila podeljena na počasne ili umetničke direktore, menadžere ili operatere, na “iskustvo” i “mlade lavove”. Po drugoj, sve bi to bilo na jednom mestu, ali gde pronaći takav renesansni lik? U ovih pola veka Pozorja politika nije samo nosila tašne, već je često sedela za njenom trpezom. Sada se njeno terciranje tretira kao “davanje dosovske saglasnosti” na izbor Prvog (itd.) čoveka Pozorja. Tu je i nerešeno pitanje finansiranja (na kartama stoji da 47. Sterijino pozorje finansiraju Ministarstvo kulture Republike Srbije, Ministarstvo kulture Republike Crne Gore, Izvršni odbor Skupštine grada Novog Sada, Pokrajinski sekretarijat za kulturu, obrazovanje i nauku, Ministarstvo prosvete i sporta Republike Srbije). Tu je, konačno ili usput, i pitanje šta je Pozorje omnibus (zakonu) a šta omnibus njemu?
       I tako dalje.
      
       ZAGA RADOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu